Istina o „nuklearnom ratu“ između Severne Koreje i Amerike

Odbrambeni sistem vredan milijardu dolara i sposoban da „presretne severnokorejske projektile" aktivirao je američki štab u Južnoj Koreji. Antiratni aktivisti su protestovali, kineska vlada se bunila, Vašington i Seul sporili su se oko toga ko će sve to da plati, pa je THAAD sistem postao najnovija sporna tačka u beskrajnom tinjajućem sukobu između Severne Koreje i Sjedinjenih Američkih Država.

Odnosi između ove dve nacije su na staklenim nogama još od Korejskog rata sa sredine prošlog veka, kada je američka avijacija rečima jednog generala „potamanila" petinu stanovnika Severne Koreje koristeći 500,000 tona konvencijalnog i hemijskog naoružanja. Nešto skorije, mirovni pregovori su propali početkom ovog veka kada je Džordž Buš proglasio Severnu Koreju delom njegove čuvene „osovine zla", na šta je Kim Džong-Il odgovorio probnom detonacijom nuklearnog uređaja.

Stvari se i poslednjih godina kreću nizbrdo. Obama administracija izvela je svoj „strateški zaokret" ka azijskoj obali Pacifika i pojačala vojno prisustvo da bi kontrirala kineskoj hegemoniji. Paranoja se u Pjongjangu samo pojačala; prestonica Severne Koreje vidi kako je stari neprijatelj postepeno opkoljava. Trampova tupava ratobornost nije nimalo pomogla.

Iako mediji nesmotreno potpiruju histeriju najavljujući „Treći svetski rat", treba imati u vidu da se ovakve situacije dešavaju bukvalno svake godine – na Korejskom poluostrvu su čak rutinska stvar.

Da bi nam bolje opisao ovo suočavanje dva plahovita despota koja prete da će, ako treba, porušiti ceo svet obratili smo se Džejmsu Hoaru iz azijskog programa Četnam Hausa u Londonu, bivšem otpravniku poslova britanskog diplomatskog predstavništva u Severnoj Koreji.

_____________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Slobodarska deca Donalda Trampa

______________________________________________________________________________________________________

VICE: Teško je ispratiti šta se sve dešava. Kako vi vidite situaciju?

Džejms Hoar: To nije ništa novo – ovakve stvari dešavaju se svake godine. U pitanju je uobičajena posledica američko-južnokorejskih vojnih vežbi koje se redovno održavaju u martu ili aprilu. Ove velike manevre obično zovu „odbrambenim vežbama", ali nijedna vojna vežba nije odbrambenog karaktera: vežbe su vežbe, van svakog konteksta. Na to Severna Koreja svake godine reaguje pojačanom retorikom i pretnjama.

Ali ovo ne menja situaciju na terenu. Severna Koreja i dalje ima isti problem kao i ranije: Ne možemo da napadnemo SAD jer bi to bilo samoubistvo. Zato ćemo, kad već nemamo tehničkih kapaciteta za napad – a mislim da ih još uvek nemaju – da dižemo dreku.

Sa druge strane, oni odlučno rade na razvoju funkcionalnog nuklearnog naoružanja, što mora da izazove agresiju Zapada. Dakle na delu su dva obrasca ponašanja u interakciji, vrlo stabilna i dobro poznata. Očekujem da retorika popusti na obe strane kad se završe vojne vežbe, ali na duge staze ostaće prisutan problem nuklearnog programa u Severnoj Koreji. Dakle, još uvek ništa od Trećeg svetskog rata.

„Ja svakog marta [dok se održavaju vojne vežbe u Koreji] prestanem da gledam TV jer ne mogu stalno da odgovaram na ista glupa pitanja – hoće li biti rata?"

Da li treba kriviti histerične medije nesposobne da sagledaju stvarno stanje?

Razgovarao sam sa američkim novinarom koji se dosta dugo bavi Severnom Korejom, on mi kaže „Ja svakog marta prestanem da gledam TV jer ne mogu stalno da odgovaram na ista glupa pitanja – hoće li biti rata?" Sve je to samo retorika. Dobro je poznato koliko Sever voli retoriku, ali ona sama po sebi nigde ne vodi.

Deo problema je stav Zapada po kom Severnom Korejom vlada „ludak" – to nas sprečava da realno procenimo kako bi ta zemlja mogla da se ponaša u skladu sa svojim interesima.

Stvar je u tome što se zaista ne zna mnogo toga o Kim Džong-Unu. Ne znamo kako razmišlja, ni šta planira. Razlikuje se od svog oca i dede, nije povezan sa Kinom kao što su oni bili. Ipak, još uvek nije pokazao nikakvu sklonost samodestrukciji. Retorika pod njim jeste prenaglašena, ali za sada izbegavaju ozbiljne konfrontacije – kao i obično.

Nekada je bilo ozbiljnih razmena vatre duž demilitarizovane zone [između Severa i Juga]: potapanje brodova, atentati, napad na južnokorejsko predstavništvo u Rangunu [1983]. Bilo je zaista ozbiljnih i zabrinjavajućih okolnosti, ali primirje se uvek održalo.

Sa obe strane demilitarizovane zone, postoji spremnost da se stvari održe pod kontrolom – svi su sposobni da procene preko koje tačke se ne sme ići. Pre par godina, izbacivali su iste poruke kao i danas: „Uradite šta vam kažemo ili ćemo vas sravniti sa zemljom!" Nisu im izašli u susret, i nikakve reakcije nije bilo.

U kojoj meri se ovo može posmatrati kao širi sukob između SAD i Kine?

U priličnoj meri. Kineze brine mogućnost da Amerikanci prošire uticaj severno uz poluostrvo. Ne sviđa im se ni nuklearni program Severa jer to vodi porastu tenzija i porastu uticaja SAD, pa često pritiskaju Sever. Ipak, ni oni ne žele da ih pritisnu prejako jer bi tako mogli da se otmu kontroli i urade nešto opasno.

Najveći deo američkog interesa oko Severne Koreje je direktno vezan za Kinu. Kad sam radio kao diplomata, svojim američkim kontaktima iz CIA imao sam običaj da kažem da reč Peking počinje na P a završava se na –jongjang. To bi ih uvek nasmejalo.

„Faktor nesigurnosti je ovog puta Tramp, danas niko ne zna kakav je njegov stav. On je nova nepoznanica."

Istorija nas uči da su pregorovi između SAD i Severne Koreje mogući. Da li trenutno postoji spremnost na tako nešto?

Zaista ne znam. Faktor nesigurnosti je ovog puta Tramp, danas niko ne zna kakav je njegov stav. On je nova nepoznanica. Novom Stejt departmentu nedostaje osoblja na sve strane – na brojnim nivoima još nemaju zamene – a sam Tramp je poznat kao… Pa, recimo da je nalik na Emona de Valeru [irski političar sa početka 20. veka]. Kad su njega pitali kako zna šta irski narod želi, on bi rekao „pogledam sebi u dušu". Tako i Tramp danas, samo što on gleda u televizor.

To je uvelo značajan faktor nesigurnosti, što se i videlo u prošlonedeljnim dešavanjima. U jednom trenutku su sve opcije na stolu, pa čak i vojna, a u drugom kaže „U stvari, mogli bismo da porazgovaramo ja i Un!"

Bili ste otpravnik poslova britanske ambasade u Severnoj Koreji – koliko biste rekli da je jednoj zemlji u krizi važna slika koju šalje u javnost?

To je svakako faktor koji se mora uzeti u razmatranje. Mnogo tih javnih istupa usmereno je ka unutrašnjoj politici – nominalno se obraćaju Americi, ali u stvari ne baš. Namera im je da javnosti pošalju sliku jednog snažnog i sposobnog vođe koji čuva nezavisnost svoje domovine.

Zvuči kao Tereza Mej.

Pa nije da nema sličnosti. Koliko iza toga ima istine, naravno, sasvim je drugo pitanje. Ali ljudi često zaboravljaju da postoji unutar-politička scena, da se sva ta buka i retorika primarno gleda unutar granica Severne Koreje.

Šta kažu britanske vlasti? Mej kao da voljno sledi američki diktat.

Pa Britanija to i radi. Nema sumnje da SAD vodi priču po korejskom pitanju. Mi ne radimo ništa nezavisno od Sjedinjenih država, a realno ni ostatak Evrope to ne radi.

Pitaju me da li ćemo zatvoriti ambasadu; ne znam, nadam se da nećemo. Ne vidim šta bi to postiglo, osim što bi dodatno izolovalo Severnu Koreju. Iako nemamo mnogo uticaja, ipak je bolje da smo u kontaktu sa njima, da direktno čujemo šta misle nego da ništa ne čujemo. Ali ne bih rekao da gospođa Mej, kojoj se bliže izbori, namerava da ulazi u nekakve intervencije na Korejskom poluostrvu. Amerikanci to ne bi od nas ni očekivali.

Da li će morati neka treća strana da stvori političku volju za pregovore, ili da čekamo da sve ovo samo od sebe prođe?

Mislim da će se ovaj konkretan period pojačanih tenzija sam od sebe smiriti, iako širi problem severnokorejskog nuklearnog naoružanja ostaje. Ipak, i sa tim se može izaći na kraj. Kinezi kažu Amerikancima da moraju da pokušaju da pregovaraju. Možda kad se završe vežbe i mahnitost koja iz njih ovih meseci sledi. Mislim, držimo im palčeve.

Još na VICE.com

Šta bi bilo kada bi Severna Koreja bacila nuklearku na Ameriku

Pokušao sam da snimim film o Severnoj Koreji i postao žrtva njihove propagande

U fotografijama: dokaz da život u Severnoj Koreji nije uvek živi pakao