​Kako je biti izbeglica 23 godine

Rohingja muslimani iz Mijanmara su jedna od najprogonjenijih etničkih grupa na svetu. Modžib ima 29 godina, a čak 22 godine je kao izbeglica živeo u logorima u Bangladešu. U Australiju je došao brodom 2012. Trenutno živi u Brizbejnu, jer je dobio privremenu vizu. Za VICE priča o svom životu.

Rohingje već vekovima žive u Mijanmaru (Burmi). Bilo nas je četiri miliona, ali je mnogo ljudi otišlo. Pre puča 1962. godine – kada je otpočela vojna vladavina – imali smo građanska prava. Ali je vlada 1978. godine pokrenula operaciju Nagamin (Kralj zmajeva), kampanju masovnih hapšenja, mučenja i silovanja. Mnogi su pobegli u Bangladeš.

Potom su vlasti 1982. godine ukinule državljanstvo svim Rohingjama. Ja sam rođen u Mijanmaru dve godine kasnije. Prvi demokratski izbori od 1960. godine sazvani su tri decenije kasnije i partija Aun SanSu Ći, Nacionalna liga za demokratiju, osvojila je 392 od 492 mesta u parlamentu. Vlada je odbila da prizna rezultate izbora, i pokrenula je još jedan talas progona naroda Rohingja, među kojima je bilo puno pristalica Aun San Su Ći.

Moj otac je bio uhapšen, ali su ga pustili kada je dao veliki mito. Kasnije su mu rekli da dođe u jednu drugu vladinu kancelariju. Prijatelji su mu rekli da ne ide, jer su mnogi otišli, i nisu se vratili. Moja dva starija brata, tada srednjoškolci, oteti su i odvedeni na prinudni rad. Vojska je izvršila raciju na našu kuću, oduzela nam stoku i useve, a mene i majku su vojnici istukli. Još imam ožiljak na čelu. Imao sam šest godina.

Tako je moja porodica odlučila da pobegne preko granice u Bangladeš. Poneli smo samo nešto odeće i hrane, koliko smo mogli. Moje udate sestre su ostale. Sledeće 22 godine sam proveo u izbegličkim logorima, bez vode, sigurnosti i struje. Živeli smo u malim udžericama od šatorskih krila i bambusa i bilo je ili veoma vruće, ili veoma hladno.

To je kao život u limbu. Ljudi nemaju nadu. U mraku su. Nije im dostupno odgovarajuće obrazovanje, nema budućnosti, nema šansi. Ipak smo bili veoma zahvalni vladi Bangladeša, jer nam je pružila sklonište. Bili smo dodatni teret toj siromašnoj zemlji, ali su nam lokalne vlasti koje su upravljale logorima život činile još težim.

Bilo nam je zabranjeno da napuštamo logor. Ponekad su hapsili izbeglice, bez optužnice, i tražili mito. Upravnici logora su vređali i zlostavljali žene. Nije bilo ni sigurnosti ni stabilnosti. Vlada Bangladeša je 1997. godine silom vratila u Mijanmar moje dve sestre i snaju, sa dvoje male dece. Bila je to nasilna repatrijacija izbeglica i mnoge porodice su rasturene.

U to doba sam počeo da imam problema sa vlastima, jer mi je jedan od čuvara ukrao telefon. Kada sam tražio da mi ga vrati, protiv mene je podignuta lažna optužnica, i tražili su mi mito i priznanje krivice. Rekli su mi da će cela moja porodica biti izbačena iz logora ili poslata u zatvor ako to ne učinim. Razgovarao sam sa porodicom i shvatili smo da će se maltretiranje nastaviti ako platim mito i ostanem, pa sam rešio da odem iz Bangladeša u Australiju.

Pobegao sam iz logora 2012. godine i našao se sa jednim čovekom u obližnjem gradu. Organizovao mi je da otputujem brodom u Maleziju. Bio sam tamo mesec dana, dok nisam našao nekoga da mi organizuje odlazak u Indoneziju. Tamo sam upoznao drugog tipa koji mi je organizovao put u Australiju. Celo putovanje je trajalo šest meseci.

Putovanje iz Indonezije u Australiju bih opisao kao nešto između života i smrti. Brod je bio suviše mali za tolike talase, i mnogo puta smo pomislili da ćemo potonuti. Četvrtog dana, brod je počeo da se puni vodom. Na brodu nas je bilo četrdeset troje – iz Bangladeša, iz Irana, a bilo je i mojih sunarodnika Rohingja. Petog dana su nas presreli, i prebacili na mornarički brod.

Osoblje mornarice je prema nama bilo neverovatno ljubazno. Posle iskustva u Bangladešu, nisam to mogao ni da zamislim. Mornarica nas je odvela na Božićno ostrvo. Proveo sam tamo mesec dana, a potom su me prebacili u pritvorni centar u Darvinu, a zatim u Šergeru, u Severnom Kvinslendu, gde sam proveo skoro dva meseca. Onda su me pustili.

Tek sam u Australiji iskusio ljudsku dobrotu. Osetio sam se kao da mi srce kuca po prvi put u životu, i od tada nije stalo. Osetio sam se opušteno i bezbedno, znajući da me niko neće napasti ili lažno optužiti za nešto. Kao ljudsko biće, sada sam osetio poštovanje i dostojanstvo.

Pre dve nedelje sam razgovarao sa sestrama u Mijanmaru. Krile su se u planinama, opkoljene vojskom. Sestra mi je rekla da možda poslednji put da razgovaramo, jer se plaši da će ih vojnici ubiti.

To nije život. Mojim sestrama bi smrt bila olakšanje. Svakodnevno prisustvuju nasilju. Ljudi nestaju, i niko ne zna šta je bilo sa njima. Nema agencija za pomoć, nema načina da se preživi. Žive u ogromno siromaštvu, pod pretnjom silovanja, hapšenja, prebijanja i ubistva. Sve što poseduju može im biti oduzeto, a njihova sela spaljena. Nema ni svetskih, ni lokalnih medija. Vlada Mijanmara sistematski eliminiše jednu etničku grupu i svoje nasilje prikriva od međunarodne zajednice.

Vlada nas progoni iz dva razloga: zbog religije i političke koristi. Žele da nahuškaju budističku većinu protiv muslimana. Ako su ljudi zauzeti razmišljanjem kako da ubiju i eliminišu muslimane, neće obraćati pažnju na nazadnost i nerazvijenost zemlje.

Ako se preobratiš u budizam, bezbedan si i daju ti državljansttvo, tako da vlada Mijanmara postaje popularna među većinskim stanovništvom. Oni ova pitanja predstavljaju kao religijska. Kažu da su muslimani jedini problem Mijanmara. Zaokret ka demokratiji u Mijanmaru nije ništa promenio. Vlada tvrdi da je demokratska, ali kakva to demokratija dozvoljava vlastima da ubijaju nedužne ljude?

Došao sam u Australiju u nadi da ću dobiti status izbeglice i trajni boravak, ali je moja molba odbijena. Nisam građanin nijedne države. Vlasti u Mijanmaru kažu da nisam Burmanac, nisam Bangladešanin, a nisam ni Australijanac. Moj advokat kaže da je vlada veoma stroga kada su u pitanju izbeglice koje su došle brodovima, i nikome neće dati trajni boravak dok se ne promeni politika vlade, ili sama vlada. Tako sam, na neki način, i dalje u limbu.