Reklame
Svaštara

Skejt scena južne pruge kroz četiri generacije vozača

Ručno pravljeni boks je zamenio skejt park, nedostatak šopa je zamenila zajednička internet kupovina, a muda konja kralja Aleksandra su nas spojila u ekipu pod imenom Moody's.

pisao Ivan Dinić
21 Januar 2016, 10:25am

Sve fotografije: autor

Sećam se te neke 1994. godine u Nišu, dok sam se sa roditeljima šetao robnom kućom „Beograd", koja je bila krcata proizvodima koju većina Nišlija zbog stanja u zemlji nije mogla da kupi. Među svim drangulijama i stvarima koje bi petogodišnji klinja mogao poželeti, najviše pažnje mi je privukao jedan raf prepun najrazličitijih skejtova. Gledajući u njih, koje roditelji bez obzira na moljakanja i preklinjanja nisu mogli da mi pazare, tada nisam shvatao da je upravo ta robna kuća bila nešto najbliže skejt šopu u narednih deset godina. Robna kuća je ubrzo propala, baš kao i sve ostalo u državi, ali kao i da je zapečatila sudbinu svakog skejt šopa koji će se u gradu otvoriti (najuspešniji je opstao nepunih pet godina). Ali sve to nije sprečilo nišku scenu da se maltene prirodnim putem razvije.

Niška scena ima sličnu priču kao i bilo koje mesto van Beograda - premalo vozača i premalo para da bi se skejt šop isplatio. Ekipa, u početku malobrojna, gledala je da se snalazi ko je kako umeo. Imati pravi, kvalitetan skejt je bila misaona imenica. Osim retkih srećnika kojima su rođaci donosili „od preko", ostali su se dovijali kupovinom polovnih od pozera i prerano odustalih, lepljenjem polomljenih dasaka i stavljanjem farbarskih šmirgli na nešto što bi samo pri udaljenosti od 20 metara ličilo na skejt. Dok su niški obućari lupali glave kako da po stoti put sastave froncle od patika koje im je omladina donosila, klinci su osvajali ulice grada, kidali trikove i džapali se sa selačkom policijom.

Aleksa Ristić - Ollie.

Na dasku sam stao u prvom razredu srednje, i sve povrede, polomljeni izlozi, rasprave sa murijom i propadanja šopova me ni nakon 12 godina nisu sa nje zbacili. I dalje me poznanici, pa čak i ljudi koje duže i bolje znam, pitaju jedno iritantno, mada opet za njih logično pitanje „Je l' još voziš skejt?". Ne razumem čemu to zapitkivanje, možda ljudi očekuju da posle nekog vremena „odrasteš" i batališ te kobajagi klinačke stvari, a ne shvataju, ili još bolje, ne vide sa koliko strasti ljudi voze i sa koliko uživanja rade to što rade, bilo da su klinci od šesnaest godina, bilo veterani koji formiraju stubove scene u Srbiji.

Pročitajte i: Kako je izgradnja skejt parka probudila Čačak

I upravo ta strast je niške skejtere održala sve ove godine kroz nemaštinu i manjak sive mase momaka u plavom i naterala ih da ni iz čega stvore blago. Ručno pravljeni boks je zamenio skejt park, nedostatak šopa je zamenila zajednička internet kupovina, a muda konja kralja Aleksandra, pod čijim spomenikom - Mudonjom smo se okupljali, su nas spojila u ekipu pod imenom Moody's. Iako je razlika među vozačima veća od 15 godina, uzajamno poštovanje postoji kao i bratski duh zajedništva koji se ogleda u pomoći kako u učenju trikova, tako i u domaćim zadacima i spremanju ispita. To je ekipa uz koju sam odrastao, odlazio na svirke, učio da pijem, a i da se treznim.

Danilo Đukanović - Sal Flip

Među svima njima, postoji nekolicina koja odskače po svom značaju za celu grupu, koja je svojim zalaganjem, jedinstvenošću i strašću zavredili da budu spomenuti kao predstavnici četiri generacije skejtera sa kojima sam imao čast da điram.

Aleksandar Vukojević – Sale (32)

Njega sam upoznao sasvim slučajno, dok je prolazio pored fontane u centru grada, na kojoj sam praktično živeo i koja je predstavljala glavno stecište skejtera u to vreme. Imao je običaj da dođe, vozi bez reči i samo nestane, pritom ostavljajući sve nas u neverici koliko je lik zapravo pokidao. Njegov zaštitni znak je poveći ollie i 360 Flip na kome možemo samo da mu zavidimo. Još uvek pamtim njegov 50-50 preko više od pola fontane, ili oko 6-7 metara kao i preskakanja starih klupica, raštrkanih po trgu

S' obzirom da je bio najstariji u ekipi, na pitanje da li se osećao kao uzor svim klincima, Sale mi kaže....

„Kada se vozilo na fontani nisam se lično osećao da sam ja neki lider, kapiram da su me ostali kapirali tako što zbog godina staža u skate-u što zbog godišta proizvodnje" – kaže kroz smeh, „inace, svi smo bili ravnopravni sa moje tačke gledišta. Danas mi znači kada svi ti klinci, koji su prvi put stali tada na skejt, 10 godina kasnije, jave na ulici I pozdravimo se "skejterski" jer svi smo jednaki a sve nas skejt spaja."

Njegova je odgovornost i zasluga to što je Niš dobio prvi skejt park. Posle 5 godina cimanja, odlazaka kod gradskih očeva i očuha, rada na planovima i brige o tome da svaki detalj bude ispoštovan, uspeo je da mobiliše celu ekipu kako bi maksimalno pomogli u izgradnji.

„Vremenom sve manje vozim, ali mi posebno znači kada se skupi ekipa, i taj poziv ne mogu da odbijem, u ime nekih starih dana."

Priča mi Sale dok visimo na skajpu jer crkava od posla.

Danilo Đukanović – Đuka (20)

Drugu generaciju Niških vozača predstavlja Đuka, daleki rođak Mila Đukanovića i kako je samog sebe opisao jedne pijane večeri: „Ja sam najdeblji skejter u Mudiz!!!".

Upoznao sam ga dok je još bio osnovac, mali buci kome je jednom prilikom pošlo za rukom da izgubi potpuno nov par patika na spotu, što nam je tada bilo čudno i urnebesno smešno. Nekadašnji buci je danas vozač koji može da vozi koji god teren, kakav god spot, bez obzira na to koliko je uništen, ili neobičan. Pravi čarobnjak na mini rampi, ima toliko trikova u nogama da posmatrač teško može da pohvata šta je zapravo sve uradio i da li svi ti trikovi uopšte postoje ili ih usput smišlja.

„Old skul trikove volim zato sto kod njih nema pravila i uvek imas slobodu da izmislis neki novi."

Kaže mi Đuka koji na 0 stepeni i dalje tera dasku.

Panker do koske i lik sa stilom, na dasci i pešaka, Đuka ostaje isti onaj dečkić koji se pojavio sa još trojicom ortaka, uneo novu krv i podigao vožnju na sledeći nivo u periodu kada je skejtbording u Nišu počeo da zamire.

Kada sam ga pitao zašto i dalje tera dasku dao mi je odgovor da je to „najzabavnija stvar na svetu i da ga čini srećnim, a ako te nešto čini srećnim, zašto ga menjati?"

Aleksa Ristić (18)

Aleksa je jedna od mladih nada niške scene. Tu je još od klinačkh dana kada je bio tek nešto viši od daske, danas izrastao u dugonogo stvorenje sa neograničenom količinom popa. Prepreke su za njega mogućnosti, tako da šta vidi to i skače, ma koliko visoko ili dugačko izgledalo

„Volim najviše stepenice i gepove kao i dobru vožnju kroz prazan grad kada mogu usput da radim po koji trik."

Realno, jeste često nadrkan bez razloga, ali ima sve predispozicije da postane sledeći Danilo Pisanjuk ako se sve kockice slože, tako da mu se to prašta. Od svih vozača njegove generacije on mi je najinspirativniji za fotkanje jer prihvata samo savršenstvo i ima jedinstven i besprekoran stil. Iako neustrašivo napada gepove, zenta se nekih stvari:

„ Cimam se za dasku, jer ko zna kad ću moći novu da uzmem ako novu brzo sjebem"

Da može da bira, do kraja života bi sam krstario ulicama, preskakao šahte i radio powerslide-ove.

Radovan Martić – Rade (15)

Rade je jedan od onih klinaca koji su rođeni ispod neke od sprava u parku, na pun mesec i sa tragom devičanske krvi na čelu, jednom rečju atomski mrav koji iz dana u dan kida sve jače. Oštreći zube po većini srpskih takmičenja, mali pretenduje da kroz koju godinu bude mašina koju će teško ko moći da zaustavi. Jeste, fali mu takta, i stila i da, u 95% slučajeva ima da me iznervira prvom reči koju progovori, ali uz malo „bratskog" vaspitavanja od strane Đuke i kompanije, biće super lik. Rade je pravi vozač nove škole , sa ogromnom vrećom trikova i stalnom gladi za učenjem i novim izazovima. To dugujuje činjenici da jedino što zapravo radi jeste vozi skejt, i kako kaže:

"Skejt meni znači sve, ljubav, radost, bol, da ne vozim skejt ne znam šta bih radio".

On je jedan od likova koji aktivno učestvuju na većini skejt dešavanja po Srbiji i time pokazuje da Niš ima još nešto osim dobrog bureka i pljeskavica. U prilog tome govori i činjenica da nema ekipe koja je prošla kroz Niš koja ga nije pohvalila.

Ima još nekoliko ljudi koji su značajno doprineli niškoj sceni, a da ne pripadaju skejterskoj potkulturi kao vozači, već kao ljudi koji su pružali podrsku kako god su mogli. Prvi među njima je Mladenović Nikola, u gradu poznatiji kao Niksa, vlasnik skejt šopa koji je nebrojeno puta pomagao, što kroz ubacivanje skejta u programe raznih dešavanja, što kroz popuste koje je davao boljim vozačima, (mene je vodio u bolnicu da mi sastave lakat raznizan na promociji „ Sirotinje"). Šopa više nema, ali ostaje sećanje na nekoliko godina kada su skejteri imali stecište u radnji i večito nasmejanog lika iza pulta.

PREPORUČUJEMO: Prvi put sam radio pečurke i polupao sam se

Da njih ne pomenem, zgrešio bih, a oni su SPN – Skejt park Niš ekipa roleraša, mala ali odabrana. Uvek spremni na cimanje i najzaslužniji za skoro održani, prvi ikada skejt i roler sešn u gradu. S njima smo u odličnim odnosima, jer nas je premalo da bismo se svađali, te stoga zajednički upravljamo skejt parkom i uglavnom vozimo zajedno, a mogu samo da im se zahvalim i obećam da će sešn sledeće godine biti još veći i bolji.

Jedinstvo koje ekipa ima delom je stvorila sama, a delom je pokupila od Kolos-a iz Bora, u kojima vidimo inspiraciju i uzore za to kako bi jedna ekipa trebalo da izgleda i funkcioniše. S njima smo na „pizda ti materina" još od najranijih dana, i su uvek dobrodošli, a nikada ne odbijaju goste iz grada na Nišavi. Oni nas podsećaju da nas razdvaja kilometraža, akcenat, izbor muzike i stil oblačenja, ali nas uvek spaja ulica i beton.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu