Živela Ilejn Benes, prva luda kučka iz TV komedija

U epizodi „Sajnfelda“ iz osme sezone po naslovom Bizarro Jerry, Ilejn počne da provodi vreme sa grupom pristojnih muškaraca umesto sa uobičajenom ekipom. Džeri, Džordž, i Kramer se bez nje svađaju, lutaju, ne znaju šta će od sebe.

Ta epizoda nam pokazuje na šta je „Sajnfeld“ mogao da liči.

Pilot epizoda ove čuvene serije o fiktivnom životu komičara Džerija Sajnfelda i njegovih prijatelja emitovana je 1989. godine. Originalni likovi bili su samo Džeri, Džordž, i „Kesler“; kada su iz NBC rekli Sajnfeldu i Leriju Dejvidu da serija neće biti emitovana ako ne ubace bar jedan ženski lik u rotaciju, oni su doveli Džuliju Luis-Drajfus da glumi Džerijevu bivšu devojku.

NBC se ni sa ovim nije slagao – želeli su da se po standardnom TV receptu razvija potencijalna romansa između njih dvoje. Dejvid i Sajnfeld su odbili, pa je tako razvijen lik oštre i promiskuitetne Ilejn Mari Benes, koji je od prve epizode pa do finala (emitovanog pre tačno 20 godina) bio od ključnog značaja po čitavu seriju.

„Sajnfeld“ je ostao zapamćen kao kvalitetan program kog čak i danas brojne serije imitiraju. Bez njega ne bismo imali ni Friends, ni It’s Always Sunny in Philadelphia, ni Arrested Development. Zna se da je mnogo toga što krasi format modernog sitkoma poteklo direktno iz „Sajnfelda“, ali retko se priznaje da je „Sajnfelda“ činila posebnim upravo Ilejn.

Pre nje, TV scenaristi imali su problema da dočaraju ženske likove. Šta žene u stari rade? Šta ih zanima? Uglavnom monogamija, jel‘ tako? I da na kraju devete sezone rode bebu? Ili su možda deo ekipe, pa piju pivo i preziru druge žene? „Sajnfeld“ je ove stereotipe uspešno izbegao. Ilejn nije neki poželjni visokomoralni kamen temeljac oko kog se muški likovi vrte, kao što je drugde često bio slučaj. Ilejn je ništa manje grozna, prosta, i sebična od muških likova. Njeni podzapleti mogli su komotno da se dese i Džeriju. Bezbroj puta je nekog zajebala da bi postigla ovo ili ono. Ona viče, vara, gura se. Posle tri sezone na SNL kojima nije bila zadovoljna, Luis-Drajfus je pomogla scenaristima da oforme njen lik, da kreiraju revolucionarnu antiheroinu, čupave kose i pljosnatog lica, kako je Džordž opisuje u četvrtoj sezoni.

Ilejn upoznajemo kao Džerijevu bivšu u epizodi Stake Out. Njemu je frka da flertuje sa drugim ženama pred njom, ali se ipak slože da će im prijateljstvo opstati samo ako ne budu krili ništa jedno od drugog. Dalje se njihova nekadašnja veza vrlo retko pominje, nema one tipične „hoće li neće li“ dinamike prisutne u ostalim sitkomima. Štaviše, već u drugoj sezoni Ilejn i Džeri se kresnu bez obaveza; znaju se dobro, sećaju se šta ko želi. Tu definišu pravila i ograničenja, a zatim ih prekrše – ne zato što je ona žena koja zahteva monogamiju, već zato što oboje žele da očuvaju svoje prijateljstvo.

Baš kao i Džeri, Ilejn u svakoj epizodi ima novo partnera. Jedini njen ljubavnik koji se više puta pojavljuje je „animalno seksualni“ Padi kome se često vraća iako joj se ne sviđa i misli da je glup. Ipak, završi u krevetu sa njim kad god se sretnu. U „Sajnfeldu“ kao i u životu, ni muškarci ni žene ne mogu najbolje da upravljaju svojim izborima partnera.

Priča o Ilejn i njenom promiskuitetu (odnosno zdravom, aktivnom seksualnom životu) kulminira u epizodi Sponge iz sedme sezone, kad njeno omiljeno kontraceptivno sredstvo povuku iz prodaje. U jednoj od najkontroverznijih epizoda po imenu Contest, ekipa se takmiči u uzdržavanju od masturbacije; Ilejn hoće da učestvuje, ali joj ostali kažu da nije pošteno, „ženama je lako, mi moramo“. Puste je pod nešto lošijom kvotom, a ona na kraju završi kao trećeplasirana. Ovako otvorena priča o masturbaciji bila je nezamisliva za TV likove onog vremena; tek dvadeset godina kasnije će Ilana Veksler iz Broad City masturbirati pred ogledalom.

Ilejn je lako mogla da se razvije u stereotipnu „Samantu“ iz Sex and the City: jaka, nezavisna, seksualno aktivna žena čije se karakteristike tu predstavljaju kao prihvatljive jer su navodno muževne (još u prvoj „Seks i grad“ epizodi, Samanta kaže da je veze ne zanimaju već traži samo i isključivo seks – „kao muško“).

Ilejn u tom pogledu nije „jedna od momaka“ – otvoreno je feministički nastrojena, bez dlake na jeziku objašnjava koliko je neki film glup ili beba ružna, nije spremna da laže kako bi sagovornika poštedela neprijatnog otkrića (Džerija jednom prilikom pita kako je moguće da nije znao da lažira orgazme; „Dahtanje, stenjanje, vrištanje…?“ pita on očajno, a ona mu uz osmeh odgovara. „Sve lažno.“)

Pre Ilejn, na televiziji jednostavno nije bilo tako otvorenih, direktnih, realnih ženskih likova. Čak i kad bi joj bilo bolje da prećuti ono što stvarno misli, ona za to nije sposobna.

Daleko od toga da je Ilejn savršena. Ostavlja ljubavnike zato što su hendikepirani, zato što su siromašni, zato što joj nisu dovoljni. Besomučno vređa druge, sebična je i okrutna, gazi kroz život nehajno baš kao i muški likovi iz „Sajnfelda“. Ali u kontekstu jednog sitkoma, upravo je to čini savršenom: ženama gotovo nikad na ekranu nije dozvoljeno da budu ludače, da ne odišu stereotipnim feminizmom. Ilejn je imala priliku da iskusi i prikaže svaki detalj svih samoživih ljudskih emocija baš kao i svaki muškarac.

U manje kvalitetnoj komediji, Ilejn bi podigla nos na ideju antimasturbacionog takmičenja. U „Sajnfeldu“, ona se sama pita za sve. Velikim delom za to su zaslužni dobri scenaristi, ali još većim Džulija Luis-Drajfus koja je iskoristila priliku da svojim likom pomeri granice aktuelne ne samo te 1989. godine već i danas, dvadeset godina posle okončanja serije. Sitkom scenaristi imaju pred sobom visoke standarde kad kreiraju ženske likove.