Ovako je izgledala kvir umetnost u vreme kad je "homoseksualac" značilo "kriminalac"

(Gornja slika: Angus Bin - "Kventin Krisp" (1941). Sve slike posredstvom Tejt Britan.)

Ove 2017. obeležava se 50 godina od dekriminalizacije homoseksualnosti u Velikoj Britaniji. To je jedna komplikovana godišnjica: s jedne strane je prekretnica u slobodi izražavanja; s druge, sramni podsetnik da su do skora slobode koje danas uzimamo zdravo za gotovo bile uskraćene zakonom i koliko toga kvir zajednica još mora da uradi.

Te složenosti čine okosnicu Kvir britanske umetnosti 1861-1967, velike nove izložbe postavljene u londonskom muzeju Tejt Britan. Izložba pokriva umetnička dela koja su se stvarala u veku pre nego što je homoseksualnost bila zvanično legalizovana i u prvi plan izvlači stvaraoce koje je u ono vreme društvo marginalizovalo zbog njihove seksualne orijentacije. Uvršćeni su radovi umetnika koje bismo danas smatrali gej, lezbejkama, biseksualcima i trans, i veoma je važno videti otpor i upornost koje su kvir ljudi pokazivali uprkos tome što je samo njihovo postojanje bilo kažnjivo.

Da bismo saznali nešto više o izložbi i otkrili konkretno zašto je ona toliko bitna danas, pričala sam sa doktorantkinjom Kraljevskog koledža u Londonu i ljubiteljkom memova Eli Džons, koja je uz kustose radila na izložbi Kvir britanska umetnost.

VICE: Izložba je postavljena zato što je prošlo 50 godina od dekriminalizacije homoseksualnosti u Velikoj Britaniji. Da li eksponati na izložbi odražavaju taj vremenski otklon ili misliš da su relevantni i danas?

Eli Džons: U najvećem delu perioda koji pokriva izložba izrazi kao što su "lezbejka", "gej", "biseksualac" i "trans" uopšte nisu bili naširoko priznati i mnogi umetnici predstavljeni ovde ne potpadaju glatko u te kategorije onako kako ih mi shvatamo danas. Prekretnice kao što su suđenje Vajldu 1895. godine [kada se piscu Oskaru Vajldu sudilo zbog homoseksualnosti] pomogle su da se seksualni identitet dovede u žižu javne debate, jer se pre toga seksualne prakse ili oblici rodnog izražavanja nisu istinski smatrali centralnim delom nečije ličnosti. Umetnost ovog perioda odražava tu fluidnost, često na veoma iznenađujuće načine.

E sad, uprkos svemu tome, problemi sa kojima su se umetnici suočavali pre sto godina i dalje su bitni kao što su bili tada, nije kao da danas možemo da se osvrnemo na njih sa nekakve udobne i samozadovoljne pozicije. Umetnici iz grupe Blumsberi [uticajna grupa kreativnih ljudi aktivnih početkom 20. veka], na primer, zaista preispituju na koji način seksualnost utiče na svaki kutak našeg postojanja – "Sa kim možemo da živimo i na koji način?", "Šta znači kad vas uglavnom privlače muškarci, ali ste zaljubljeni u ženu?", "Kako možemo da pobegnemo od roda?" Shvatate suštinu.

Izložba istražuje fundamentalna pitanja, zaista: kako izgleda kvir umetnost ili šta čini da neki predmet bude kvir? Da li su to uvek gole guzice i to što se radi o kempu? Naravno da ne – mada su obe te komponente veoma bitne.

U tom slučaju, misliš li da postoji neki rukavac kvir kulture koji je uvek prosto bio prisutan?

Deo razloga za izlaganje umetničkih dela iz perioda pre dekriminalizacije jeste da se pokaže da je kvirnes uvek pronalazio način da se ispolji i uvek će ga pronalaziti, čak i kad je u legalnom pogledu to opasno raditi. Raspon eksponata na izložbi – od portreta ljubavnika do dizajna kostima za dreg nastupe – govore o razigranom i inovativnom pristupu kvir umetnika izloženih represiji. Postoje neke tragične priče, ali i momenti humora, trijumfa i oslobođenja. Ta raznolikost i kreativnost su i dalje suštinska obeležja kvir zajednice danas.

Na koji način, dakle, misliš da se kvir umetnost u Velikoj Britaniji promenila od 1967. godine, kad se okončava period koji ova izložba pokriva?

Velika većina radova na izložbi fokusirana je na telesno. Umetnici koji su stvarali u periodu neposredno pred dekriminalizaciju, kao što su Kit Von, Dejvid Hokni i Frensis Bejkon, zaista počinju da pomeraju granice figurativnog izražavanja i vi vidite na koji način je apstrakcija prisutna u toj praksi.

Od tada, međutim, kvir umetnost se proširila i postala raznovrsnija u tandemu sa povećanim pristupom materijalima, digitalnim medijima i internetu. Tejtov program za 2017. godinu podrazumeva izložbe i postavke širokog dijapazona savremenih kvir umetnika koji iskazuju ove promene, uključujući Vulfganga Tilmansa i Sirta Vin Evansa.

Da na čas promenimo temu, kakvu odgovornost zahteva sastavljanje jedne ovakve izložbe?

Pokušali smo da uvrstimo materijal koji povezuje najširu lepezu identiteta i iskustava. Kvirnes je strašno raznolik, a postoje neke perspektive za koje, imajući u vidu vremenski raspon izložbe, nismo našli mnogo materijala. Pošto je ovo prva izložba te vrste, nadamo se da je Kvir britanska umetnost početak jedne šire rasprave na temu kako su kvir iskustva predstavljena i očuvana. Voleli bismo da ljudi znaju da ovo nije zatvoreni kanon kvir britanske umetnosti i da on ni u kom slučaju nije konačan.

Što se "odgovornosti" tiče, umetnički svet često ume da bude odbojan "mladim ljudima". Misliš li da izložbe kao što je ova, koja se bavi pitanjem identiteta kojeg je toliko mnogo milenijalsa akutno svesno u ovom trenutku, efikasan način da se privuku mlađi ljudi koji nisu studirali umetnost u jedan tradicionalan galerijski prostor?

Da, i mislim da ova izložba posebno preispituje ili istražuje šta može legitimno da se prikaže u galerijskom prostoru. Kritičari Katarina Lord i Ričard Mejer pisali su o "promiskuitetu kustosa" kad su u pitanju izložbe i zbirke koje se bave seksualnošću.

Koji su tebi najdraži delovi izložbe? Ima li nešto što bi posebno preporučila ljudima da potraže?

Jedan od meni najdražih eksponata je crtež Simeona Solomona nazvan "Mlada, mladoženja i tužna ljubav", koji, pretpostavljam, može da se sumira kao srceparajući prikaz trećeg točka. Njegov prikaz zabranjene i nemoguće ljubavi iskreno je potresan. Volim i dizajn kostima Edvarda Bure za baletane inspirisane francuskim mornarima. Napravio je posebno tesne korzete za muškarce, a rukave je ukrasio dukatima i perjem, jer što da ne. Gde ćete drugde u Londonu moći da vidite ružičastu periku iz tačke imitacije žene iz dvadesetih godina prošlog veka, golicave časopise iz pedesetih i vrata zatvorske ćelije Oskara Vajlda pored erotike Dankana Granta, fotografija Kloda Kejhuna i slika Frensisa Bejkona, pitam ja vas.

Imaš li neke kul priče iz vremena dok si tražila eksponate za izložbu?

Jedna od priča koja me je lično najviše iznenadila bio je ogroman broj glamuroznih tačaka imitacije žena na sceni između 1900-ih i 1950-tih – preteča današnjeg drega – bez kojih verovatno danas ne bi bilo serije Dreg Rejs Rupol, daleko bilo. Postoji pregršt fascinantnih fotografija izvođača iz tog perioda. Zapanjilo me je i ukrštanje žanrova vizuelnih umetnosti i performansa, gde su kvir umetnici podarili svoje autentične vizije scenskim nastupima.

Za kraj, možeš li malo više da nam kažeš o tome šta ti misliš da je značaj ove izložbe? Zašto je ona tako bitna i neophodna danas? Zašto uopšte da dođemo da je pogledamo?

Nedavno sam čitala knjigu umetnika Dejvida Vojnarovica Blizu noževa i u njoj imate deo koji sam čitala više puta, a u kojem se zaključuje: "Seksualnost definisana u slikama daje mi utehu u neprijateljski nastrojenom svetu."

Mislim da taj citat dosta toga objašnjava. Ova izložba daruje glas životima i iskustvima koji su predugo bili ućutkani, skrajnuti ili potpuno nevidljivi. Ona pruža olakšanje, daje prostor za bes i ima svojih tužnih momenata, baš kao i humorističkih.

Izložba Kvir britanska umetnost 1861-1967 postajvljena je u Tejt Britanu od 5. aprila do 1. oktobra 2017. godine.