Komunistički restoran u Los Anđelesu nije za mene

Na trećem spratu neprivlačnog, izmalterisanog tržnog centra u San Gabrijel Veliju u Kaliforniji nalazi se Private Party (Privatna partija), nedavno otvoreni kineski restoran. Kao i većina kafana u tom centru, i on je B kategorije, kada je u pitanju higijena. Za razliku od ostalih, njegovi zidovi su prekriveni kopijama propagandnih plakata, a osoblje je obučeno u uniforme Crvene armije. Znate, Privatna partija je dizajnirana u komunističkom stilu.

Privatna partija je specijalizovana za tradicionalna severnokineska gotova jela, kada meso kao što su govedina ili svinjska potrbušina i povrće kao što su bok čoi i taro stavljaš u supu po izboru. Zamišljen je tako da se jede u velikim grupama, verovatno da bi se podsticali razgovori i druženje. Ja sam odrasla kao dete koje je posle škole sedelo samo kod kuće, jer su mi roditelji bili na poslu, i ne volim gužvu dok jedem – samo želim da što brže smažem svoju GMO klopu u potpunoj tišini. Ne samo da nisam timski igrač, već nisam ni timska izelica. Ukratko, bila bih grozan komunista.

U San Gabrijel Veliju, tematski restorani nisu retkost, uključujući i Kuću indijanskog piva ujka Jua , tajvanski restoran koji iz nekog razloga slavi kulturu starosedelaca Amerike. Sa konobaricama koje šetkaju unaokolo sa trakama na glavama i đinđuvama, moraš da se zapitaš da li je prisvajanje nečije kulture i dalje uvredljivo, čak i kada belci nisu ti koji to čine. Restoran iz doba Jure, koji nekako već skoro osam godina uspeva da izbegava sudski proces sa nosiocima autorskih prava na Park iz doba Jure, takođe se nalazi u San Gabrijel Veliju. Srećom, kafe Magični toalet, u kojem su gosti konzumirali bezukusne obroke sa špagetima iz minijaturnih klozetskih šolja, više ne postoji. Ali Privatna partija je došla da preuzme zastavu apsurda.

E sad, nekima će se verovatno učiniti nepodesnim da tema restorana bude politički režim pod kojim je nastupila takva glad, da je između 23 i 40 miliona umrlo od nje, ali ne sekirajte se – vlasnici Privatne partije su zaista sa severa Kine, i za razliku od Restorana iz doba Jure – koji, moram da naglasim, ne vode dinosaurusi – imaju opipljive veze sa kulturom koju rabe.

U svakom slučaju, restorani na temu komunizma su ovih dana i u Kini pravi hit; brojni restorani načičkani Maovim slikama se mogu naći u gradovima kao što je Čonking i u oblastima kao što je Gansu, i u njima sa osmehom služe noklice i supe (Postojanje pomenutih osmeha, da ne pominjemo postojanje hrane, su dokaz da je savremena Kina, makar po nekim aspektima, ušla u 21. vek). A moram da kažem i da u Havani, na Kubi, postoji restoran na temu komunizma pod imenom Nazdarovija, koji, kako stoji na njihovom sajtu, „slavi društvene i kulturne veze između naroda Kube i naroda Sovjetskog Saveza". Čovek bi pretpostavio da su restorani u Severnoj Koreji svi isti, ali iz nekog razloga, o njima na internetu nisam uspela ništa da nađem.

Šokantno, ali Privatna partija nije jedina kafana na temu komunizma u južnoj Kaliforniji. Lanac Maova kuhinja ima dva restorana, jedan u Venisu i jedan u Los Anđelesu, ali ima različitu klijentelu. Verovali ili ne, jela sa nazivima kao što su vonton „Mir, a ne rat" i nudle „Uzoran građanin" su namenjena hipsterima. Ali Privatna partija cilja na sopstvenu demografsku grupu; pokušava da izazove osećaj nostalgije za Mao Cetungom među kineskom populacijom San Gabrijel Velija. Ako ništa drugo, videla sam prave Kineze u Privatnoj partiji, što nisam mogla da kažem kada sam bila u Maovoj kuhinji.

Ostali restorani u tržnom centru, uključujući i Hani pig 2.0, neobjašnjivo nazvana korejska roštiljnica sa švedskim stolom, bili su prepuni, kada sam sa pratnjom stigla tamo u nedelju u podne. Ali Privatna partija je bila skoro prazna, jedine gošće su bile dve sredovečne Kineskinje koje su ćaskale na mandarinskom dok su srkale vruću supu. Bezlična i neverovatno glasna kineska pop muzika je treštala, i zvučala još glasnije u nedostatku gostiju.

Shvatila sam da je jelovnik Privatne partije iscrpljujuće dugačak – možemo da budemo sigurni da unutar ovih zidova nema gladi. Naizgled beskonačan spisak opcija mesa, morskih plodova, tofua, pečuraka i povrća, da ne pominjem veliki izbor osnovnih supa, potpuno me je ophrvao, jer nisam iskusna sa gotovim jelima; na kraju sam odlučila da naručim začinjenu supu sa nečime što se zove „ćufte od jastoga", jer ako nešto nisam, nisam moron. Sa cenom od 5 dolara i 95 centi, ćufte sigurno nisu od lososa, mada je to od čega su napravljene stvarno bilo u obliku ćufti. Ukus je odslikavao njihov oblik; krenule su mi suze od ljutine i vreline supe. Ova činjenica može da se protumači kao svedočanstvo da je ova hrana autentična. Ovo je daleko od Panda ekspresa .

Konobari su, u maslinasto-zelenim uniformama, sa crvenim trakama oko ruku i sa kapama sa zvezdama, kada nisu bili zauzeti sipanjem sokova, stojički stražarili po ćoškovima restorana, prekrštenih ruku, možda namerno, a možda iz dosade. Kostimi su im jeftini i tanki; bili su izgužvani. Činjenica da ne moraju da peglaju svoje uniforme je bila jedna od mnogih naznaka da u stvari ne obedujem u komunističkoj Kini. Moja stalno dopunjavana čaša koka-kole je bila još jedna. Kao i postojanje mandarinske obrade „Easy Like Sunday Morning", koja je treštala iznad nas dok smo čekali da nam se podgreje gotovo jelo.

A pogledajte kako danas funkcioniše industrije ljubavi u Južnoj Koreji:

Desetine kvazi-propagandnih plakata, ukrašenih nasmešenim Maom, srećnim radnicima i lepim ženama, vise po inače bolno bezličnim zidovima Privatne partije. Na jedinom koji sam mogla u potpunosti da prevedem, i koji je visio na zidu iza kase, pisalo je da ovaj restoran služi „najbolja kineska gotova jela u Los Anđelesu". Pošto nikada ranije nisam pojela nijedno kinesko gotovo jelo u Los Anđelesu, ne mogu da potvrdim ili poreknem ovu hvalisavu tvrdnju. Ali mogu da kažem da je hvalisanje veoma popularno u Narodnoj Republici Kini.

Mnogi od drečavih, živahnih postera vise ispod kamera za nadzor; postavljanjem ovih kamera, restoran je, verovatno nenamerno, doprineo atmosferi „veliki brat vas posmatra". Može se reći da je to jedini „velikobratovski" aspekat čitavog – inače neupečatljivog – iskustva.

Osoblje je skoro vojnički šetkalo između stolova dok smo jeli – pretpostavljam da su nas procenjivali, jer je bilo bolno očigledno da nemamo pojma šta kog kurca radimo. Jedan od konobara nam je predložio da uzmemo ražnjić koji košta 1 dolar, i nalazi se u frižideru u uglu restorana, i ispržimo ga na vrelom uglju nasred stola, jer je to bilo očigledno lakše nego da gunđamo dok uzalud pokušavamo da štapićima savladamo ramen na račun kuće, a da ne izgledamo kao proklete životinje. S poštovanjem smo ga odbili, i odlučili da umesto toga nastavimo da se pitamo koliko dugo ćufta od lososa koji u stvari nije losos treba da se kuva u posudi sa vrelom tečnošću da bi mogla bezbedno da se pojede.

Napravila sam pravi nered u tanjiru, prosula masnu supu po stolu i rukama, zato što sam odvratna kapitalistička svinja. Ali osoblje me je i dalje tretiralo kao ljudsko biće, jer sam im plaćala za tu privilegiju.

Žena za koju sam samo mogla da pretpostavim da je menadžerka Privatne partije nas je na izlazu obavestila da ćemo sledeći put dobiti popust od 20 posto, ako postavimo slike restorana na Instagram. Ona je jedina neuniformisana radnica u restoranu, i savršeno govori engleski. Uz njen ispraćaj sam se smesta vratila nazad u našu kapitalističku stvarnost.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu