​Zašto mi prija što sam prestala da varim

Reče mi drugarica Nada povodom jednog od mojih tekstova – zašto baš u svakom moram da pljujem po vutri od kad sam prestala sa duvanjem. Reče i da joj ličim na bivše pušače koji ne dozvoljavaju da se u njihovom društvu upali pljuga, i sve maltretiraju zanovetanjem i otvaranjem prozora.

Zamislila sam se nad tom tvrdnjom i rešila da presaberem prednosti i mane konzumacije marihuane. Odnosno, preispitam zašto sam i do koje mere OK sa tim što sam batalila varenje, kad moram stalno da se podsećam koliko je to sranje.

Prvo, gandža je za mene bila, kao i za mnoge druge – savršeni laksativ. Pućnem dva dima uz prvu jutarnju kafu, i pravac klonja. Srećna, da ne mogu biti srećnija, jer prazna creva olakšavaju sve što sledi, dok puna remete misli, opterećuju nadutošću. Tad nemam koncentraciju ni za šta.

Jedini fokus je na tome da mi se ne omakne puvanjak u društvu, pogotovo kad smo jedan na jedan, i kad ne mogu da sakrijem da sam ja vinovnik smrada.

U situaciji bez ta dva opojna dima što relaksiraju digestivni trakt, snalazim se kako umem i znam. Gutam purgative, pribegavam klistiranju, čupanju govneta vlažnom maramicom ako za drugo nemam uslova, stiskam svoja lenja creva, mučim se i ječim, i u tim prilikama zažalim zbog svoje odluke.

Malo pomaže čaša tople vode na tašte, ali katarza izostaje.

Međutim, samodisciplina mi nije jača strana, bar kad je u pitanju trava, i ne bih mogla da je doziram kao lek. Uvek se nalazio neki razlog da prvi jutarnji džoint dovršim, a za njim nanižem drugi, treći, peti.., pa željeni psihoaktivni efekat izgubi smisao, anulira je tupost.

Unapred sam znala taj scenario, a bila nemoćna da mu se suprotstavim.

Jedan od opravdanja za nastavak duvanja je pisanje. Ono mi lakše ide izjutra, a pod dejstvom THC-a ideje prestižu jedna drugu, doživim zanos i uzbuđenje nalik seksualnom. Pa makar iz toga i ne proizađe nešto briljantno, zadovoljstvo je nemerljivo s onim kad pišem strejt.

Kad uporedim rezultate, čini mi se da nema naročite razlike, ali je ona drastična tokom samog procesa.

Seks je na vutri, naravno, bolji, čula se hipersenzibilišu i rasplamte. Naložim se kao mlad majmun, utroba mi plamti, hoću još i još. Kad ne duvam, uvek se nađe nešto preče, smore me brige, pre bih da se uhvatim u koštac sa njima, no da uludo trošim vreme. Rečju, strejt seksanje mi je često dosadnjikavo. U fazonu sam da se što pre završi.

Takođe, veliki deo moje ekipe duva, pa mi malčice smeta kad se cerekaju bez naročitog povoda, a meni baš ništa nije smešno, pa čak ni zabavno. Možda zbog pomenutih briga koje ne mogu da odagnam, kao strejt persona previše sam ozbiljna. Možda čak i dosadna.

Nema onih suludih situacija koje docnije sa guštom prepričavaš, a ne zapadnu u crne rupe cirkanja.

Piće, doduše, zna da bude adekvatna zamena, ali ni tu ne znam kad je dosta, pijem dok se ne usvinjim. A onda vređam, napadam i fizički, sklona sam i autodestrukciji. I na travi znam da budem naporna, za se zakačim za neku sitnicu, preuveličam je i opsedam i sebe, i druge, realno - besmislicama.

Za razliku od većine, gotivila sam natezanje sa dilerima, ta jurnjava za vutrom bila mi je kao da sam junakinja neke krimi-serije. Istina, ne baš uvek, ganjanje sa klincima po parkovima, skrivanje paketa po budžacima, nisu spadali u vrhunske provode.

Bilo je i nekog nastranog zadovoljstva u tome što sam odana ovoj biljci i u poznijim godinama. Što je nisam izdala. Ma šta mislila okolina, zabavljalo me je što sam baba-duvačica. Uzgred, strasno sam se odala travi kasnije od uobičajenog. Pre toga mi je služila da budem deo kul ekipe.

Postoje i specifična prijateljstva vezana isključivo za gandžu, i takva spontano puknu izvan duvačkih rituala. Ma šta to govorilo o meni, o njima, te rasturene veze, veoma mi nedostaju.

Umela sam da se naduvam pre ručka kod matoraca. Sve džangrizave pridike tada bih znala da izvrnem do apsurda, pa bi ti kratki boravci postajali prilično podnošljivi. Strejt bih se džapala, udarala kontru, pa bi ti obroci sličili sudaru svetova sa apokaliptičnim ishodom.

Ali kad sam takva dolazila u redakciju, bila sam previše zbunjena. Jedva čekala da zapalim, kako iz prostorije, tako i ostatak džointa iz metalne kutije. Uvek smrdljive.

Zbog kontuirane upotrebe vutre, suprotno pravilu, apetit mi je bio slabiji. Konačno sam postala mršava, nakon decenija kuburenja sa kilogramima. Kad sam prestala, ugojila sam se 10 kilograma, ali su mi bar spali ogromni crni podočnjaci.

Drugi su stali da hvale moj sveži izgled, što mi je tek delom imponovalo. Drugim, većim delom, mrzela sam svoje prenaglašene obime.

Poznata je i introspektivna dimenzija trave, kao i moć da rendgenski skroziraš i druge, i to je nešto što mi fali. Ovako, na suvo, te sposobnosti su skučene, kao da nemam živaca da grebem ispod površine. Nema žiške da povežeš dve naoko udaljene činjenice.

Nema više ni preteranog oduševljenja nekim i nečim, koje ne traži validne razloge, već euforiju crpi iz trenutne impresije.

I to bi, otprilike, bio kraj spiska pozitivnih karakteristika ove, navodno, blagorodne biljke, kad bi stvari bile crno-bele. A ne prožete suprotnostima.

Sad, kad sam, kao, strejt (iako sam upravo ušla u period recidiva), nema te jebene koprene koju navučem sa ta dva prva dima, a do noći postane neprozirno gusta. Dok se mozak pretvara u kašastu masu bez oblika, i bez funkcije. Sad mogu da se usredsredim na pisanje i noću, s matematičkom preciznošću, ali bez zanosa. Nekad mi se čini da tekstove samo štancujem, bez naložene igre rečima.

Narasle su mi i ambicije koje se, možda, u nekim društvima, nisko kotiraju, ali u našem su poželjne. Nema onog „sutra ću", ni „boli me ćoše za sve".

Ovo je povuklo više para, a extra lova se stvorila i usled smanjenih izdataka. Umela sam da potrošim više no što zaradim, te je moja egzistencija bivala volšebnom, dok sad uspevam da neku siću i prištedim.To mi uliva osećaj sigurnosti, bitan za moje godine.

Ali, nema više ni bezrazložne egzaltacije, tog, istina, kratkotrajnog stanja, ali, dragocenijeg od svake razboritosti.

Sebe smatram stipsom, a trošila sam na gandžu toliko jer ne volim da se grebem. Odgovaralo mi je da ja diktiram tempo kruženja buksne. Tako dolazim do onog glavnog – ispoljavanja karaktera usled popuštanja kočnica.

Spadala sam u one koji s nestrpljenjem čekaju da na njih dođe red, pa požuruju one što zabalave, prožderu pola sprave kao da niko drugi ne postoji. Zamerala onim što prvi zapale, a potom dodaju svom partneru uprkos utvrđenom pravcu kruženja džointa. Ukratko, merila sam svaki tuđi dim.

A sama znala da se pogubim, da mi se od logoreje vujspra zagasi. Iako mrzim one koji s dva dignuta prsta skreću pažnju na sebe, i sama sam koristila slična, nešto manje upadljiva sredstva, da se domognem na vreme svog sledovanja. Zbog toga se osećala jadno, ali uvek upadala u zamku te vrste sebičluka.

Svesna sam da ta amoralna crta u meni postoji i bez duvanja, ali je ono pospešuje, daje vetar u leđa. Tvrdo verujem da van njenog domašaja mogu bolje da se korigujem.

Recimo, baš tu alavost. Pa, dok bih se lako posvađala oko toga ko je više doprineo zajedničkoj gomili, i ponekad pušila na silu, samo da što više strpam u dupe, sigurna sam da ovo ne bih radila da je u pitanju poslednje parče hleba. Njega bih se odrekla bez premišljanja.

Ali, trava je navlaka, ona tebe kontroliše, a ne obrnuto, ma šta zagovarali njeni pobornici.

Čuvenu anksioznost pod dejtvom gandže nikad nisam osećala direktno, osim, možda u samim počecima. Ali, njena priroda je takva, pa se teskoba, nervoza, gomilala, i ipak izbijala. Nevezano za kraj šeme, jer, uvek sam je imala u rezervi.

Bila sam nadrkana, pa depresivna, sklona ničim izazvanim eksplozijama, nikad u stanju da to izbalansiram. Često u situaciji da nemam pojma zašto se tako osećam, pa bih samo tražila povod da se na nekom ispraznim.

Sad mnogo više vladam sobom, držim uzde svojih postupaka. Manje sam povodljiva. I manje svadljiva. I daleko manje zaboravna.

Ipak mi je drago što sam „poklekla", jer sad vidim da je moguće biti vikend-duvačica. Strava je osećaj kad od nečeg (više) ne zavisiš. Kad nešto upotrebljavaš, bez prefiksa „zlo", što sam predugo činila.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu