​Kad oružje progovori a reči zaćute

Vidimo se u nekom drugom masakru. Vidimo se kad nas krvoproliće ponovo sve poveže. Sva ona pažnja i sva bliskost koja je usledila posle napada na Šarli Ebdo već počinje da nestaje, a kad se bude desio neki novi pokolj, ponovo ćemo pasti jedni drugima na grudi i izjaviti da je sloboda govora kamen temeljac svih drugih prava. Ali gde su svi ti ljudi bili pre napada?

Možda čovek koji ovo čita živi u Sjedinjenim Američkim Državama. Možda zamišlja da mu je pravo na slobodu izražavanja urođeno. Možda nije sposoban ni da zamisli situaciju u kojoj bi dao život za knjigu, članak, ili izraz. Naravno, mnogi američki novinari su nedavno dali živote za istinu: Stiven Sotlof, Džejms Foli, Danijel Perl, Luk Somers i mnogi drugi. Ali oni su izginuli u Siriji, Pakistanu, Jemenu, ne u Njujorku ili Teksasu. Takve rizike obično povezujemo sa zaraćenim područjima, ali sloboda izražavanja je svugde na udaru.

Sergej Dolgov, urednik ukrajinskog lista na ruskom jeziku, nestao je u junu prošle godine; neki kažu da je mrtav. Ruski fotograf Andrej Stenin je bio ubijen u Rusiji 2014. godine, baš kao i Andrea Ročeli, njegov kolega iz Italije. Turskom piscu Sedefu Kabasu preti pet godina zatvora zbog tvita usmenog protiv Erdoganove vlade. Ovaj spisak nema kraja. U Americi, novinare najčešće zaustavljaju tužbama za klevetu; na drugim mestima češće se koriste meci ili zatvorske rešetke.

Pogodila me je vidovita izjava mog pokojnog prijatelja Stefana Šarbonijea, urednika CH: „Ne plašim se odmazde. Nemam dece, nisam oženjen, ne vozim kola, ne dugujem kredit. Možda zvuči pompezno, ali pre ću umreti na nogama nego što ću živeti na kolenima."

Šarb je crtao karikature; bio je glavni urednik satiričnog nedeljnika. Pa ipak, njegove reči zvuče kao zakletva svetog ratnika, svojeglavog buntovnika svesnog da bi njegov izbor lako mogli da plate ljudi iz njegovog okruženja.

Ucena i strah su alatke kojima se razara sloboda izražavanja. A ona se razara, u to nema sumnje. Ne verujem u stavove idealista koji kažu „Ovim putem je njihova poruka doprla još dalje, novinari su pobedili." Ne, ne, i ne. Život je vredniji nego jedno pravo koje se može odbraniti samo žrtvom. A rizik su ovde ipak potcenili.

Pratnja dodeljena Šarbonijeu nije bilo pravo obezbeđenje – samo vozač i telohranitelj. A kad je redakcija bila preseljena, izgubili su i stražare na vratima; umesto njih, dobili su policijsku patrolu koja bi povremeno svratila da izvidi šta se dešava, što u ovakvim slučajevima nije naročito efikasno. Javnost retko uzima za ozbiljno opasnost koja preti piscima, umetnicima, ili urednicima pre nego što njihova krv bude prolivena; štaviše, javnost često sumnja u njih. Na primer Salman Rušdi, kome su britanski autori više puta uputili sledeće reči, meni dobro poznate iz ličnog iskustva: „Bolje odnesi cveće na Homeinijev grob, bez njega ne bi bio tako slavan." Na pretnje se skoro nikad ne odgovara solidarnošću, već sumnjama u njihovu autentičnost. Pa ipak, sloboda izražavanja nije stečeno pravo ekskluzivno za medije i sudove. U pitanju je princip koji prevazilazi sve zakonske akte i otelotvoruje suštinsku slobodu zapadnog sveta.

Bio sam u Njujorku u vreme napada na Šarli Ebdo. Na Trgu Vašington održan je pomen za ljude izginule u terorističkom napadu u Parizu; skoro svi prisutni bili su Francuzi. Malo ko je od Amerikanaca shvatao da meci upućeni nevinim satiričarima u stvari ograničavaju i njihovu slobodu govora. Ovde u Americi, novine su uglavnom „cenzurisale" CH karikature. Poštovanje verskih prava je bio samo paravan iza koga se krio strah – strah da bi objava karikature izazvala osvetu. Razumem stav da crtež može da bude uvredljiv, ali posle smrtne presude uručene zbog tog crteža, ipak je važnije zaštititi pravo na svetogrđe nego biti učtiv i pristojan.

Iako je Francuska odgovorila i na pretnje i na napad mnogo bolje nego druge evropske vlade u sličnim situacijama, rekavši da oni koje CH vređa mogu da se obrate nadležnim pravnim institucijama, nasilje je ipak bilo usmereno na francuski narod. Pritužba na Šarlija nije stigla u vidu tužbe ili zahteva za nadoknadu, već onako kako to samo fanatici umeju: u vidu streljačkog odreda.

Na sve strane se šaputalo, a ponegde i vikalo, protiv ovih karikatura. Časopis je optužen da je sve više provocirao u pokušaju da se izvuku iz finansijskih nevolja. Pa ipak, svetogrđe postaje pravo, čak i obaveza, kad se dotaknemo određenih principa. Setimo se samo da mnoge novine koje su osudile neukusne CH karikature u isto vreme nemilice objavljuju razne paparaco fotografije i narušavaju privatnost ljudi – a to Šarli Ebdo nikad nije radio. Druge novine nisu odbile da objave karikature iz pobožnosti već iz kukavičluka. Ne bi bilo dobro da ljudima pređu u naviku ćutnja i autocenzura iz straha od smrti, pretnje, ucene, ili prosto mržnje.

Danas, nekoliko meseci posle napada, kao i nekoliko meseci pre njega, Evropa je zaboravila da ima pravo na slobodno izražavanje. Evropa to pravo nije ukinula, ali ga brani tek po navici, zanemaruje ga; to će se nastaviti sve do sledeće prilike kad neko pokuša da ga ukine kišom metaka. Ovo ne važi samo u vezi sa islamskim terorizmom; javnost je na sličan način utihnula po pitanju organizovanog kriminala. Lično sam imao prilike da se uverim koliko vlada okleva, koliko retko sud tretira pretnju kao zločin sam po sebi umesto kao puku posledicu – ili je tako tretira tek ako je krv već pala. Da li znate koliko je novinara širom sveta palo prošle godine? Šezdeset i šestoro ubijenih, dve stotine dvadeset i jedan uhapšen.

Kako možemo da zaboravimo da je u Turskoj, kandidatu za članstvo u EU, dvadeset i troje novinara zatvoreno zbog kritike aktuelne vlasti? Kako smo uspeli da ignorišemo Raifa Badavija, blogera iz Saudijske Arabije, američkog saveznika i partnera u trgovini oružjem, koji je osuđen na hiljadu udaraca bičem zbog toga što je započeo raspravu na internetu o Islamu i demokratiji? U Italiji mnogi novinari-istraživači, u koje i sam spadam, moraju da žive pod neprestanom policijskom prismotrom dok mafija cveta i nekažnjeno posluje.

Pogledajte VICE film Mafija zatrpava Italiju đubretom

U Danskoj su fanatici više puta pokušali da ubiju Kurta Vestergora zbog karikature Muhameda, a njegova priča je ipak dospela na margine iako se nalazi na vrhu liste za odstrel Al Kaide. Zar smo već zaboravili da je Teo Van Gog, holandski režiser filma „Pokoravanje" na temu nasilja protiv muslimanskih žena, ubijen 2004.? Pre nekoliko meseci, Marija del Rozario Fuentes Rubio ubijena je u Meksiku zbog kampanja na Tviteru koje je vodila protiv kartela; na desetine studenata doživelo je istu sudbinu tokom protesta, ali nikog u medijima – a kamoli u vladi – izgleda nije briga. Činjenica da se te stvari ne dešavaju u Parizu ili Berlinu je dovoljan razlog da ih ignorišemo. Iako tvrdimo da smo svi Šarli Ebdo, ne solidarišemo se osim kada krv padne, a često ni tada.

Šarli nije dopirao do miliona ljudi; list je večito bio u problemima i pred zatvaranjem. Nije baš u pitanju napad na CNN, ili na najveće francuske dnevne novine. Ali ekstremisti se ne boje najvećih. Umesto njih, agresiju su uputili ka jednom od francuskih najiskrenijih i najdirektnijih izdanja, ka časopisu koji je umeo da sa lakoćom jasno i vidljivo izloži ruglu kontradikcije fanatizma. Sve češće, umesto da napadnu vojnu bazu ili državnu ustanovu, teroristi pucaju na umetnike, intelektualce, ili blogere da bi potisnuli samu misao. Diktatori i trgovci drogom u istoj meri ratuju protiv ideja. Žele da zastraše ceo svet, da stave znak jednakosti između individualne žrtve i javnog mnenja.

Pred nama je napad ne na institucije ili kancelarije, već na poslednji prostor koji deli Zapad od njemu suprotstavljenih: na slobodu misli. Poslednjih deset godina živim pod policijskom zaštitom zbog pretnji koje mi je uputila napuljska mafija, a širom sveta bezbroj ljudi je u sličnoj situaciji. Svakim političkim sastankom na kom sam učestvovao odjekuje nezainteresovanost. Ko god čita moje reči ovog trenutka može to da promeni ako svesno odluči da se oglasi u ime ljudi osuđenih na smrt zbog reči: ljudi kao što je Marija del Rozario Fuentes Rubio i mnogi hrabri studenti koji su dali život posle nje.

Vlade bi trebalo da slobodom izražavanja uslove svaki trgovački sporazum, ali arapska nafta i kineska jeftina radna snaga to nikada neće dozvoliti. Kada vlade nisu dovoljne, odgovornost je na građanskom društvu: moramo da širimo ovakve priče kroz medije, da im posvetimo vreme i prostor koji zaslužuju. I moja priča pokazuje koliko značajna može da bude reakcija javnosti i čitalaca. Bio bih potpuno zaboravljen da mi nije bila posvećena pažnja javnosti. Kompromitovana i duboko korumpirana italijanska vlada me nipošto ne bi zaštitila da je njeni građani nisu na to naterali.

Pričali smo o slobodi štampe kada je na ulice Pariza izašlo milion ljudi. Ali ako ne budemo delovali, uskoro će tišina ponovo zavladati – a iz nje sledi samo onaj večni mir i spokoj.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu