Музика

Bend Crvi i novi talas srpske alternativne scene

Muzička scena u Srbiji je ove zime bila blagonaklona i plodna, jer su nas mnogi bendovi iznenadili svojim izdanjima, spotovima i svirkama i to u vrlo kratkom periodu.
17 Decembar 2015, 9:27am

Fotografije: Lazara Marinković Na fotografiji: Damjan

Svetlo je bilo sivo ali jako. Kao da je imalo neku boju koja se prelivala u prostoriju preko špaleta i razlivalo po podu puneći dupke prostoriju. Unosilo je sa sobom i emociju koja je isto tako bila siva. Nisam bio siguran da li sa sedmog sprata zgrade BIGZ-a vidim maglu ili smog sa magistralnog puta ili je to jednostavno ovaj grad. Prozor je bio odškrinut, a ja sam još uvek sedeo u jakni, jer je grejanje bilo očekivano loše. Romaneskna prostorija u kojoj sam bio toliko puta u životu i koja se toliko puta slikala za sve ove godine, a nekako nimalo nije izgubila na snazi.

Neuhvatljivost te senzacije, osećanja koje te nasilno čupa iz svakodnevice i postavlja u svoje uzuse stvarnosti poklapala se sa razlogom zbog kojeg sam bio ovde. Ova prostorija je više ličila na pohabani dronjak koji su razvukli kurjaci, punu piksli koje su pune opušaka i koja je sva puna dotrajalih materijala. Sve na šta možeš da spustiš pogled ili dodir je bilo staro i pohabano, a opet nekako lepše od mnogih drugih lepših stvari koje sam mogao da zamislim.

Marko, bubnjar

"Pa, malo je magla, a malo je ovaj grad", reče mi Damjan pošto je primetio da posmatram ka prozoru dok je motao cigaretu. Sedeo je pored mene u sivom žaketu noseći naočare sa velikim i debelim ramom. Sa moje leve strane sedeo je Marko koji je pre šest meseci doputovao iz Afrike gde je živeo i priključio se bendu relativno skoro. I on je motao cigaretu. Ispred je bio Ivan koji je, pak, svoju uveliko zapalio i čačkao je nešto oko gitare. Od tih osamnaest bendova, danas je bio njihov red. Ovo je jedna od poslednjih probi koju su imali pred svoj nastup večeras u KC Gradu. Oni su Crvi.

Vladimir, bas

Damjan je nastavio: "Vidiš, za ovu pesmu 'Sestra, majka, ja', ona nije nastala baš tako kako bend Crvi sada stvara. Ivan je doneo bas liniju, ja sam imao neki tekst i onda smo kroz improvizaciju, kroz Ivanovu orkestraciju, kroz niz 'incidenata' došli do ovog rezultata. I samo je kliknulo — to nam je super. Nema predumišljaja, samo improvizacija", govorio je dok je Ivan sedeo sa druge strane i potvrdno klimao glavom. Ali to je, baš kao što je Damjan i sam rekao, incident, jer je proces obično drugačiji. Uglavnom prvo piše tekstove, škraba po papiru, pa tek onda pokušava da uklopi muziku u tekst. Ali stvaralački proces nije tako jednostavan. Vladimir, poslednji član ovog sastava koji je potpuno uneo novu dinamiku među njih je rekao: "Damjan je takav kakav je i on to nefiltrirano prikazuje. I zato je autentično. Neverovatno mi je kako može da se kaže tako mnogo, a da se opet, ne pokušava da kaže ništa. Muzika je živa, jaka, ono što bismo nazvali pravom alternativom", dodao je. Zato se on i priključio bendu, jer mu je u odnosu na svet muzike pozorišnog stvaralaštva, koje je njegovo tipično okruženje, ovo donelo neko novo iskustvo koje samo autentičan bend može da pruži. Ono što sam definitivno primetio u studiju je koliko uživaju u muzici koju stvaraju.

Setio sam se kada sam ih video poslednji put. Bio je to neki miholjski oktobar 2012. godine na platou Milana Mladenovića, ispred Doma omladine. Organizovao sam "Koncerte na zidiću", bila je subota, na repertoaru su to veče bile Kriške. Bend je tada, osim drugačijeg imena imao skoro potpuno drugačiju postavu. Od originalne postave, ostali su samo Damjan i Ivan. Nesuglasice među članovima, donekle ideološke podele i sve one boljke jednog mladog aletnativnog sastava koji traži stalnu promenu, napredak, svoj izraz i, nadasve, odricanje, nije zaobišlo ni njih. Stari članovi su nastavljali svojim putem, pristizali su novi i, nekako, sa toliko promena u bendu, uključujući i zvuk i ideologiju, nije više imalo smisla nositi isto ime. Bilo je potrebno novo.

Ivan, gitara

"Pa znaš kako, jednostavno je to bilo jedno od imena na listi. Zvučalo je dobro, leglo je nekako prirodno. Nisam baš dobar u smišljanju naziva za bendove. To kada treba da se da neko ime...", govorio mi je Damjan dok je odbijao dimove i pokušavao da mi nekako pretoči u reči estetiku benda, kreativni izraz i njegovo značenje. A to nije jednostavno, sve i da postoji neki jasno definisan zvuk, a ja sam razumeo šta je pokušavao da mi kaže — ono nesaopštivo. Damjan je upravo to, nepretenciozan i bez neke jasne agende. Umetnik je i pokušava da izrazi sebe. Čak i kada to ne pokušava, opet od sebe ne može da pobegne. Neki Damjan će, negde, svakako morati da izbije, rekao mi je.

"U početku kada sam stvarao to je bilo dosta mračno, melanholično, jer sam bio takav. Okruženje je bilo takvo, život mi je bio takav i to je izlazilo iz mene. Ali vremenom mi se to smučilo. Sada mi se gadi", rekao mi je kada je počeo da govori o muzici koju stvaraju. "Nisam želeo više da me preokupiraju takve stvari, niti sam želeo da svoj život posvetim tome. Pokušavam da pronađem neko svetlo, neki izraz koji neće ostati zaključan u jednom spektru."

Pogled iz studija na 7. spratu Bigza.

I dinamika im je skroz promenjena. To se odmah oseti, već u prvim taktovima. Sada kada je Vladimir došao u bend i preuzeo bas, Ivan je prešao na glavnu gitaru, što mislim da mu mnogo više odgovara. Damjan više ne mora da bude lead, i može da stavi fokus na tekstove. I taj minimalistički izraz koji u velikoj meri ostavlja značenje nejasnim ili hermetičnim se dopunjuje kroz zvuk koji je nošen jakom emocijom i jednim organskim jedinstvom. Pesme imaju svoj red, svoje značenje i nose neku težinu u sebi. Reči se uklapaju baš tamo gde im je mesto i međusobno se dopunjuju. Ukupno značenje donekle ostaje hermetično. Muzika je stvorena baš za one koji osećaju tu dinamiku kretanja kroz imanentno, ali i kroz svet u kojem se nalaze, kroz taj perpetualan odnos između dva stanja. Nije plastična, sažvakana i na prvu loptu. Crvi su bend koji je alternativan čak i u odnosu na alternativnu scenu.

U njihov zvuk može da se učita sve i ništa i to odlično funkcioniše. Emocija je jaka i postoji jedna matrica simfonijskog građenja zvuka u kojem se motivi javljaju jedan za drugim i završavaju u krešendu, sudaru svih tih motiva u jednom trenutku koji, ne retko, završavaju u antiklimaksu. Znam, teško je opisati tako nešto u pretočiti u reči, jer to je problem sa rečima — kako reći neizrecivo. Ali opet, kada stojiš i slušaš ih, bez obzira na to koliko izvorno značenje ostaje hermetično, ipak je nekako sve na svom mestu i baš je onako kako treba da bude. Ako uopšte, ikako, i treba. Pod uslovom da je to osnovno značenje postojalo. Narativ je u velikoj meri saopšten kroz emociju i kroz stanje nego kroz bilo šta drugo što bi bilo nekako konvencionalno i lako čitljivo, kao što bi to bila neko obična životna okolnost ili politička angažovanost.

Takav im je i novi spot. Kada sam ga upitao, Damjan mi je odgovorio: "Mina (Đukić prim. aut.), je bila kod mene. Videla je neke moje fotografije iz mladosti koje su njoj pričale neku priču i onda je, uklapajući ih kroz makro optiku i te ekstremno krupne kadrove, zapravo pokušala da ispriča tu priču. Ona je duboko lična, ali je i otvorena za tumačenje svakome ko posmatra." I to je zaista istina, spot je stilski dosledan i gradi jedno organsko jedinstvo zajedno sa muzikom, a muzika sa tekstom i zajedno tvore jedno značenje koje, kao što je i sve ostalo u stvaralaštvu Crva, individualno heremtično, ali i opšte. Muzika koju može da primi svako ko je spreman da sluša.

Damjan i Vladimir u razgovoru sa autorom teksta

Kada sam ih upitao za koncert, rekli su mi: "Prošlo je mnogo toga, od promena u bendu, pa preko dinamike, a godinu dana skoro nismo svirali u Beogradu. I sada, najzad je došlo vreme za taj test novog zvuka, nove energije koju nosimo, sa novom postavom. A pojavio se i taj spot i nekako je sve ukazivalno na to da sada treba da sviramo."

Muzička scena u Srbiji je ove zime bila blagonaklona i plodna, jer su nas mnogi bendovi iznenadili svojim izdanjima, spotovima i svirkama i to u vrlo kratkom periodu. Alternativna scena u Srbiji polako oživljava i ono što je najvažnije od svega, počinje da gradi jednu jasnu sliku, težnju i stilski izraz koji je autentično naš. A u samom vrhu sa njima su tu, svakako, Crvi; bend koji ima mnogo uticaja i nijedan. Svakoga može da podseća na nešto što verovatno i jeste, ali i ne mora da bude, jer, zar nije to umetnost? Zar nije taj konotativan jezik zapravo ključ umetničkog stvaralaštva? Jer ako naučni tekst podelimo među ljudima, svako će razumeti isto i time je naučni tekst uspešan, ali ako umetnički tekst podelimo različitim ljudima, svako će razumeti nešto drugačije i time je umetnički tekst uspešan. U toj estetici razčitih razumevanja se nalazi tajna važnih bendova, a Crvi su definitivno to.

Vidimo se večeras u KC Gradu.

Pogledajte još neke od fotografija sa tonske probe Crva:

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu