Svaštara

Prvi razgovori za posao se u vodu bacaju

Danas je za sve potrebno neko iskustvo za koje se podrazumeva da pada sa neba.

pisao Višnja Filipović
16 Jun 2015, 5:06am

Foto via Flickr korisnik studio tdes

Foto via Flickr Horst Gutmann

Danas je za sve potrebno neko iskustvo za koje se podrazumeva da pada sa neba. Traže se ljudi koji imaju radno iskustvo, ali niko ne želi da te zaposli kada si početnik. Kad je već tako, pomislila sam da je sasvim u redu da se prijavim i za neke poslove koje možda ne bih ni umela/volela da radim. Jer eto, i za sve te krugove eliminacija i razgovora je potrebno neko iskustvo.

Prijavila sam se skoro za posao community menagera u jednoj, kasnije sam shvatila, vrlo kul startap firmi u oblasti tehnologije i softverskog programiranja. Da se razumemo, ja sam po osnovnoj vokaciji pisac, dramski pisac ako ćemo još preciznije, mislim, tako kaže diploma, ni sama nisam utvrdila šta sam... Znala sam šta bi okvirno posao za koji sam se prijavila podrazumevao, ali mi je CV pun nekih stvari koje i nemaju baš veze sa traženom pozicijom.

Prvo sam poslala CV, zatim uradila dva zadatka, i stiže meni poziv za razgovor. Super, rekoh, sama sebi, eto prilike da steknem iskustvo, ne znajući pritom ni kakva su moja sopstvena osećanja spram činjenice da ako želim, mogu da se borim za određeno radno mesto. Radno mesto za koje bi mnogi verovatno ubili. U tom nekom polovičnom osećanju, i kao sva kul, opuštena i bez stresa, krenem ja na razgovor, idem samo da vidim kako je i šta bi posao tačno podrazumevao.

Pročitajte i : Vodič za traženje posla u Srbiji

Dočekuju me dva jako fina mlađa čoveka, osnivači firme, burme na ruci, opušteno obučeni, kancelarije nove, u njima sve mladi ljudi. Tenzično je u početku, ja se smeškam, klikćem hemijskom olovkom koju sam radi reda izvadila zajedno sa sveščicom. Početnim ćaskanjem se razbija led, a onda me jedan od njih neobavezno pita da im objasnim kako sam shvatila njihovu delatnost. Hvala Bogu, pa me nije mrzelo da izguglam neke osnovne stvari i ja tu kažem par rečenica, jer prosto nisam smatrala da više ima da se kaže.

Nastaje tišina dok oni čačkaju po kompovima i mom CViju verovatno. Tišina na koju ja nisam navikla. Nastavljam da brljam i ponovo vrtim neke rečenice u krug. Kasnije sam shvatila da je par trenutaka tišine skroz ok i znatno bolje od logoreje.

Foto via Flickr studio tdes

Pitaju me da im kažem nešto o sebi, ja krećem opet sa polivanjem, mislim, imam ja da ispričam što-šta, ali ne znam koliko ih zanima proces pravljenja pozorišne predstave. Tu skrenemo u laganu konverzaciju gde se povežemo na nekom bazično ljudskom nivou, u smislu bilo bi kul da odemo nekad na pivo i kontempliramo o klasičnom srpskom preduzetništvu koje smo indiskretno opljuvali, budući da su oni firma koja je na globalnom tržištu i posluje u suštini onlajn nevezano za fizičko mesto poslovanja.

Ja tu polako shvatam da su oni vrlo kul, da su uslovi rada sasvim fini i da mi je žao što nisam došla sa nekom napucanom pričom i prezentacijom kako sam ja baš ono što im treba. Sa druge strane mi je i drago što nisam, jer nisam tip koji prvo govori da sve može pa onda rešava ili ne rešava stvari u hodu. Ja znam šta znam i tad nema osvrtanja, ali me sva neka manja neiskustva i rupe u znanju kopkaju. Ne bacam se u nepoznato tek tako, možda je to zbog želje da uvek budem odlična u onome što radim.

Razgovor se nastavlja i oni postavljaju to ključno pitanje koje sam pretpostavila da će postaviti, zašto bih kao neko sa vrlo kreativnom radnom biografijom poželeo da radi kancelarijski posao od 9 do 5. Ja im objašnjavam da nemam problem sa radnom etikom jer se i u kreativi puno radi ako želiš nešto da postigneš, ali im iskreno govorim da još uvek držim otvorene karte u svim pravcima: od umetničkog stvaralaštva, marketinga i posla kakav oni nude. Takođe priznajem da nemam previše iskustva u tome što oni traže, ali da znam da bih posao verovatno savladala kroz neko vreme. Velika greška. Ko još govori takve stvari. Takođe im priznajem da mi je tekući razgovor prvi razgovor za posao koji vodim.

__________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac : "Duhovi Alepa"

__________________________________________________________________

U tom trenutku smo definitivno skinuli maske sa lica, otvoreno pričali o plati koju nude, takođe vrlo poštenoj. Iskreno mi govore kako se kotiram u odnosu na druge kandidate, ima i jačih i iskusnijih, kao i da mi ide sasvim solidno što se tiče samog razgovora, osim što u nekom trenutku nastavljam da trtljam iako nema potrebe. Uskoro se razgovor priveo kraju.

Spuštam se liftom sterilne nove novcijate zgrade na Novom Beogradu. Osećanja su pomešana. Kao da me sva ta trema koju nisam imala retroaktivno stiže uz osećaj olakšanja ali i tuge. Adrenalin mi takođe struji krvotokom, osećaj kao da sam skakala padobranom iz aviona. Malo sam radosna, a malo mi se i plače. Vrtim ceo razgovor u glavi, shvatam da nema šanse da me prime. Iako smo ostvarili vrlo prijatan međuljudski odnos gledano njihovim očima shvatam da sam im se sama predstavila kao jako rizičan kandidat.

Shvatam da im nisam ni rekla da zapravo mislim da je ideja koju su mi predstavili vrlo kul, da sam i sama odavala utisak nekoga ko poručuje - pa hajde ako baš želite da me primite, uradite to, ali nisam baš luda za tim lepo plaćenim poslom, nego tako ja došla malo da vidim šta vi to tačno radite. E, al' gotivni ste, majke mi.

Foto via Flickr Gangplank HQ

Shvatam da sam propustila priliku za koju nisam bila ni sigurna da li je želim i odjednom mi je malo žao. Prisećam se serije Black mirror gde jedna epizoda počinje pričom o tipu koji ima ugrađenu spravu u oko koja snima ceo njegov život, te u kolima vrti ceo razgovor za posao od starta. Zahvaljujem Bogu što to još uvek nije izmišljeno i konstatujem opet koliko je to dobra serija.

U prevozu, na putu za utešno pivo, zaključujem da sam možda imala elativno nesrećan prvi intervju za posao, ali da sa druge strane, sad imam to željeno iskustvo, kao i dobru priču, jer ipak, ja u osnovi i jesam pisac. Koji nema leba da jede, ali ipak pisac... Sad znam šta sve neću raditi na prvom razgovru za posao, a prva stvar je sasvim bazična – rešiću sama sa sobom da li posao na koji se prijavljujem uopšte želim.

No dobro, kako kaže naš narod, prvi mačići se u vodu bacaju. Jadni mali mačići.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
community manager
Vice Blog
posao
fenomeni
CV
tržiště
vice srbija
Razgovor
Pisac
razgovor za posao
internet poslovanje
menadžer
dramski pisac
iskustvo
potrebno iskustvo
mačići
prvi se mačići u vodu bacaju