Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite ljudima koji se plaše da izađu iz kuće

Iz kolumne  "Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite"

Foto: S Kahn via | CC BY 20

Jedna večita istina u vezi sa agorafobijom je da je malo verovatno da ćete upoznati nekoga ko pati od nje. Oboleli od ovog poremećaja mogu da dožive napade anksioznosti i fizičkog bola kad god se zateknu na otvorenom prostoru, okruženi velikom grupom ljudi, i zbog toga obično radije ostaju unutra, daleko od pogleda drugih.

Davide je 32-godišnjak iz Firence koji živi sam u svom stanu više od 10 godina. Napušta kuću samo da bi kupio hleb u pekari u prizemlju, zato što ga izlazak napolje parališe i plaši na smrt. Pričao sam s njim o tome kako je to.

VICE: Kako čovek počne da se plaši izlaska napolje?

Davide: Još kao detetu nisu mi prijali spoljni stimulansi. Masa ljudi, buka, jarka svetla – gotovo da su mi pričinjavali fizički bol. U tinejdžerskim godinama sam odlazio na žurke i u klubove – zabavljao sam se kao i svi drugi.  A onda sam, sa 18 godina, doživeo niz napada panike kad sam se našao na velikim otvorenim prostorima sa mnogo ljudi. Osećao sam se kao da umirem i jedino od čega mi je bilo bolje bila je pomisao na izolaciju.

Posle jednog takvog velikog napada, zaključao sam se u kuću – bilo je to na poslednjoj godini srednje škole i nisam išao u školu mesec dana. Navikao sam se na takav način života i kako je vreme prolazilo, spoljni svet mi je delovao sve nepristupačnije. Na studijama sam praktično živeo kao pustinjak, a ovih dana problem mi predstavlja čak i izlazak iz kuće do prodavnice.

Kako tvoja agorafobija utiče na tvoj svakodnevni život?

Vrlo je prosto – retko napuštam kuću. Jedini put kad mi je relativno prijatno da izađem je rano ujutro. Budim se oko pet da bih izašao u šetnju na oko sat vremena i svratio do pekare na doručak. Poslednjih nekoliko godina znali su da prođu meseci da lik iz pekare u prizemlju bude jedina osoba sa kojom sam progovorio, a da to nije neki moj rođak ili jedan od pet bliskih prijatelja. Oni me posećuju kod kuće.

Ostatak dana provodim u dnevnoj sobi ili u kuhinji – gledam TV; igram video igre; jedem; vežbam; klikćem po internetu, koji je raj za agorafobe; mnogo čitam; masturbiram. Kad je u pitanju način na koji provodite svoje dane, pretpostavljam da je biti agorafob veoma slično penzioneru.

Šta se tačno desi kad se odjednom nađeš nasred prometnog trga?

Ne znam da li su vam poznati derealizacija i depersonalizacija, ali to su neki od simptoma napada panike. Praktično se osećam kao da moje telo više ne pripada meni. Dobijem tahikardiju, oduzmu mi se ruke. Imam osećaj da moj mozak ne može da se izbori sa mojim mislima i da ludim. Kontrolu povratim tek kad ostanem sam sa sobom kod kuće.

Kako zarađuješ za život ako ne napuštaš kuću?

Veoma sam srećan u tom pogledu, jer ne moram da radim. Ja sam sin jedinac a moji roditelji su mi ostavili stan u kojem živim. Imamo druge stanove koje iznajmljujemo – ja ih održavam i sakupljam stanarinu. Živim od tog novca. Jedino što moram da radim je da ponekad svratim do advokata ili našeg računovođe.

A šta je sa vezama i seksom?

Zabavljao sam se s nekim kad je prvi put počinjalo da mi bude stvarno loše, a to je uprkos svemu potrajalo još naredne dve godine. Posle nekog vremena, očigledno joj je više prekardašilo – i ne krivim je zbog toga. Imao sam dve kratke veze od tada, ali bilo je gotovo nemoguće nastaviti s njima. Ako samo želim seks, pozovem prostitutku. Treba vam tri minuta da nađete devojke koje dolaze na kuću; samo morate više da ih platite.  Radim to četiri ili pet puta mesečno.

Koja je najiritantnija pretpostavka koju ljudi prave u vezi s tobom?

Strašno me iznervira kad ljudi samo pretpostave da na moj problem utiče to što sam dobrostojeći i da mogu sebi da "priuštim" da budem agorafobičan. Kao da ne postoji drugi, prijatniji način da se zaradi i troši novac. "Da moraš da zarađuješ za život, napuštao bi kuću" – šta to uopšte znači? Imate na stotine ljudi koji pate od agorafobije baš kao i ja koji moraju da rade. Ali oni ne pate ništa manje zbog toga. Ako ništa drugo, kljukaju se sedativima samo da bi mogli da obave najprostije stvari. Ja imam sreće što to ne moram da radim. To je tako besmislen stav. Jeste li ikad upoznali nekog bolesnog kome je bilo lakše kad ste mu rekli "da bi moglo da mu bude i gore"? Ja nisam.

Govoriš li ljudima o svojoj fobiji prvi put kad ih upoznaš?

Da, to je veliki faktor u mom životu, tako da je suviše važno da im ne bih pomenuo. Osećam se bezbednije kad sam svestan da ljudi sa kojima sam u kontaktu znaju da imam ovaj problem, tako da im to odmah i saopštim.

Da li te je to što si agorafob izmenilo kao osobu?

Definitivno, mada to dugo nisam shvatao. Mislim da sam počeo da imam više razumevanja za druge ljude, jer uvek to očekujem i zauzvrat od njih.

Kako vidiš svoju budućnost? Jesi li se pomirio sa činjenicom da ćeš ovako živeti zauvek?

Uvek imam osećaj da će mi u jednom trenutku biti lakše da izađem napolje i živim svoj život. To se ponekad zaista i dešava – ima meseci kad mogu prilično lako da izađem na večeru, da se nađem s prijateljem ili prošetam po parku, ali uvek moram da se osećam kao da ja držim sve konce u rukama. Ako izađem, uvek procenim situaciju – koliko bi mi bilo teško da brzo stignem do kuće ako mi najednom pozli? Verovatno nikad neću prevazići tu opsednutost kontrolom. U mesecima u kojima se osećam malo bolje uvek odlazim kod terapeuta. Ona misli da će mi se pre ili kasnije to desiti.

Jesi li nekad iskoristio svoju agorafobiju kao izgovor da ne uradiš nešto što ti se ne radi?

Oh, pa naravno – jednom sam uspeo da se izvučem da ne idem na prvu pričest ćerke moje rođake rekavši joj da sam doživeo još jedan napad.

Još na VICE.com

Deset pitanja koja sta oduvek hteli da postavite muškom modelu

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite profesoru

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite osobi sa Turetovim sindromom

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu