Reklame
Svaštara

Od ajahuaske ćete plakati, povraćati i osećati se predivno

Kažu da je jedna noć na ajahuaski kao deset godina psihijatrijske terapije. Ovo nije rekreativna droga.

pisao Conor Creighton
03 Avgust 2015, 11:26am

Illustrations by Matt Panuska

Subotu veče sam proveo valjajući se na podu stana u kraju Prenzlauer Berg u Berlinu. Kada se nisam valjao, bio sam u kupatilu, nabijao sam prste u grlo ili sam sedeo na WC šolji pokušavajući da kenjam. Plakao sam kao što majke plaču na svadbama svoje dece. Šutirao sam kao psi dok spavaju. U jednom momentu sam mlatarao šakama ispred nosa kao pobesneli rejver na livadi, poslednjeg dana leta.

Prelasci iz kupatila na pod trajali su kao čitava večnost. Kada sam se dovoljno pribrao da sam mogao da se oteturam do terase i zapalim cigaretu skontao sam da sam bio urađen tek četiri sata. Ajahuaska, vino istine, madre ili kako god je nazivali nije samo najjača droga koju sam ikada probao, nego i najmoćnije iskustvo koje sam dosad imao.

Takođe, ilegalna je u Nemačkoj, tako da, da bi je nabavio, moraš da poznaješ nekoga ko poznaje nekog šamana koji tog vikenda deli šašavi đus. A nije nimalo jeftin – košta 230 dolara po seansi. Jednom kada uđete na šamanovu listu, stiže vam mejl u kome piše šta treba da uradite da biste se spremili za ceremoniju. Nema seksa, nema mesa, nema mlečnih proizvoda, nema soli i nema drugih droga nedelju dana pre seanse. Adresa održavanja seanse se čuva u tajnosti sve do dana pre zakazanog termina.

Kažu vam da spakujete prostirku, ćebe, flašu vode, neko voće i neku posudu sa poklopcem u koju ćete moći da povraćate i posle je bacite. Nisam imao tu posudu, pa sam poneo termos sa poklopcem i proveo ceo put i skoro celu seansu brinući da će mi termos biti premali kada počnem da izbacujem sve iz sebe.

Ajahuaska je postala popularna u krugovima ljubitelja joge i iako me je malo sramota da ovo napišem, postala je popularna među berlinskom "meditacijskom scenom". Ta grupa uglavnom podrazumeva vegane u kasnim tridesetim koji za praznike putuju u Indiju da ne bi morali roditeljima u posetu.

Kada sams stigao, u stanu je bilo oko 25 ljudi. Moji prijatelji još nisu stigli, tako da sam prošao kroz grupu ljudi obučenih u široke pantalone. Većina je ležala na podu – mazili su jedni druge. Soba je postala vruća zbog svih tih tela. Seo sam u ćošak. Pored mene je sedeo neki mali dečak Amerikanac kome je psihijatar ovo prepisao kao terapiju.

"Bio sam jako navučen na travu", kaže.

"Kakav prihijatar prepisuje ovo kao terapiju?", pitao sam ga.

"Skup", kaže.

"Pa je l deluje?", pitam.

"Da", kaže.

Neki Nemac pored mene je nameštao neki čaršav preko dušeka.

"Prvi put ti je", pitao me je.

"Da. Šta treba da očekujem?", rekao sam mu.

"Univerzum", kaže. "Nadam se da ćeš videti univerzum".

Onda smo svi legli dole, zajedno sa šamanom. Imao je bradu i konjski rep i kožu boje prljavog mahagonija. Počeo je da nam objašnjava šta sve može da nam se desi. Ne mogu da se setim šta je sve pričao, jer je ono što se desilo posle njegove priče bilo potpuno nestvarno. Ajahuaska može da se poredi sa drugim drogama, ali samo na način na koji je hodanje raširenih ruku uporedivo sa letenjem.

Jako je teško ovo iskustvo pretočiti u reči, ali probaću.

Početak – ovaj deo možemo da nazovimo dobrim delom. Počinje tako što senke na zidovima gube oblik i male zlatne pruge počnu da ti igraju pred očima. Zasad, sasvim normalna stvar za sve vas koji ste ikada uzeli esid ili pečurke. Oko mene su ljudi počeli da povraćaju. Pravili su buku sličnu kravama. Ali, nisam se gadio. Jebeno nisam! Dok su oni povraćali, ja sam ušao u panoramski kolaž fraktala, svetlih boja, lišća i blaženstva. Bez preterivanja, taj momenat je jedan od najboljih momenata u mom životu. I ne kažem to tek tako. Bio sam dete rejva i dobar deo prošle decenije sam proveo grleći strance i pitajući se koliko vode mi je ostalo ili nije.

Osećao sam da me je unverzum obgrlio ogromnim rukama i ispunio me ljubavlju. Video sam boga i bio sam bog, i sve oko mene je bog.

Za vreme ovog dela, dobrog dela, samo sam ležao na leđima zatvorenih očiju u svom malom balonu euforije. Da je samo to moglo da potraje... Ali nije, nedugo zatim počeo je loš deo. Naleti su došli jedan za drugim, a kroz njih sam ponovo proživeo sve traumatična poglavlja detinjstva. Odigralo se kao retrospektiva života neke poznate ličnosti - osim što sam umesto najblistavijih trenutaka nečije karijere ja bio primoran da gledan momente iz sopstvenog detinjstva koji su me najviše boleli. Bio sam u maminom stomaku i osećao stres u porodici, onda u školi, bežim od nasilnika. Onda sam bio u srednjoj, sedeo sam u svojoj sobi, slušao Smashing Pumpkins i pisao pesme sa rimom poput "tupi noževi" i "kratki životi".

Negde na pola puta mizerije, trgao sam se, sav u znoju i osetio da ću da povratim. Ali, kao što sam već rekao, bojao sam se da je moj termos premali za istovar koji ću izručiti iz sebe, tako da sam uspeo da ustanem i oteturam se do kupatila. Nekako sam u glavi imao ideju da je jedini način da okončam ovu torturu taj da moram da izbacim ajahuasku iz sistema. Uradiću to kroz bilo koju rupu. Neke droge ti dozvoljavaju da pogledaš samog sebe sa distance. Da sam sada mogao tako da vidim sebe, pretpostavljam da bi to bio prizor mene kako sa smaknutim pantalonama igram neku vstu tverk trbušnog plesa po kupatilu.

Poražen, odgegao sam se nazad u sobu, legao na prostirku i nastavio da patim. Stvarno patim. Kada nisam bio prestrašen, ronio sam ogromne suze. Zlatne pruge su se pojavljivale i nestajale i sećam se da sam u jednom momentu video svoj penis ispred nosa – izgledao je kao ogroman toranj koji je parao oblake, što je bilo kul na neki način, ali većinu vremena sam prolazio kroz sedam krugova pakla.

Posle nekog vremena, video sam da se moj prijatelj tetura iz sobe na terasu. Nekako sam skupio dovoljno hrabrosti da krenem za njim. Zamislite da se avion srušio, prednji deo je ekspodirao, a zadnji trap je nekako uspeo da se spusti na zemlju i svi iz poslednjieg reda su preživeli. Zamislite face tih ljudi. Tako smo izgledali.

Neko vreme smo pušili na terasi, sa vremena na vreme povraćali i pokušavali da shvatimo šta nam se dogodilo. Neko nam je tada ponudio da nas odbaci do kuće. To je bila odlična, ali i užasna ideja, jer nikada ne bih uspeo da dođem kući sam, ali sa druge strane, vozač sam verovatno nije bio u stanju da napravi razliku između zelene i crvene boje.

Kažu da je jedna noć na ajahuaski kao deset godina psihijatrijske terapije. Ovo nije rekreativna droga. Kasnije, na putu do kuće, neko je predložio da svratimo u neki klub, ali na kraju smo svi želeli isto – da se zavučemo ispod ćebeta sa velikom čašom hladne vode.

Nekako sam zaspao te noći i kada sam se sledećeg jutra probudio, vrlo rano, osećao sam se sjajno. Zasad, ostalo je na tome. Obično sam prilično anksiozan. Ne spavam dobro, stidljiv sam i očajan kada treba da donesem odluku. Ali u ovom trenutku, sve to je nekako nestalo. Šta god se desilo te večeri, protreslo je sve blokatore u meni, ili što bi psihić rekao, oslobodilo me je loših navika.

Nekoliko sati nakon što me je spustilo, mislio sam da više u životu neću ispušiti džoint, da ne pominjem ajahuasku. Ali, sada sam prilično siguran da bih opet sve ponovo. Kada gledaš sva ta sranja iz prošlosti koja su ti se desila, uspeš da ih postaviš na pravo meso – završena su. Na neki način, vraćaš se svojoj pravoj prirodi, a to nije loša stvar, ako vam je, kao meni, najbliži kontakt sa prirodom gledanje stabljike paradajza kako polako odumire na terasi jer ih ne zalivate dovoljno.

A da. Kada vidite svoj penis velik kao zgrada. To je nešto što nesigurni dečaci, koji kasnije uglavnom izrastaju u nesigurne muškarce, moraju da vide. Makar nekoliko puta.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Berlin
Droga
Vice Blog
Psihoterapija
meditacija
halucinacije
Ajahuaska
video sam boga