Kako je imati ilegalni abortus

Ove jeseni je hiljade muškaraca i žena izašlo na ulice najvećih poljskih gradova da bi demonstrirali protiv predložene zabrane abortusa. Abortus je u Poljskoj već nelegalan, ali ovim amandmanom bi bili zabranjeni i izuzeci od pravila koji su trenutno na snazi – po kojima je ženama dozvoljeno da abortiraju kada su silovane, ako postoji rizik po majku, ili je fetus teško oštećen, na primer.

Ovaj novi predlog je nakon demonstracija po celoj zemlji odbačen. Ali nedelju dana kasnije, Jaroslav Kačinjski – predsednik vladajuće partije Zakona i reda – zavetovao se da će njegova partija nastojati da se postara za to da žene rađaju, čak i kada je sigurno da će dete umreti, ili biti rođeno sasvim izdeformisano, da bi moglo da bude kršteno i da bi mu nadenuli ime. To je dovelo do novog talasa protesta koji su održani 23. i 24. oktobra.

Prema rezultatima koje je nedavno sproveo CBOS (poljski Centar za istraživanje javnog mnjenja), jedna od četiri žene u Poljskoj je imala abortus. Ali autori priznaju da je većina ispitanih žena imala abortus dok je još uvek bio legalan – pre nego što je 1993. uveden takozvani „Kompromis o abortusu".

Pošto je abortus nelegalan i ova tema je toliki tabu, nemoguće je dobiti jasnije podatke, već samo grube procene o abortusima u Poljskoj. Ali kako je to kada si jedna od onih koje čine taj broj? Razgovarala sam sa devojkom koja je pre nekoliko godina imala nelegalan abortus na jednoj poljskoj klinici. Pristala je da mi anonimno ispriča kako joj je bilo kada je potražila nelegalnu pomoć da bi okončala neželjenu trudnoću.

VICE: Kakav ti je život bio tada?

Studirala sam i radila u jednoj radnji, gde sam zarađivala 1000 zlota (oko 250 evra) mesečno. To mi je bilo dovoljno da preživim, ali mama mi je plaćala stanarinu. Živela sam sa tadašnjim dečkom, koji je bio muzičar i često je odlazio na turneje. To nije bila zdrava veza. Moj dečko je bio Francuz i nije mu bilo prijatno u društvu mojih prijatelja. Nije ga zanimalo da se integriše ili uklopi. Bio je ekstremno ljubomoran i mrzeo je kada ja izađem. Najiskrenije, ne znam zašto sam ostajala u toj otrovnoj vezi.

Kako si otkrila da si trudna?

Nisam mogla da kupim pilulu, pa sam umesto toga zamolila dečka da koristi kondom. On se upravo vratio sa turneje sa svojim bendom i pomislio je da želim da stavi kondom zato što sam ga prevarila. Ja sam to poricala, ali on me je naterao da imamo seks bez kondoma, da bih mu dokazala da sam mu bila verna. Bila sam toliko depresivna i emotivno tupa da sam jednostavno poklekla.

Par nedelja kasnije sam uradila test za trudnoću i bio je pozitivan. Njega ta vest nije nimalo uzbudila, okrivio je mene i rekao mi da sama to sredim.

„U to vreme, mislila sam da nema bezbednog izlaza iz te situacije – bila sam zabrinuta da možda neću naći nikoga ko bi bio voljan da mi pomogne ili mi pozajmi novac."

Odlučila si da odeš na kliniku. Zašto?

Od Žena na internetu sam saznala za pilulu za abortus, ali nisam poznavala nikoga ko je imao iskustva s tim. Čula sam da mogu da konfiskuju pilulu ako ti je pošalju poštom, i da može da bude problema. To mi u tom trenutku nije odgovaralo. Godinu dana ranije jedna moja prijateljica je bila u sličnoj situaciji i obavila je proceduru na klinici, pa mi je ona dala kontakte svog lekara.

Kako je izgledao odlazak kod lekara?

Prvi put sam imala zakazano usred dana, na privatnoj klinici u centru Varšave. U tom trenutku sam bila u četvrtoj nedelji trudnoće. Kada uzmemo u obzir kolika mi je bila plata, postupak je bio neverovatno skup; koštao je 3650 zlota (oko 750 funti) – što je bilo skoro kao četiri moje mesečne plate.

Klinika je bila čista i elegantna, nije bilo vešalica niti prljavih zavoja. Pregledala me je neka fina doktorka, koja je rutinski sa mnom popričala o mojoj trudnoći – što nije zapisala u moj karton. Na kraju pregleda me je pitala da li želim da stvari „ostanu onakve kakve jesu". Ja sam rekla da ne želim. Zakazali smo postupak za sledeću nedelju, na drugoj klinici.

Kako je protekao postupak?

Tu si bila tri lekara: anesteziolog, ginekološki hirurg i gospođa kod koje sam bila na prvom pregledu. U čekaonici sam sedela pored jedne vidno trudne žene, koja je čekala na pregled. U ordinaciji sam se presvukla u bolničku spavaćicu, dobila anesteziju i onesvestila se. Možda dva sata kasnije sam se probudila, i kada sam se malo oporavila, otišla sam autobusom kući. U autobusu sam počela da krvarim – kada sam stigla kući, suknja mi je bila sva krvava.

Da li su te upozorili da će se to dogoditi?

Ne – doktorka mi je dala svoj broj i rekla mi da mogu da je pozovem, u slučaju da dođe do nekih komplikacija. Obilno sam krvarila i tokom čitave noći, pa sam konačno pozvala doktorku i otišla na besplatnu kontrolu. Dala mi je nekakvu injekciju, ali krvarenje je prestalo tek nakon tri dana.

Šta su ljudi iz tvog okruženja mislili o tvom abortusu?

Kada sam posle postupka došla kući, moj dečko nije ni ustao od kompjutera – tako da sam bila potpuno uverena da sam učinila pravu stvar. Otišao je nekih mesec dana kasnije. Nije me ni na koji način finansijski podržao – pozajmila sam pare za abortus od jedne prijateljice i tokom narednih meseci sam joj vraćala dug.

Jedino što mi je mama rekla kada sam joj sve ispričala je bilo, „Zašto mi ovo radiš". Ona je religiozna, ali takođe se možda zabrinula da će ona morati da plati za to. Nikada više nismo razgovarali o tome. Mada, prijatelji su mi bili velika podrška.

Misliš li da to što je abortus u Poljskoj nelegalan diktira mišljenje ljudi o njemu? Misliš li da bi tvoja mama reagovala drugačije da je legalan, na primer?

Kriminalizacija abortusa definitivno ima negativan uticaj na to kako na njega gledaju ljudi koji nisu religiozni fanatici, da. Činjenica da je to zločin je prepreka za mnoge ljude.

Kako si sada? Da li je abortus imao ikakav dugotrajni emotivni efekat na tebe?

Sam postupak me nije obeležio ni na koji način – osim dugova u kojima me je ostavio, što mi je neko vreme bio ozbiljan teret. Ono kako su se moj dečko i moja majka poneli prema meni posle toga je definitivno ostavilo većeg traga. U to vreme sam mislila da nema bezbednog izlaza iz te situacije – bila sam zabrinuta da možda neću naći nikoga ko bi bio voljan da mi pomogne ili da mi pozajmi novac. To je bilo teško, u emotivnom smislu. A takvi postupci ne bi morali da se obavljaju toliko često kada bi se pilule za jutro posle ovde izdavale bez recepta.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu