Reklame
vesti

Muke sa državom Srbijom

Pisati o Srbiji i njenim administrativnim čudima zaista može biti opšte mesto. Ipak, s vremena na vreme, izroni se biser.

pisao Milan Pavlica
15 Jun 2015, 6:54am

Foto: Flickr Tony Bowden

Pisati o Srbiji i njenim administrativnim čudima zaista može biti opšte mesto. Ipak, s vremena na vreme, izroni se biser.

Situacija prva

Priča mi jedan advokat kako je, rešavajući probleme svog klijenta, saznao za novi parafiskalni namet:

Kontaktirao sam Ministarstvo inostranih poslova Republike Srbije da bi mom klijentu pomogao konzularni službenik u inostranstvu. Klijent je imao problem da prikupi neku dokumentaciju jer su lokalni organi otežali stvar.

Znajući kako administracija može biti spora, nisam puno očekivao. Međutim, na moje iznenađenje, već sutradan sam primio poziv iz Ministarstva. Sa druge strane se čuo prijatni glas mlađe ženske osobe.

- Dobar dan, da li ste nam vi poslali juče imejl?

- Da, da, jesam, ja sam poslao, obećao sam vam i punomoć...

- Moram da vas obavestim da je pored punomoćja potrebno da podnesete i formalni zahtev sa pečatom, posle kojeg ćemo vam poslati uputstvo o plaćanju takse.

Kad sam čuo reč taksa, veoma sam se iznenadio. Nije prvi put da kontaktiram ministarstvo ino-poslova, ali prvi put čujem da treba da se plaća taksa za pomoć našim državljanima. Očigledno nisam dovoljno upućen; ono što sam mislio sam i ponovio u slušalicu:

- Prvi put čujem da treba da se plaća taksa?

- Izvinite, ali ja vam samo prenosim šta je meni rečeno - rekla je mlada devojka, očigledno u nelagodi. Reč je o taksi za postupanje po molbi.

- OK, razgovaraću sa klijentom pa ću pripremiti sve što treba. Koliko iznosi taksa?

- 34 evra u dinarskoj protivvrednosti - reče devojka.

Gde nađoše baš taj iznos, pa još u evrima, zapitao sam se. Naknadno sam saznao da Ministarstvo ovu taksu smatra uobičajenom. Iskreno, u ovoj situaciji je bilo dovoljno da konzularni službenik telefonom pozove nadležni ogran i urgira da se stvar ubrza. Naše konzularno, međutim, insistira da je potreban pisani dopis i da se zato plaća taksa.

Čak i ako je tako, meni je logika govorila da ovakva usluga spada u sferu delovanja konzularne službe i da za to primaju platu koja se izdvaja iz budžeta. Zašta će im još i taksa? Možda za list papira?

Flickr Mike

Situacija druga

Čitam tekst jednog advokata i pomislim kako nije pomenuo peripetije u vezi sa isplatom honorara za odbranu po službenoj dužnosti.

Za sve koji ne znaju, država Srbija očigledno nema dovoljno novca u budžetu da bi redovno plaćala obaveze. Zlobni bi rekli da je to ako ne znak bankrota, onda bar povremene nelikvidnosti. Zbog toga Srbija neka plaćanja odugovlači, a neka uopšte ne vrši.

Advokatski honorar braniocima po službenoj dužnosti spada u tu drugu kategoriju – to jest, ne isplaćuje se. Iako su advokati godinama tražili da se iznos koji zarade tom osnovu kompenzuje – „prebija" sa iznosom koji duguju na ime poreza i doprinosa, država je to odbijala. Ali u isto vreme, dugovala im velike iznose za odbrane po službenoj dužnosti.

Jedini način da se naplate jeste da tuže tu istu državu, njenim sudovima. A svi znamo kako to ide i kako se troškovi nakarikaju. Najčešće se dešavaju bizarne situacije da su troškovi postupka na kraju dva, tri ili više puta veći od osnovnog dugovanja.

Kada taj iznos dođe na prinudnu naplatu, on se mora isplatiti i advokati konačno dobiju svoj honorar, kad su na njega već i zaboravili. Troškovi postupka su tu fin bonus za čekanje, pogotovo za kolege koje su ih zastupale na sudu. Ali gledajući iz ugla šire zajednice, to je sasvim bespotreban trošak za državu i poreske obveznike. Jer on nije morao da se desi da je obaveza dobrovoljno plaćena - odmah.

Situacija treća

Pričam o ovoj gore situaciji jednom društvu na sedeljci, kad mi prijatelj koji radi u državnoj upravi kaže:

- Milane, to nije ništa čudno. Nedavno smo zaključili poravnanje sa radnikom koji je nepropisno otpušten. Procenili smo da na eventualnom suđenju nemamo šanse i da treba da se dogovorimo van suda. Pozvali smo njegovog advokata i ponudili mu isplatu zaostalih zarada, pod uslovom da potpišemo vansudsko poravnanje. I prihvatili su. Svi smo bili zadovoljni. Niko nije hteo na sud.

Kad ono, posle par meseci, dođe državni revizor u kontrolu. Pogledao dokumentaciju i zakačio se za ovo poravnanje. Kaže, šta vam je ovo? Pa poravnanje, kažem ja. Kako to mislite - poravnanje? Ovo nije išlo na sud, uporan je on. Pa nije, kažem ja. Znate li vi koliko je to sumnjivo. Isplatili ste javna sredstva bez suda, strogo me je zapitao. Ja zapanjen.

Kažem mu da smo procenili da ćemo manje državnog novca potrošiti ako se poravnamo, nego ako idemo na sud. Pustite vi to, kaže revizor. Vidite li vi gde živimo. Svako poravnanje je sumnjivo. Pokažite vi meni sudsku odluku i sve će biti u redu, insistirao je.

- I kako se to završilo?

- Jedva smo se nekako izvukli. Dobro je da nismo imali još takvih poravnanja. Od tada ne razmišljam šta je bolje i jeftinije za državu, već radim kako mi je revizor naložio. Veruj mi, ovo nije prvi put da sam se suočio da zdrav razum i logično razmišljanje nisu u skladu sa pravilima administracije. Međutim, ja živim od plate i moram da poštujem hijerarhiju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu