Zašto se žrtve "ukoče" tokom seksualnog napada

Kada sam bila silovana, nije bilo nikakvog pružanja otpora.

Uporno sam ponavljala da ne želim seks, ali kad je ipak krenuo da mi svlači pantalone i gaćice, moje telo kao da se ukočilo. Milion misli mi je proletelo kroz glavu i potom stalo, a um mi je odlutao negde drugde, na neko bezbednije mesto, dok sam ležala na zadnjem sedištu njegovog auta, zgrčena i bez glasa.

Onima koji nikad nisu bili silovani može da deluje neobično — neverovatno, čak — da ljudi u toj situaciji ne bi uradili sve što je u njihovoj moći da pruže otpor ili pobegnu. Na kraju krajeva, svi smo programirani instinktom "bori se ili beži" koji bi trebalo da se aktivira tokom opasnih situacija, zar ne? Sledeći taj tok misli, ako ne uradite nijedno od ta dva, mora da se zapravo niste osetili ugroženim — a u kontekstu silovanja, to mora da znači da je osoba zapravo želela ono što joj se desilo.

To je strahovito rasprostranjeno verovanje — nažalost, preovlađujuće u pravnom sistemu — koje zastupaju čak i neke žrtve.

Istovremeno, to uopšte nije istina, jer, pored borbe ili bežanja, postoji i prirodna reakcija na veliki stres u situacijama ispunjenim strahom o kojoj se ne govori tako često — ukočenost i povlačenje.

"Ukočenost je u stvari uobičajena reakcija na pretnju koju vidimo kod svih sisara, a ne samo kod ljudi", rekao je za VICE doktor Martin Entoni, profesor psihologije na Univerzitetu Rajerson i autor "Radne sveske protiv anksioznosti". "Neki ljudi čak tvrde da ne treba govoriti o reakciji 'bori se ili beži', već o 'borbi, bežanju ili ukočenosti.'"

Ukočenost, objasnio je Entoni, obično traje veoma kratko i zapravo se dešava u mnogo situacija u kojima postoje elementi straha ili panike — nemogućnost da izgovorite ili setite se pravih reči kad ste nervozni, na primer, takođe je instinkt ukočenosti na delu. On verovatno postoji da bi nekom pomogao da proceni situaciju i donese odluku koja nije impulsivna.

Karlen Mur, savetnica i zastupnica pri Kriznom centru za silovanja u Torontu, ponudila je slično objašnjenje dodajući da mitovi o silovanju — na primer, da silovanje čine nepoznati ljudi koji iskaču iz grmlja ili mračnih uličica, dok se zapravo gotovo uvek radi o nekom koga žrtva poznaje — takođe mogu da doprinesu reakciji kočenja.

"Pokušavamo da obradimo podatke. Pokušavamo da shvatimo šta nam se dešava, zato što ono što su nas naučili o seksualnom nasilju, seksualnom napadu i kako silovanje izgleda nije ono što nam se dešava, ali istovremeno osećamo da se dešava nešto veoma pogrešno", rekla je Mur.

Devojku po imenu Lili*, koja danas ima 23 godine, nekoliko puta je seksualno napao njen tadašnji dečko kad je imala 14 godina. Živo se seća kako joj se telo ukočilo tokom najmanje jednog napada, kada ju je on prisilio da mu dozvoli da izvede oralni seks na njoj. Ona je popustila, pod uslovom da može da ostane u donjem vešu.

"Sećam se samo straha i bola koje sam osećala", rekla je Lili. "Moje telo bilo je u grču, a želela sam da vrištim. Osećala sam vrisak u grlu, ali me je bilo suviše sramota da mu pokažem da mi se ne sviđa ono što radi, tako da sam samo ležala i nadala se da će se sve što pre završiti."

Poput mene, i ona se seća da su joj tokom napada misli odlutale na druga mesta — u njenom slučaju, završile su na domaćem zadatku iz matematike.

"Uporno sam mislila: Oh, moram brzo kući, moram da završim domaći zadatak iz matematike. Što je strašno čudno, jer ja zapravo mrzim matematiku, tako da ne znam zašto sam mislila baš na to", ispričala je Lili.

Mentalno povlačenje tokom napada može da posluži kao još jedan odbrambeni mehanizam kad, posle prvobitnog kočenja, osoba pomisli da neće uspeti da se izvuče iz opasne situacije, rekao je Entoni.

"Možda dođete do zaključka da ako se suviše budete opirali, dovodite sebe u još veću opasnost. Možda će osoba reagovati nasilno prema vama ako pokušate tako nešto ili možda zaključite da ne možete da pobegnete", objasnio je on. "I u tom trenutku, ako ne možete da pobegnete fizički, mentalno bekstvo može delimično da vas zaštiti od bola koji osećate u toj situaciji."

Još jedna osoba sa kojom sam razgovarala, Kris*, takođe je prijavila mentalno bekstvo kada ju je pre pet godina silovala osoba koju je znala od detinjstva. Njen napadač, nekoliko godina stariji, odvezao ju je na žurku u kući u kojoj još nikad nije bila. Kada je napadnuta, Kris je osetila da nema drugog izbora nego da posluša zato što nije imala kako drugačije da se vrati kući.

"Na neki način sam se dislocirala. Nisam mnogo razmišljala ni o čemu. Sećam se samo da sam želela da idem kući… Nisam bila potpuno prisutna", rekla je Kris. "Svašta se dešavalo, ali veći deo vremena nisam razmišljala ni o čemu. Potpuno sam se isključila iz situacije."

Nisam uspela da dođem do statistike o tome koliko se ljudi ukočilo kada su bili seksualno napadnuti, a nisam sigurna ni da takva informacija uopšte postoji; Entoni mi je rekao da je malo istraživanja rađeno o efektima kočenja uopšte, a kamoli o ukočenosti tokom određenih situacija. Ali u ovom slučaju, mislim da iskustva ljudi koji su preživeli seksualni napad dovoljno govore za sebe.

Ukočenost i povlačenje su odbrambene reakcije — a ne pristanak.

*Imena su promenjena da bi se zaštitila privatnost.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu