Sve se promenilo kad sam upoznala HIV pozitivnu osobu

Prvi decembar je rođendan Ivana Radojičića. Taj datum ću uvek tako da pamtim. Njegov rođendan je nešto što je za mene simbol borbe za život. Ivan je umro pre sedam godina. Svaki dan njegove borbe za dostojanstvo, znanje i zdravlje svih onih koji ne mogu da kažu da su HIV pozitivni i onih koji nikad ne razmišljaju o tome koliko je lako zaraziti se, i danas znači.

Od malih nogu smo zbog medija, koji se obično samo tada sete side, znali da je prvi decembar Svetski dan borbe protiv side. Tada su bile najbolje žurke u gradu, delili su se kondomi, pričalo se o seksu i mladima. Opšta euforija i zezanje. Za nas, tada tinejdžere, kao neki praznik. Za mene, tada srednjoškolku, bilo je potpuno kul što sam bila deo te priče, kao aktivistkinja Crvenog krsta u Kraljevu i tog 1. decembra, bila sam mnogo bitna jer se organizuje najbolja žurka u gradu. Ljudi su se lomili da upadnu, cimaju nekoga ko će ih uvesti, a ja sam imala sigurno mesto kao aktivistkinja.

Po dolasku u Beograd na studije, priključila sam se Omladini Jazasa kao volonterka. Uživala sam u edukacijama, a imala sam i priliku da najveće stručnjake za HIV i sidu pitam o svemu što me zanima. Upoznala sam gomilu ljudi, bilo je to fenomenalno druženje, a moja želja da o sidi učim i prenosim to znanje bila je velika.Mislim da sam tada već dosta znala o HIV-u, ali nisam još počela da držim predavanja. Čula sam mnogo o Ivanu Radojičiću, jednom od prvih ljudi koji je izašao u javnost sa svojim HIV statusom. Do tada nisam upoznala nijednu HIV pozitivnu osobu, iako je verovatno bilo onih koji su dolazili u omladinu Jazasa svojim poslom. Ivan je došao u kancelariju i nas nekoliko volontera smo imali utisak kao da je neka rok zvezda tu. Svi smo želeli da ga upoznamo, između ostalog, i da bismo mogli da se pohvalimo ostalima koji nisu tu. Sećam se njegovog mršavog lica, velikih crnih očiju i neverovatnog strpljenja dok smo ga mi, mladi aktivisti, uzbuđeno gledali.

A onda, nešto što se dogodio potpuno izvan moje svesti i kontrole: gledam se u ogledalu dok perem ruke. Koliko je grozno to što sam uradila! Ja sam osoba koja sutra treba drugima da priča kako se HIV prenosi. Ja sam ta koja se bori protiv diskriminacije, a uradila sam upravo ono što bi i oni koji nemaju pojma o tome – oprala sam ruke nakon rukovanja sa HIV pozitivnom osobom.

Pokušala sam da racionalizujem - radi se o bolesti sa smrtnim ishodom, ali ni to mi nije pomoglo da se opravdam pred sobom. Potpuno glupavo, niko ne bi oprao ruke posle rukovanja sa čovekom koji boluje od raka. Pokušala sam da shvatim kako je moguće da se, kada već znam kako se HIV prenosi, mozak u tom trenutku isključi i sve to zaboravi.

Jedino što mi je prolazilo kroz glavu bilo je to da prosto niko od nas nije navikao da sreće i upoznaje HIV pozitivne ljude. Nekada deluje da oni ne postoje. Deluje kao da su svi oni negde izolovani ili u bolnici, gde primaju terapiju. Daleko od očiju javnosti. Ni deset godina kasnije stanje nije mnogo promenjeno, iako su se stvari kao malo pomerile, i eto, kao, manja je diskriminacija prema HIV pozitivnim osobama.

U međuvremenu sam upoznala dosta ljudi koji su HIV pozitivni, pila sa njima kafu, grlila se, ljubila ih kad ih vidim, ćaskala o nečemu neobaveznom, pričala o teškim stvarima, bila im na sahrani u društvu onih koji su znali da su sledeći.

O svim tim ljudima ispredale su se razne priče. Najviše ih je obeležilo to da što ih društvo vidi kao „sidaše". Vidi ih kao neodgovorne, razvratne ljude koji su sami krivi za to što su se zarazili. Vidi ih kao „narkomane, kurve i pedere" koji sada odslužuju neku kaznu za svoje „loše ponašanje".

Foto via Flickr user

I danas, više od deset godina kasnije, kada sam naučila najvažniju stvar da „ne postoje rizične grupe, nego samo rizično ponašanje", čućete doktore koji opet drve o „rizičnim grupama". Iskustvo me je naučilo da su često doktori ti koji najmanje znaju. Pa i ako znaju nešto, često su puni predrasuda.

Nekada su HIV pozitivni ljudi bili sahranjivani u kesama, pa tako stavljani u limene kovčege. Danas ima zubara i drugih lekara koji neće da leče HIV pozitivnu osobu. Šta to govori o njima? Prvo - ne znaju kako se prenosi HIV. Drugo - izgleda da se „nesterilno" ponašaju prema ostalim pacijentima jer očigledno ne razmišljaju o potencijalnim rizicima od drugih zaraznih bolesti, koje se za razliku od HIV-a mogu preneti i dodirom.

Glavni problem je to što HIV pozitivni osobe ne mogu da budu opasnost za nas, već smo upravo svi mi opasnost za njih – naš grip, naše bakterije i gljivice za nas su sitna smetnja, za HIV pozitivnu osobu i njen slab imunitet mogu da budu ogroman problem, pa i da ih ubiju.

Dva puta sam se testirala na HIV – jednom kad sam znala da ga sigurno nemam i htela sam da „imam to na papiru". Drugi put sam otišla na test kad sam saznala da je bivši partner imao seks sa osobom koja se „rizično ponaša". Taj drugi put je obležila anksioznost. Znala sam da je dobro da se što pre testiram ako rizik postoji - što se ranije otkrije, terapija je uspešnija i HIV pozitivna osoba može da živi potpuno normalan život kada terapije u Srbiji ima.

Znala sam i da, koliko god mislila da to ne može mene da pogodi, postoji teoretska šansa da rezultat bude pozitivan i da bi to sigurno promenilo odnos bliskih ljudi prema meni. Svaka HIV pozitivna osoba koju sam upoznala mi je rekla je da je izgubila neke prijatelje koji nisu mogli da prihvate njihov status. Mislim da bih sa tim mogla da se pomirim, jer bi mi bilo lakše da znam ko je uz mene.

Ono što ne bih podnela je da mojim najbližima bude teško. Celog života sam takva – ne stižem da se bavim sopstvenim emocijama, niti da ih ispoljavam, da ne bih opteretila druge. Ne bih mogla da se nosim sa tim kako je „drugima teško zbog mene". Ne bih mogla da ne razmišljam o tome kako je ljudima oko mene dok ih pitaju i svašta pričaju za mene. Sve to bi me čekalo da je rezultat bio pozitivan.

Osetila sam veliko olakšanje, priznajem, kad sam dobila rezultat i imala na papiru potvrdu da "ni za šta nisam kriva". To iskustvo me je motivisalo da smaram ljude oko sebe da se testiraju. Za neke su mi bile potrebne godine da ih ubedim.

Najvažnije je shvatiti da se to bukvalno svakom može desiti. Objašnjavala sam to držeći predavanja po školama i fakultetima. Nekad sam bukvalno crtala ljudima kako su svi bivši partneri bivših partnera njihovih partnera i njihovi. Ljudi ne prihvataju činjenicu da se polno prenosive bolesti najviše prenose upravo tako što neko kaže „ja njega poznajem".

Možda, ali ti ne poznaješ osobe sa kojima je on bio, niti on ne zna sa kim su one sve bile, a i to uopšte nije bitno. Bitno je da postoje rizici i da njih nismo svesni. Kako seksualno obrazovanje u Srbiji ne postoji, edukacije su se masovno radile samo onda kad ih je Jazas sprovodio.

Kada vidite statistiku prema kojoj su u značajnom procentu među zaraženima HIV-om oni koji su gej ili korisnici droge, to samo pokazuje da su se ti ljudi testirali. Kao kad pročitate u tabloidima da „svaki treći Srbin nije otac svog deteta", a na DNK analizu idu oni koji sumnjaju da postoji mogućnost da nisu roditelji svoje deci.

Zato o sopstvenom zdravlju pre vode računa ljudi koji su svrstavani u „rizične grupe" baš zbog stigme koja ih inače prati. Za razliku od onih koji misle da ih od bolesti čuva to što su dobri hrišćani, verni i odani partnerima, bezgrešni od zavisnosti.

Pa, ne čuva ih, ni od bolesti, ni od smrti.

Organizacije koje pružaju pomoć osobama sa HIV-om su Q-club, AS centar, Asocijacija Duga, a sve informacije o testiranju, prevenciji, terapiji i podršci mogu se naći i na portalu www.aidsresurs.rs

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu