Nekada sam živeo iznad jednog bara u Dandas Stritu.Jedne noći sam se kasno vraćao kući, pomalo pijan i veoma tužan. Bio sam u toku mini-raskida i patio od akutne usamljenosti, upućujući pijane molitve bogovima zadovoljstva i ludila u želji za iskupljenjem.
Dok sam zaključavao bicikl, neka žena, sva u koži i s cigaretom, prišla mi je i počela da flertuje sa mnom. Dobro, flertovanje je možda suviše lepa reč. Da li flertovanje podrazumeva grubo trljanje o prednji točak mog bicikla, dok me nagovara da nam odem po piće pre fajronta? Doduše, seljoberu iz Severnog Ontarija koji je nevinost izgubio posle fenomenalne karaoke izvedbe pesme “Rebel Yell”, taj brutalni ritual parenja delovao je kao dobitna kombinacija.
Reklame
Spavali smo zajedno te večeri i bilo je to jedno bezosećajno, pogodbeno iskustvo. U jednom trenutku, zbunjujuće me je zapitala: “Oh dušo, pa ti ne znaš šta je ovo, zar ne?” Na šta sam samo uspeo bojažljivo da odmahnem glavom. Bila je u pravu. Osećao sam se kao da sam kročio u paralelnu seksualnu realnost, sa pravilima i manirima za koje ću zauvek biti suviše čedan i nekul da bih ih razumeo, u kojoj opušteno mogu da obitavaju samo dobro nauljeni muškarci kao što je Bili Ajdol. Otišla je pred zoru. Nikad se više nismo videli.Nekoliko dana kasnije, vozio sam bicikl kad sam osetio izvesnu nelagodu, a posle naknadne pretrage, pronašao neke upaljene delove u donjem predelu tela. Budući da nisam imao svog lekara, zakazao sam pregled na lokalnoj klinici i pregledale su me dve žene. Jedna iskusna medicinska sestra i jedna zelena na obuci. Sestra na obuci, koja je preuzela glavnu reč tokom pregleda, posedovala je apsolutno savršenu mešavinu mladolike ljupkosti i čelične rešenosti da dokaže da je spremna za svaki posao koji joj uvale.“I, gospodine Fojsi, zbog čega ste nam došli danas?”Stidljivo sam odgovorio: “Uh, ovaj, imam neke otekline tamo dole koje bi neko trebalo da pogleda?”Mirno i bez oklevanja, upitala me je: “Da li su na vašem penisu? Čitavom dužinom vašeg penisa?”“Ne, ovaj, to je na… uh”, nisam uspeo da dovršim rečenicu neodređeno mahnuvši rukom.“Testisi. Jesu li na testisima?”
Reklame
Problem je bio što zapravo nisam znao kako da nazovem oblast zbog koje sam došao. Naravno, znao sam kolokvijalne izraze za nju, svi ih znamo. Svi tačno znamo o čemu govorimo kad govorimo o tom mestu. Ali oduvek sam o njemu razmišljao kao o zvanično neimenovanom delu, pojasu između zabranjenih svetova za koji bi gospodari ispravne nomenklature radije da ne postoji a kamoli da moraju da ga imenuju. Ali sam shvatio, budući da je konkretnost ovde bila od krajnjeg značaja, da ću morati da posegnem za kolokvijalizmom.“Radi se o mojoj međici. Morate da mi pogledate međicu.”“Oh, u redu, perineum.”Dakle, makar sam konačno saznao kako se zove.Skinuo sam se u ledeno plavoj sobi, navukao onu jadnu bolničku odoru i popeo se četvoronoške na sto, dok su me one pretraživale lampicom i bockale dotično mesto. Za svega nekoliko trenutaka, imale su dijagnozu.
“Gospodine Fojsi”, rekla je sestra, dok je svaki slog odzvanjao težinom neke užasne vesti koja vam menja život, “vi imate herpes.”Ta reč počela je da se umnožava i sudara u mojoj glavi. Herpes. Herpes. Herpes. Ispunila je svaku šupljinu u mom mozgu. Sve uspomene, snovi, reakcije, planovi, racionalizacije, sve je nestalo pod udarom tih masnih, krupnih slova.“HERPES.”Uzele su mi bris da bi bile sigurne. Obukao sam se u magnovenju i seo dok su me one tešile i objašnjavale mi situaciju. Rekle su mi, najvažnije od svega, koliko je to česta pojava. Nebrojeno mnogo ljudi dobilo je istu dijagnozu i nastavilo sa životom. Objasnile su mi kako će izgledati upale i koje lekove mogu da uzimam da bi mi bilo lakše. Dale su mi papire sa dodatnim informacijama i uputile me na sajt u slučaju da imam još pitanja, iako je jedino pitanje koje me je u to vreme zanimalo bilo kako da se bezbolno ubijem.
Reklame
Istinski užasna stvar koju zapatite zajedno sa herpesom je sramota. Razumem zašto je sestra istakla koliko je taj virus čest. Nakon što sam otišao sa klinike, momentalno sam prestao da se osećam pripadnikom ljudskog roda. Imao sam sramotnu, jezivu tajnu, a ukoliko bi ona bila otkrivena, niko, svejedno da li nepoznata ili voljena osoba, više ne bi trpeo moje prisustvo. Bio bih izgnan iz svih zajednica; nevoljen i primoran da kopam po kontejnerima, u večitom begu od sumnjivih muškaraca u anonimnim vozilima i s anonimnim frizurama koji žele da me pronađu i uhvate. Herpes je za većinu apstraktan užas. On je poenta vica, uvreda, mračna kletva rezervisana samo za vaše najgore neprijatelje. To je stenica seksualnog odnosa.Negde u vreme kad sam dobio prvu dijagnozu, razgovarao sam sa poznanikom koji je upravo dobio dijagnozu raka testisa. Pitao sam ga šta bi radije imao, herpes ili rak. Nije se lako odlučio. E, to vam je snaga stigme. Naravno, od raka možete da umrete, a čak i ako se to ne desi, oporavak će ponekad biti pakao naizgled gori od smrti. Ali makar kad kažete ljudima da ga imate, smatraće vas herojem. Kad ljudima kažete da imate herpes, srećni ste ako je najgore što će za vas reći da ste bezbožni perverznjak, pre nego što vas ščepaju za okovratnik i izbace kroz vrata saluna.Ta sramota toliko frustrira jer je seks kul. Herpes dobijate od seksa. Otud bi i herpes trebalo da bude kul — mislim, ne dobijate ga od maratonskog gledanja anima. Živimo u vreme naizgled nesputanog seksualnog oslobođenja. Ovo je vreme smuvavanja, polu-neobaveznih kres-šema, Tindera, Grindr-a, fakboja, otvorenih veza i lizanja anusa. A opet odbojnost prema herpesu i dalje opstaje. Možda je upravo njegova sveprisutnost razlog moći njegove stigme. Herpes je večiti podsetnik na drugu stranu seksa. Realnost seksa naspram fantazije. Seks nikad nije onoliko prost ili neobavezan koliko bismo voleli, dolazi sa posledicama i obavezama. Herpes je kajanje koje nastupi kad spavate sa koleginicom s posla, herpes su uslovi rada na snimanju pornića.
Reklame
Stigma je i izlujuđujuća zato što je herpes toliko uobičajen. Svaki sedmi Kanađanin ima genitalni herpes. Razmislite o tome, više Kanađana ima herpes nego što gleda CFL. I zaista, šta je od toga veća sramota?Sudbonosna poseta lekaru desila se pre više od dve godine. Za to vreme moji najgori strahovi nikad se nisu ostvarili. Ponovo sam se smuvao sa bivšom devojkom, jednom hrabrom ženom punom razumevanja. Nakon što smo prijateljski okončali vezu, nastavio sam da vodim pristojan ljubavni život koji nije patio zbog dijagnoze. Najveća razlika između mog života pre i posle dijagnoze jeste da je znak da je sastanak povoljan to što sam morao da zastanem i kažem nešto poput: “Hej, ovo baš ide u dobrom pravcu, moram samo na brzaka nešto da ti kažem, ovaj, verovatno imam herpes.”Čekajte, zašto “verovatno”, pitate se vi?Tokom dve godine posle dijagnoze, dakle, bio je uspostavljan obrazac. Kad god sam se zabrinuo da je došlo do upale, odvukao sam svoj odvratni perineum na kliniku na pregled. (Tokom te dve godine najponosniji sam na nonšalantnu samouverenost koju sam razvio pokazujući međicu sirotim preopterećnim zdravstvenim radnicima, vadeći je još pre nego što se smeste ispred mene, neopterećen promenom koja će ispasti iz mojih prebrzo spuštenih pantalona.) Tokom tog vremena nijedan drugi doktor nije mi rekao da imam herpes — umesto toga otkrio sam da je moja međica veoma podložna uraslim dlakama.
Reklame
Postoji analiza krvi koja se radi specijalno za herpes, ali je lekari nerado preporučuju. To je zato što ste ukoliko test ispadne negativan, hvaljen bio gospod, vi zdravi. Ali, ukoliko ispadne pozitivan, to samo znači da vaše telo ima tragove antitela od izloženosti virusu. Što može da znači da imate genitalni herpes ili da ste sa šesnaest godina imali groznicu u ustima. (Genitalni herpes i češći, oralni herpes dve su različite sorte istog virusa, mada je moja lična, totalno neistinita teorija, da je to samo zato što doktori ne žele da budemo zgađeni nad činjenicom da svet pliva u herpesu, lica, genitalija ili bilo čega drugog).Pitao sam za tu krvnu analizu ranije, ali sam od kliničkih radnika dobijao širok dijapazon neobaveznih odgovora, mada, u njihovu odbranu, nisam na tome previše ni insistirao. Prošle nedelje, međutim, posle još jedne moje veoma neobavezne egzibicionističke predstave, konačno sam prestao da okolišam i uradio test. Bilo je lako i osećao sam se kao idiot što sam to toliko odlagao.Osećao sam se kao još veći idiot kad je test ispao negativan.Negativan.NEMA HERPESA.Sve ovo vreme brinuo sam se ni oko čega. Sva ta neobavezna pokazivanja međice, dani provedeni u brizi da je upala grla najava herpesa u punom cvatu, sramota, neprijatni razgovori, usiljeni osmesi kao reakcija na viceve o herpesu. Sve je to bilo samo u mojoj glavi.Najčudnije od svega jeste to što posle tog rezultata nije bilo nikakvog olakšanja. Nisam požurio da se kao pušten s lanca krešem bez kondoma, kao što sam zamišljao da rade oni koji nemaju herpes. Umesto toga osećao sam se samo zbunjeno. Zašto sam ovoliko čekao? Zašto sam se pomirio s tim da samo verovatno imam herpes?Možda zato što se uklapalo u fantaziju koju gajim o svom životu. Ja sam klasični paćenik, ja ne rešavam svoje probleme. Umesto toga, ja se navikavam na njih i samo ih dodajem na narcisoidnu gomilu anegdota o patnji i baksuzima. Zato nisam dve godine imao zavesu. Ja sam stendap komičar, pa je sramota bila samo nešto što mogu da iskoristim. Nadovezivala se na dugi spisak nesigurnosti i nesposobnosti koje koristim da bih se bolje definisao. Da sam loš u seksu, da nikad ne mogu da zadovoljim ljubavnika, da sam loš partner. Zašto se na tom spisku ne bi našao i herpes? Samo još jedna mračna, izopačena fantazija kojoj mogu da se prepustim umesto da se suočim sa stvarnošću da mogu biti bolji, da mogu biti dostojan ljubavi koju mi ljudi pružaju i da mogu prestati da budem ona vrsta autodestruktivne osobe koja uskače u krevet s prvom ženom koja mu se nažulja o prednji točak bicikla.Takođe, da ponovim, herpes nije ništa strašno i nikoga ne treba da je sramota što ga ima. Dobili ste ga samo zato što ste bili strašno kul.Pratite Džordana Fojsija na Tviteru.