Reklame
Film

'Bitanga s plaže' je film u kome Metju Mekonahi igra ulogu života, kakvog ga on zamišlja

Novi film Harmonija Korina iz VICE produkcije je priča o neuklopljenom pojedincu, koja govori najviše o Americi i američkom snu - kao i svaki njegov film

pisao Mihailo Tešić
10 April 2019, 1:31pm

Bitanga s plaže promo

Bitanga s plaže je reklamiran kao “duvačka komedija”, ali iako Mun Dog, Mekonahijev lik, ne vadi džoint iz usta, a ima u filmu i smešnih momenata, nije da nema, ipak su tu i Snup Dog i Džimi jbn Bafet, ali Bitanga s plaže je istovremeno i više i manje od komedije.

Više, zato što smešni momenti imaju svrhu u ukupnoj temi i ideji filma, ali nisu poenta, jer ovo nije film koji je napravljen (samo) da nasmeje. Manje, zato što komedija ipak zahteva i nekakav zaplet, inače je prosto slepstik, a Bitanga s plaže ima samo obrise zapleta, nacrtane krejonom na rizli.

Po tome se doduše ne izdvaja preterano od prethodnih Korinovih filmova, koji su uvek bile meditacija oko jedne ideje, uglavnom izražene u naslovu (Kids, Spring Breakers). Naslov filma nam i ovde govori manje-više sve što nam treba: Mun Dog je “bitanga sa plaže”; paradigmatični dopadljivi luzer sa srcem od zlata, koje krije “mnogo više”, dakle Metju Mekonahi kakav je u stvarnosti, ali pojačan do maksimuma (trivija: Mekonahi je pre desetak godina bukvalno živeo na plaži, naduvan, svaki dan).

A to “mnogo više”, pomisliće nenavareni gledalac, jeste njegov talenat, njegova genijalna sposobnost da iz glave istoči poeziju koja će dirnuti ljude i ganuti srca. Mun Dog je, naime, bio uspešan pesnik, ali je završio kao naduvana bitanga na plaži na Floridi, ali ne igrom sudbine ili nekom teškom dramom, nego prosto jer je on to tako hteo.

I tako saznajemo da postoji još nešto “mnogo više” vezano za Mun Doga, i što mu omogućava taj stil života – a to je njegova bogata žena Mini (Isla Fišer), ideal i kliše svakog nezrelog muškarca sa umetničkim aspiracijama: koja ga voli i toleriše takvog nemogućeg i slobodnog, i android-majka i seks lutka stvorena za avatara neodgovornosti.

Minin lik je taj koji unosi naznaku zapleta i čini da film bude (jedva) nešto više od niza bojama saturisanih i vizuelno maštovitih scena Mun Dogovog hedonizma i narcizma i zajebavanja u Čič-i-Čong stilu stonerskog humora. Mun Dog ima ćerku s njom, ćera se ženi – za totalnog smora i strejtera i jedinog lika kojem se Mun Dog ne dopada - i mora se doći na svadbu u Majami.

A tamo ga čekaju ne samo Mini i ćerka, nego i Rej, odnosno Snup Dog koji glumi đavolsku verziju sebe - pimpa, repera i krijumčara vutre na veliko koji svima govori istinu, na svoj gotivan Snup Dog način: kao prava luda i đavolska figura. S kojim, uzgred, Mini vara Mun Doga.

Sa Mun Doga na Snup Doga, ima i tu neka poruka, ili makar sitna forica kojoj se sigurno Korin nasmejao, mogu tačno da zamislim, kao što se Mun Dog oduševljava sopstvenom poezijom dok je čita u slobodno vreme.

Ali, da bi čovek bio prevaren, mora prvo da veruje u nešto, a Mun Dog ne veruje ni u šta, osim u dobro zezanje i u svoju genijalnost. Svi smo samo sporedni likovi u njegovom filmu i postojimo samo da mu pružimo prolazno zadovoljstvo.

Ono što smo na površini, što se na nama prvo vidi ili najjače pamti, to smo zauvek u ovom svetu koji ne stiže da se dublje pozabavi bilo kime, koji melje ljude i kroz medije i društvene mreže izbacuje jeftinu zabavu. I to važi ne samo za narcisa i facu kao što je Mun Dog, nego za sve nas kojima život bez obaveza, naduvan, na plaži, zvuči kao raj.

Trenuci koji to prikazuju su oni u kojima ovaj film postaje hiperstvarni prikaz američkog sna o individualnoj slobodi kroz izuzetnost, odveden do logičnog kraja, koji glasi otprilike ovako: samo narcisoidni likovi na ivici psihopatije mogu da taj san ostvare.

Korin, tako, istovremeno otvara staro, suštinsko pitanje o srži bivanja umetnikom, a to je: da li su pravi umetnici oni koji ne pristaju na kompromis i stavljaju svoju umetnost, odnosno sebe, pre svega drugog?

Sve u ovom filmu je istovremeno i proslava i podjebavanje velikih mitova o stvaralaštvu i individualnosti umetnika, jer prikazuje kako to izgleda danas ili bi izgledalo danas, u ovoj američkoj stvarnosti. Tamo gde je Spring Breakers bio film o oslobođenju kroz praćenje svog instinkta i prirodnom kraju takvog kursa, Bitanga sa plaže je… pa, isto to, ali iz ugla povlašćenoga, iz ugla srećnika koji nikada nije morao da se bori za svoju sreću, nego mu je uvek padala sa nebesa.

Scena u kojoj Mun Dog uništava koncertni klavir, možda isti onaj na kome springbrejkerke i Elijen (Džejms Franko) izvode “Everytime”, ubistvenu baladu Britni Spris, ukazuje na to: filmovi su o istoj stvari, samo je jedan o tome kako se ta stvar stvara, a drugi o tome kako se (samo)uništava. I kako ni jedno ni drugo ne mora da ima nikakve posledice. Ne moramo ništa da naučimo. Možemo da ostanemo isti i da se izvučemo. Čak i da prođemo odlično.

Jer nema sumnje da se Mun Dog samouništava - ali u filmu nema ni traga osude toga, a i zašto bi bilo. On je to što jeste, kao što ga vidi Mini, tako ga vidi i film, odnosno režiser: nema nikakvih posledica njegovog užasnog, ali zabavnog ponašanja; ništa ne nauči ni od smrti ili povrede najbližih; ne menja se čak ni kada svi od njega to traže i kada ima naizgled ogromnu motivaciju za to. Ne menja se jer ne mora, svet ga nagrađuje za to što je takav kakav je.

Neke posledice ovih istina ipak postoje, ali ne po likove nego po gledaoce. Film ima manjak zapleta, jer Mun Dog niti raste kao lik niti menja svet oko sebe. Zašto bi, kada ovakav može da se druži sa svakim, od ultrabogatih do beskućnika (i jedni i drugi su slobodni, na svoj način)? Kada može da radi šta hoće, samo zato što je slavan i harizmatičan?

Mun Dog uspeva bez frke na kraju još i da dobije Pulicera - ups ovo je kao neki spojler ali i nije - iako ništa nije promenio na sebi, osim što je počeo da nosi žensku odeću, što se takođe može tumačiti kao određena kritika američkog progresivizma koji traži rodnu ravnopravnost u formi više nego u sadržini.

Sve ovo stvarno ukazuje na neke važne istine, samo u praksi ne čini baš zanimljivu dramu, a ni komediju. Ali, to je tako s namerom, taj nedostatak dramskog po sebi. Korin i Mekonahi su napravili film koji se podsmeva umetniku, njegovoj sebičnosti i samoživosti, baš zato što ga dobro razume, što zna da su umetnici na neki način prevaranti. Napravili su film o tome šta znači živeti svoj san, ili bar njihov san, i istovremeno pokazali koliko je taj san šupalj i lažan. Nije ni čudo da The Cure dominira saundtrekom jednako koliko i kantri muzika, okej, karipsko-kantri muzika Džimija Bafeta.

Bitanga sa plaže je mala prevara, zabavna navlaka, baš kao što film treba da bude, baš kao poezija koju recituje Mun Dog tokom filma. Jer, ako malo zagrebeš i potražiš te reči na internetu, shvatićeš da nijedan stih u filmu nije originalan, nego nam se kao Mun Dogova poezija poturaju stihovi D. H. Lorensa ili Ričarda Bratigana. I to je predivno, da citiram bukvalno bilo koga u filmu ko sluša Mun Doga kako recituje.

U ponedeljak 15. aprila na VICE Srbija Facebook stranici možete da osvojite karte za posebnu VICE projekciju 17. aprila.