A da napišem nešto o tome kako Majdanpek tri dana nije imao struju, pa su se ljudi smrzavali, gladovali, a bebe samo što nisu poumirale? (Nisam bio tamo, a svašta se moglo čuti i pročitati).Kažu da je najlakše kritikovati i verujem im jer sam to toliko često radio da se pomalo sam sebi gadim. Ipak, kritikovati državu zbog bezobrazno spore i ohole reakcije - čak i sa tom ogromnom prednošću što nisam nos promolio iz Beograda, što me čini još boljim kritičarem - pokazalo se kao vrlo težak zadatak.
Reklame
Država je zajednica ljudi koja kroz takozvani politički i ekonomski sistem ima zadatak da obezbedi nekažnjeno, ali i dalje protivzakonito bogaćenje nosilaca vlasti. Zadatak države je da od svojih muških građana traži da ratuju i poginu ukoliko sistem bogaćenja povlašćenih bude ugrožen. Država od svojih ženskih građana traži da rađaju muške građane. I od jednih i od drugih država uzima porez. Država od svojih građana očekuje da znaju reči državne himne, da gaje ljubav prema državnoj zastavi i da dobro poznaju spisak neprijateljskih država. Hm, kao što sam i mislio, ni reči o reagovanju države u kriznim situacijama.A da isprašim one koji s bezbedne udaljenosti, iz topline svojih domova šeruju, tvituju i komentarišu snežnu golgotu građanki i građana Majdanpeka, i svaljuju krivicu jedni na druge umesto da…? Da budu solidarni? Kao u majskim poplavama? Ne pravimo od muve slona. Ipak je tokom poplava čitava država bila u opasnosti, ljudi su se davili, nestajale su kuće, a nastajali selfiji s džakovima. A tek 1003. Zatim priče s izbeglima, prognanima i interno raseljenima ("Jel da je super što su prvo dopustili da vas potopi, a onda poslali po vas vojne helikoptere?"). Pa onda priče o lažnim i pravim herojima, premijer u džakaroškom naponu i "Tišina tamo!" u izravnom TV prenosu. Slaba vam je ta hladnoća Majdanpe… kako se zovu žitelji Majdanpeka? I gde je to, negde na istoku?Šta onda očekivati od ljudi? Da se pobune, kad već nema potrebe da se angažuju kao u poplavama? Ode pred Vladu njih… koliko god, jedan pandur ih čuva sa strane Generalštaba, jedan ispod, od Železničke, a treći pazi da slučajno ne zagaze na kolovoz, da ovi što sa Slavije piče u svetlu budućnost ne moraju posle da brišu krv sa šoferšajbni i branika. Dva sata viču: "Znanje nije roba!", pa kući.
Reklame
Istina, došlo bi njih i više od koliko god da mediji o Majdanpeku, kao i o svemu, ne izveštavaju objektivno. Budite iskreni, svako ko gleda/čita/sluša bilo šta od srbijanskog medijskog mejnstrima zna da to što se desilo u Majdanpeku i nije neka vest. Znaju to i gloduri i niži oficiri u medijima, samo što oni za to svoje znanje dobijaju po nekoliko hiljada evra, dok se konzumenti njihovih vesti besplatno kurče tim znanjem.Jer, jebo ti vest o nekom kijametu ako nema gologlavih i golorukih spasilaca ili žrtava. Da su građani Majdanpeka bili voljni da žrtvuju nekog, da se smrzne, najbolje bebu, to bi se kliktalo samo tako, šerovalo; coktalo; ljutilo; proklinjalo; vapilo "zar je moguće?", "kako vas nije sramota!", "Bože, ima li te?"; pljuštala bi silna onlajn saučešća porodici; pominjane bi bile majke i ostala rodbina; rič i tiraži bi bili skoro kao kad poznati sportaš overi pevačicu (koja je prethodno nosila epitet lake ženske) ili kao kao kad mesar siluje i ubije devojčicu.I to bi trajalo dobra tri, četiri dana, dok nosioci vlasti ne nađu nekog novog monstruma čijim će nas licem plašiti s naslovnica. To za svaki slučaj, za skretanje pažnje, jer bi nekom sumantom umu moglo da se pričini da je država odgovorna za svoje građane.Osim toga, građani su upravo zahvaljujući tim medijima imali priliku da pokažu šta misle o smrzavanju građana Majdanpeka. Neki su mislili da je baš super što Majdanpek nije imao struju jer bar ta tri dana tamonšnje građanstvo nije moralo da gleda televiziju zahvaljući kojoj, one koji imaju struju, svakodnevno maltretira Najbolji među nama. Bilo je i onih koji su tvrdili da su građani Majdanpeka sami krivi jer su glasali kako su glasali, pa ih je, valjda, stigla kazna. Nekima je bilo sasvim jasno da je u pitanju diverzija kojoj je cilj naglo povlačenje ručne kočnice i zaustavljanje pomenutog pičenja u budućnost. Ubedljivo najviše je bilo onih koji su, podjebavajući i građane Majdanpeka i sebe, apelovali na smrznute da izdrže jer će biti bolje već dveiljadepetnaeste, šesnaeste, sedamnaeste, osamnaeste.Tu srditost - na momente vrlo komičnu u svojoj nemoći, koja vremenom prerasta u blaženu ravnodušnost prema unesrećenima, kao što sam pomenuo - vrlo mi je teško da kritikujem, jer bih priznao da sam licemeran. Fućka se meni za Majdanpek, a razlozi su naizgled beskrajni. Mene su pobedili, mislim uglavnom o sebi i svojima, ne odmičući često ni od fenomena polupraznog frižidera.Zato je strašna zebnja koja mi se odavno uvukla u um, Majdanpek je samo još jedna njena potvrda: ako se nađem u problemu malo je onih koji bi mi pritekli u pomoć. Ali, to je okej, i ja bih vas nemoćne samo posmatrao i nastavio dalje. Ko zna, možda dođe i do toga da vas šutnem dok ste dole.Pratite VICE: Facebook i Twitter.