Astronomi koji su jurili eklipsu u Konkordu

Prošle srede, puna solarna eklipsa bila je vidljiva širom Indonezije i Južnog Pacifika čak 4 minuta i 9 sekundi. Mesec je zaklonio sunce , zamenio dan za noć, i dozvolio nam još jednu retku priliku da zavirimo u sunčevu koronu, kretanje gasa pri vrhu njegove atmosfere.

Ali 1973. godine, mala grupa astronoma sa svih strana sveta imala je tajno oružje putem kojeg su nameravali da gledaju eklipsu duže nego ikad ranije: prototip Konkorda, sposoban da prati pomračenje površinom Zemlje krećući se dvostruko brže od zvuka.

Ovaj putnički avion u pripremi, nastao u saradnji francuske i britanske Vlade, prvi let izveo je 1969., a četiri godine kasnije bližio se kraju svog probnog programa. Dokazao je da je supersonični putnički let savršeno izvodljiv, a upravljanje ovim vazduhoplovom bilo je lakše nego što se očekivalo. Pod kontrolom Andrea Turkata, francuskog probnog pilota, Konkord prototip pod oznakom 001 postavio je brojne rekorde po pitanju kako brzine tako i visine leta. Bližilo se doba supersoničnog putničkog leta, od kog se očekivalo da trajanje leta preko Atlantika svede na lagodnih tri i po sata, što je upola manje od vremena koje postižu konvencionalni mlazni avioni.

Dok su francuski i britanski tehničari pripremali Konkorde za putničke letove, svet solarne astronomije se takođe spremao da obori rekorde: 30. juna 1973. očekivalo se najduže zabeleženo pomračenje sunca. U Sahari, eklipsa je obećavala do 7 minuta i 4 sekunde luksuznog prizora. To bi bilo samo 28 sekundi kraće od matematički najdužeg mogućeg pomračenja na Zemlji; u prethodnih nekoliko vekova samo jednom je totalno pomračenje duže trajalo, a sledeći put to će se desiti tek u junu 2150. godine.

Astronomi u Francuskoj i UK su nezavisno došli na istu ideju: u novom Konkordu, bilo bi moguće ispratiti senku Meseca kako juri površinom planete. Teoretski, supersonični transport (SST) bi mogao da obezbedi 70 minuta posmatranja eklipse, deset puta duže nego što bi imali sa zemlje, i to iznad svih oblaka i isparenja. Samo je trebalo da se dočepaju probne verzije ovog aviona.

U Londonu, astrofizičar Džon Bekman je već godinama sprovodio astronomska osmatranja iz letilica, iako sam nije voleo da leti. „Radio sam u jednoj naprednoj grupi koja se bavila infracrvenom submilimetarskom fizikom," seća se danas. „U to vreme je jako malo moglo da se uradi sa površine. Morali smo ili da se penjemo na izuzetno visoke planine, ili da letimo. Radoznalost mi je pomogla da nadvladam strah od letenja."

Bekman je podneo zahtev za korišćenje Konkorda 002, britanskog prototipa, ali nije mu odobren, možda zato što je britansko testiranje kasnilo u odnosu na francusko. U maju 1972., samo godinu dana pre pomračenja, Pjer Lena iz Pariske opservatorije uputio je isti predlog lično Andreu Turkatu. Pilota je ovo zainteresovalo pa je posvetio mladom naučniku sat vremena. Za ručkom na aerodromu u Tuluzu, Lena je Turkatu skicirao svoje viđenje misije na papirnoj salveti.

"Ne znam da li bi danas takva avantura bila izvodljiva," kaže uz osmeh sedamdesetosmogodišnji Lena. „Mislim da su sad sve strukture mnogo više uređene i hijerarhijski ustrojene. Bio sam jako mlad kad sam to izdejstvovao. Čista je sreća što su me uopšte uzeli za ozbiljno!"

Plane je na prvi pogled delovao jednostavno. Maksimalnom brzinom, Konkord bi sa severa presreo senku Meseca iznad severoistočne Afrike. Zajedno bi se kretali skoro istom brzinom u trci preko planete, što bi astronomima pružilo jedinstvenu priliku da ispitaju rane fenomene koje pomračenje izaziva: od imaterijalne korone, preko efekta sunčeve svetlosti na zatamnjenu atmosferu, sve do kratkotrajnog crvenog bljeska hromosfere – uskog dela Sunca kog obično zaklanja daleko svetlija fotosfera.

Turkat je bio impresioniran. Predočio je svojim nadređenima u Aérospatiale ovu ideju, a oni su je nominalno odobrili i saglasili se da preuzmu troškove projekta. Turkati glavni navigacioni inženjer Anri Perije su počeli da planiraju detalje vezane za vremenske obrasce i temperature na mogućim lokacijama uzletanja i sletanja, što bi moglo da utiče na potrebnu količinu goriva. (Motori Konkorda bili su optimizovani za gornje slojeve atmosfere, što ih je činilo manje efikasnim na pisti. Samo rolajući pred uzletanje, Konkord je trošio više goriva nego što Boing 737 troši na let od Londona do Amsterdama. To je jedan od razloga zbog kojih je tri decenije kasnije bio povučen iz upotrebe .)

Lena i njegove kolege počeli su da razmišljaju o eksperimentima koje bi mogli da sprovedu u stratosferi i da planiraju detalje samog presretanja pomračenja. Pošto su se složili da bi Gran Kanarija bila dobra polazna tačka, isplanirali su putanju južno a zatim istočno, duž kretanja eklipse. Turkat i Perije ispitali su aerodrome u Africi sposobne da ugoste ovaj 60 metara dug avion, koji baš i nije mogao da sleti na petoparcu. Najzapadnije moguće, izabrali su Nđamenu u Čadu, plus Kano u Nigeriji kao rezervu. Za samo presretanje izabrana je Mauritanija, čije su vlasti pristale da zatvore sav komercijalni vazdušni saobraćaj dan ranije.

„Bilo je tu mnogo posla," seća se Lena. Počele su mehaničke modifikacije aviona. Pomračenje se odvijalo oko dugodnevice, skoro tačno na severnom povratniku, tako da se sve dešavalo u zenitu: direktno iznad aviona. Bilo je potrebno sagraditi prozore u krovu i aparaturu koja bi kroz njih snimala. Prozori bi morali da izdrže ne samo razliku u pritisku u kabini i spolja, već i visoke temperatura – oko 100º celzijusa – do kojih se trup aviona zagrevao tokom supersoničnog leta. Ako bi se desilo da prozor pukne, bezbednost samog leta možda i ne bi bila ugrožena ali bi u svakom slučaju morali da slete i okončaju eksperiment.

„Sve smo više radili i uzbuđenje je raslo. S vremenom smo shvatili da ne možemo da sprovedemo ovakav let a da ne ponudimo istu priliku drugim naučnicima. Odlučili smo da pun kapacitet Konkorda podelimo između pet timova." Na let su pošli naučnici iz Francuskog instituta za astrofiziku, Nacionalne Laboratorije Los Alamos, Univerziteta Kvin Meri u Lodonu, i Univerziteta u Aberdinu. „Dakle bilo je pet različitih eksperimenata, što je smanjilo rizik neuspeha. Svi smo sebi zadali sasvim različite ciljeve."

Kad je Bekman otkrio da će za njega biti mesta na ovom vanrednom letu, „Bio sam presrećan, ali i pomalo zabrinut." Nije mu ostalo mnogo vremena. „Imao sam svu osnovnu opremu, naravno, Mišelson interferometar sa helijumskim detektorom, ali nisam imao infrastrukturu da ga povežem sa sistemima Konkorda i tako pratim putanju sunca. Nije bilo vremena da se to sve automatizuje." Umesto toga, Bekman je smislio kako da ručno isprati eklipsu. „Morao sam jednom rukom da konstantno okrećem ručicu da bi ogledalo bilo pravilno orijentisano, dok ga drugom rukom usmeravam u prorez za opservaciju."

U februaru 1973., samo četiri meseca pre pomračenja, naučnici su najzad dobili konačnu potvrdu da će se let održati, pa su se bacili na konačne pripreme. Osim vremenskih ograničenja koje su im nametali Sunce i Mesec, svaki eksperiment morao je da se prilagodi ograničenjima samog vazduhoplova. Nikakav kratak spoj nije smeo da se desi – požar u letu bio bi katastrofa – a sva aparatura morala je da izdrži vibracije. Pri uzletanju, Konkord ubrzava do 400 km/h i putnike čvrsto pribija uz naslone sedišta. Uprkos besprekornoj bezbednosti tokom ranijih probnih letova, naučnici su ipak u glavama nosili sasvim legitimne brige oko supersoničnog leta u eksperimentalnom avionu.

Tridesetog juna, tačno u 10:08 ujutru, četiri dupla Olympus 593 motora ispod belih krila Konkorda planula su punom snagom i zakotrljala 001 niz pistu Aerodroma Las Palmas. Daleko na zapadu, senka meseca već je jurila preko Atlantika brzinom od skoro 2,000 km/h, od Južne Amerike prema obali Afrike.

Lena, Bekman, i ostalih sedam astronoma nisu imali vremena da uživaju u letu. „Kroz glave su nam prolazile sve procedure," seća se Lena. „Čim su nam iz kokpita javili da možemo da skinemo pojaseve, ustali smo i bacili se na posao. Morali smo da proverimo sve instrumente, pumpe, kamere… Nije bilo mesta emocijama; to smo ostavili za posle."

Dva minuta kasnije avion je dostigao Mah 1, brzinu zvuka koja je na toj visini iznosila oko 1,137 km/h, i zaputio se jugoistočno ka senci u pokretu. Kad je dostigao stratosferu na visini od 17 kilometara, Turkat je ubrzao do M2.05, više nego dvostruke od brzine zvuka. Iako su već izveli par probnih letova, atmosfera je bila napeta – tajming i tehnička oprema morali su da budu savršeno usklađeni. Konkordovi interni sistemi za inerciono navođenje usmerili su ih brižljivo zacrtanom putanjom, da bi pod senku zašli manje od jedne sekunde od planiranog trenutka. Trka je mogla da počne.

Francuski dokumentarac o letu

„Na samotnom nebu Mauritanije", kako poetski kaže kratki francuski film o ovom letu, Konkord 001 jurio je ka istoku ispod pomračenog sunca. Koristili su noćna navigaciona svetla protiv ove dnevne tame. Razne afričke zemlje izdale su poštanske marke na kojima je ovekovečen ovaj epski SF prizor; Turkat je kasnije razmišljao da li da let zvanično zavede kao dnevni ili noćni.

Ispod četiri novosagrađena prozora na krovu i pored nekoliko bočnih, Lena, Bekman, i ostali naučnici dali su se u posao. Lenin tim bacio se detekcijom čestica zaostalih iz prolaska komete unutar korone, u pokušaju da utvrdi da li one okružuju sunce u vidu prstena ili sfere. Škotlanđanin Pol Rejt je kroz bočni prozor beležio efekat iznenadne tmine na atome kiseonika u Zemljinoj atmosferi, dok je iskusni američki lovac na pomračenja Donald Libenberg merio promene u intenzitetu svetlosti sa krovnog prozora; uočio je da „Mesec deluje kao spora blenda kamere – svakog trena hvata po jedan delić atmosfere."

U međuvremenu, Bekman je radio više stvari odjednom. Na grudima je nosio magnetofon da bi mogao da zabeleži svoja zapažanja o hromosferi. „Svi su bili potpuno koncentrisani na svoje zadatke," priseća se, „ali imao sam vremena da bacim pogled kroz prozor sa strane i primetim presek umbre, penumbre, i svetlosti. Sa te visine mogao sam da vidim i zakrivljeni horizont, bilo je stvarno fantastično. Osmatrao sam i koronu; dok je rub Meseca postepeno zaklanjao solarni disk, video sam hromosferu – svetlocrveni bljesak alfa svetlosti."

I naučnici i Konkord bili su orni da nastave, ali planirano mesto sletanja u Čadu bilo je sve bliže. Timovi su priveli kraju svoje opservacije, pa im je ostalo vremena da bace pogled na pesak Sahare sa visine koju je malo ko imao priliku da dostigne. U totalu, eksperimentalno osmatranje eklipse trajalo je rekordna 74 minuta.

Čim je skrenuo južno i izašao iz mraka, Turkat je počeo da se priprema za sletanje. „Ostalo nam je 10 tona kerozina," pisao je kasnije. „što je bilo dovoljno za četrdeset minuta, čak i uz jedan neuspešan spust." Ipak, avion se bez problema prizemljio iz prvog pokušaja. Bekman se priseća da su se zaustavili „na samo par metara od kraja piste."

Posadu aviona i astronome dočekao je nadrealan prizor. Sletevši iz stratosfere supersoničnom brzinom u jednom od najrazvijenijih aviona na svetu, našli su se u čudnom afričkom polumraku jer pomračenje nije bilo u potpunosti okončano iznad Čada. Pošto je u toku bio pokušaj vojnog puča (možda svesno sproveden tokom pomračenja), oklopna vozila obilazila su ljude na ulici koji su kroz komade dimljenog stakla gledali u sunce.

Samo jednim letom, Konkord je pružio astronomima duže vreme za osmatranje eklipse nego sve druge ekspedicije zajedno tokom prethodnih stotinak godina. Rezultat su bila tri članka u časopisu Nature i obilje novih naučnih podataka. Lena je nedavno objavio knjigu na francuskom i engleskom o ovom eksperimentu, pod naslovom „ Trka protiv mesečeve senke u Konkordu 001 ", ali danas skromno ocenjuje značaj ove misije.

„Svih pet eksperimenata su uspešno sprovedeni, ali nijedan od njih nije izazvao revoluciju na polju izučavanja korone," kaže neodoljivo iskreno. „Svi oni imaju svoje mesto u normalnom naučnom napretku, ali mora se reći da izuzetnih rezultata nije bilo."

Kad se pomračenje sunca 1999. odigralo iznad Evrope, jedan francuski i dva britanska Konkorda na kratko su jurili mesečevu senku, ali prevozili su samo turiste. Tragična nesreća pri poletanju Konkorda 4590 sa pariskog aerodroma 25. jula 2000. Godine, u kojoj je poginulo svih 109 putnika i članova posade, kao i četvoro ljudi na zemlji, najavila je početak kraja „velike bele ptice" kako ovaj avion zove Lena. Planirane potere za pomračenjem 2001. su otkazane, a 2003. je prizemljen poslednji komercijalni Konkord.

NASA i Lokhid Martin počeli su da rade na novom, tišem supersoničnom putničkom avionu (Konkordovo glasno probijanje zvučnog zida ograničilo mu je popularnost.) Engleska grupa pod imenom „ Klub Konkord" prikuplja novac da bi vratila u upotrebu jedan primerak ovog aviona, možda baš za pedesetogodišnjicu 2019.

Pa ipak, Lena sumnja da će se let nalik njihovom ponovo odigrati. Danas su sateliti koji osmatraju sunce 24 sata dnevno i stvaraju veštačka pomračenja po potrebi daleko unapredili naše poznavanje zvezde najbliže Zemlji – iako astronomima i dalje znači svaka prilika da sa Zemlje posmatraju pomračenje .

„U on vreme smo jako slabo razumeli solarnu koronu," objašnjava Lena. „Danas je daleko manja naučna potreba za takvim letovima jer možemo da pošaljemo misije kao što je SOHO u svemir, gde rade praktično isto ono što smo nekad i mi na Konkordu. Metode opservacije su se značajno izmenile. Sumnjam da bi danas iko ponovio onakvu misiju."

Često se kaže da naučna potraga za znanjem dovodi do tehničkih inovacija, ali eksperiment sa Konkordom podseća nas da nekad inovacija može da pruži neočekivanu korist u potrazi za znanjem. Avion koji je 1973. jurio eklipsu danas se nalazi u Muzeju astro i aeronautike Le Burže ; posebni prozori i dalje su na krovu, a logo misije na trupu. Lena, Džon Bekman, i ostali inženjeri i astronomi bili su prisutni kada je 001 bio izložen 2013. godine, kao i pilot Andre Turkat koji je preminuo prošlog meseca .

„Danas nema aviona koji bi mogao da izvede istu misiju, ništa ne leti tom brzinom tako dugo," kaže Lena. „Ima vojnih aviona koji dostižu veće brzine, ali ne mogu da ih održe kao što je nekad mogao Konkord. Naravno, ne bi ni mogli da ponesu neophodne instrumente. Naš rekord u doglednoj budućnosti niko neće ugroziti."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu