fenomeni

Ko su kupci i prodavci grobljanskih venaca i „suza“

Kada ste bliži pokojniku, oko se baca na vence. Međutim, proizvođači i trgovci kažu da su "suze" poslednjih godina popularnije.

pisao Dragana Nikoletić; Fotografije: Aleksandrija Ajduković
25 Mart 2017, 10:01am

Fotografije: Aleksandrija Ajduković

Poslednji pozdrav pokojniku upućujemo preko cveća, mi Srbi, ali i većina ostalih naroda. Koliko je ovaj običaj drevan dokazuju tragovi polena nađeni u grobovima neandertalaca, koje je nauka do skoro smatrala našim precima, a onda došla do zaključka da je ovaj tip ljudskih bića izumro, ne ukrstivši se sa homo sapiensima. 

Naravno da o tome ne razmišlja onaj ko krene, nedajbože, na pogreb, već datu aktivnost sprovodi automatski, jer „tako se valja".  Ako je bliži preminulom, baca pogled na vence, iako su „suze" poslednjih godina modernije, kako tvrde proizvođači i trgovci.

Smrt je siguran biznis, pa su cvećare načičkane na ulazima svih grobalja. Konkurenciju im prave oni što bukete diluju na divlje, bez plaćenog poreza.

Mi nismo ulazili u takve detalje, to je stvar inspekcije. Naša sfera interesovanja bila je ponašanje tržišta: kome se posvećuju kakvi cvetni aranžmani i sa kakvim ispisanim porukama. Pravila nema, trvrdili bi u glas prodavci da uglavnom nisu u takmičarskim odnosima. Čak ni ono o parnom broju cvetova ne funkcioniše baš uvek, premda se najupornije opire promenama.

- Jednom je došao jedan čovek, tražio je da mu napravim 'suzu' na način kako se prave buketi za žive, jer njegova voljena osoba zauvek će za njega takva ostati - priča nam Mali Kovačević na obodu Orlovače. Njegova radnja sastoji se iz dva dela: skalamerije od dasaka kao vrste izloga, i „radionice" na zadnjoj haubi svog prastarog „audija".

Prvo ide baza od pruća, u obliku kruga, sa šupljinom iznutra, ili bez nje, ili u formi reketa različitih dimenzija, što se „tamo negde industrijski proizvodi", a cvećari kupuju na veliko.

Na osnovu se stavlja sunđer natopljen vodom, da održava svežinu glavnim sastojcima, komadima kala, ljiljana, gerbera... Stabiljke „dugovratih" cvećki obavijaju se (paljenom) žicom da pre vremena ne smlohave, pa se ubadaju u taj privremeni izvor prehrane. Okolo se ređaju zimzelene grane, ili strukovi mahovine i paprati da sve deluje raskošnije.

- To je najeftinije - objašnjava Mali - Veliki Kovačević je, kaže Mali, pre par godina preminuo. 

Navedene operacije on izvodi brzo, bez mnogo razmišljanja (osim da izbor bude šaren), pa uspeva da paralelno dovrši priču o čoveku koji je ljubljenu ženu ispratio ogromnom „suzom" s neparnim brojem ruža. Crvenih, jer željenih belih (što simbolišu nevinost) trenutno nije bilo u ponudi.

- Bio je sneg do ovde - pokazuje do ispod struka, pa slutim da možda i preteruje. - I neki praznik, jer pogrebna služba na groblju nije radila. 

Tako je čovek bio upućen na pomoć Malog u ispunjenju misije.

Taj, zapravo pilot „za nekakvu švajcarsku kompaniju" upoznao je svoju dragu pre 30 godina, kada se ljubav namah rasplamsala.

Međutim, morao je da ode da se školuje i zaposli, a ona ga nije sledila. Već se udala, što je čovek, sad već pilot, saznao „posle određenih godina", i silno se razočarao. A onda, „posle većih određenih godina", do njega došao glas da je umrla.

Vratio se u Beograd, navodno obišao sve nadležne ustanove ne uspevši da sazna gde je „njegova ljubav" sahranjena. Od groblja do groblja, došao je i do Orlovače, kao poslednje solucije.

- Zamolio me je da sa njim potražim parcelu, i ja sam ga pratio dokle sam mog'o - pripoveda Mali, inače, stasita osoba. A onda je svoju dragu naš pilot pronašao „po osećaju, među 50.000 spomenika".

Ko ne bi poverovao da „nešto postoji" u takvom sticaju okolnosti? I da to „nešto" ili „neko" ne meri žalost novcima.

Što nas dovodi do drugog pravila - „dubokog džepa" pri kupovini opreme za onaj svet, koje takođe ne stoji. 

- Budže se najviše cenjkaju - tvrdi koleginica Malog, anonimno. Ne bi da se dovede u vezu sa (ne) plaćanjem poreza.

Ni ovo nije modus negotiatione, kako bi nekako rekli stari Latini. Kad tamo odakle nema povratka - osim u slučaju Lazara i druge nekolicine religijskih likova - krene kakav pripadnik kriminogenog miljea, p(r)atnja ne pita šta koliko košta.

Baš nedavno, na Orlovači je završio jedan što su ga ubili pri izlasku sa groblja, i ovde Mali ima primere.  

- Vozni park je bio vredan dva miliona evra - priča mi. Znači da je i pazar bio izdašan.

Za cenu ne pitaju ni gatarbajteri kad ispraćaju najmilije. 

- Ako imaju novca da plate starački dom 500 evra mesečno najmanje, ne štede ni pri kupovini venaca preminulim roditeljima - kaže Sofija, aktuelna vlasnica porodične radnje na Orlovači.

Drugi su sve manjih finansijskih kapaciteta, pa ovaj biznis nije ni trećina onog tokom devedesetih prošlog veka, kad je gazdarica bila Sofijina majka Zora. Tada je bilo slučajeva da „koliki sanduk, tolika i suza", i to ne malobrojnih.

- Tih 90-ih prošlog veka bilo je sahrana na pretek. Što onih sa ratišta, što slučajno nastradalih, što žrtava uličnih obračuna - priseća se Zora u jednu ruku zlokobnih, a u drugu, berićetnijih vremena. Ona navodi još jedno pravilo, koje govori o izostanku istog: 

- Cvet je cvet, cvećara-cvećara, samo je drugačija lokacija - kaže. Zato ruža koja označava žalost, a kupljena gde i ona kao poklon živima, ovde košta i upola manje od svoje na radost usmerene „suparnice" iz specijalizovanih radnji van domašaja evidentnih znakova smrtnosti.

A Sofija sa istom pažnjom pristupa pravljenju ukrasa i za venčanja, i za pogrebe.

Iako je u poslu više od dve decenije, ona podjednako voli sve cveće, baš kao što ga Mali istim intezitetom „mrzi". Svaki zataknuti stručak njega podseća na propalu karijeru muzičara. 

- Od toga je bilo 'asne, od tih para smo i sagradili kuću, dok je ovaj grobljanski pos'o dovoljan za puko preživljavanje - veli Mali, odgovoran za boljitak čitave familije.

On je, vidi se, ključ svega, makar mu pomagale žena i majka (ili tašta), pa kad on kaže da „karanfili više nisu popularni", treba mu verovati. Prelomni trenutak u estetskom ukusu mušterija bio je legendarni film „Davitelj protiv davitelja", otkriva. Gde je siroma' Taško Načić, i sam sada pokojni, po kafanama nudio ovaj večiti simbol Dana žena, pa od frustracije odbijanjem postao masovni ubica.

Ali, u asortimanu Malog Kovačevića ima i karanfila, čisto zbog raznolikosti i šarenila.

Da bi posao dobro išao, nužno je imati auto - istovremeno i radni sto, i magacin - i šljaku voditi porodično. Uprkos ovom pravilu – nepravilu, u ovom biznisu opstaje jedna R, već 10 godina na obodu Topčiderskog groblja. 

Njena radnja je mobilna, pa kad krene kući, sklepani stočić skloni u šumarak. Sa novim direktorom groblja ona se šali da joj je tu „kancelarija". Jer, direktor, valjda, misli da je neugledna tezga ozbiljno sredstvo bogaćenja, pa tera R. odatle. A njoj i nije do zarade, već da nečim ispuni vreme i zauzme prste. Stoga svoje zalihe reciklira, veće bukete pravi u manje ikebane. Ovde nema ni venaca ni „suza", a kamoli ostalih asesoara.

Poput staklenih prizmi, krstova i sličnih trajnih ukrasa punih plastičnih cvetova. Gde se oni nabavljaju, trgovci sa periferije nemaju pojma, iako karakterišu sve više tamošnjih nadgrobnih ploča. Plastika je moderna i zimi, ali retko u službi venaca i „suza", osim u istočnoj Srbiji, gde takve kombinacije čine većinu tokom cele (pečalbarske) godine. Ovde, u centru države, pribegava se prirodnom, gotovo stoprocentno.

Uz venac i „suzu" obično ide i traka, mahom sa uobičajenim porukama „poslednji pozdrav" i sličnim. I ovaj deo posla, Kovačeviću Malom nije po meri. Valjda mu previše tu smrt personalizuje.

Zato ne želi da čuje ko je kako i u kojoj dobi preminuo. Sve plašeći se da nije u pitanju dete.

Sofija se od ovoga ograđuje britkim razdvajanjem posla i privatnog života. Nju, dok sedi za improvizovanom tezgom („Opština im je dala dva kvadrata vedrog neba", kako primećuje komšinica), zanima samo kako da što udobnije pričvrsti cveće za zelenu podlogu. Pravila ni ovde nema, vodi je čist osećaj.

Da li ima krađa, kao što se naveliko šuška? Ima, ali sve manje od postavljanja kamera, što znači da smo bar tehnološki izmakli od '90-ih. Pa, kad se odlučimo da izdvojimo od 2.000 do preko 20.000 dinara za venac, možemo da siguramo da cveće nije „pozajmljeno" (kao što se dešava sa vazama, saksijama, „kućicama" za sveće, nekad i u vidu limenih kanti ili delova bojlera, koji se „kraduckaju" i među susedima).

Tako je manje - više i na drugim grobljima, cveće je zaista potrošna roba. A možda i najpotrošnija, najobezvređenija prilikom ukopa nekog političara.

Kad se za par dana sasuši ili smrzne, požuti, izgužva, pomeša na tone raznoraznih venaca i „suza" nacifranih „lentama". A sve se zajedno pretvori u prah i pepeo, pre no što data ličnost ne uđe u istoriju.

Uostalom, sve se seli na Fejs, pa što ne bi i pogrebni običaji? 

Još na VICE.com:

Ovo je najsrećnije groblje na svetu

Da li može da se preživi sahrana u Srbiji

Na groblje po uskršnji ručak