Ljudima je konačno dojadila nostalgija na televiziji i u filmovima

Prošla godina je bila godina povrataka. Maj nam je doneo povratak Tvin Piksa (1990 - 1991.); septembar je bio obeležen trećom sezonom Pune kuće (1987 - 1995.), nastavkom pod nazivom Punija kuća, i premijerom Zvezdnih staza: otkriće; prošlog meseca, vratili su se Frikovi (2006 - 2014.), u obliku televizijskog filma, a pojavili su se i novi filmski nastavci Ratova zvezda i Džumandžija. Tokom 2018, gledaoci mogu da očekuju nove epizode Dosijea Iks (1993 - 2002.), ponovno pokretanje Rozen (1988 - 1997.), novu sezonu Zaustavljenih u razvoju (2003 - 2006.), i povratak Ofisa (2005 - 2013.).

Sva ova oživljavanja, rimejkovi i povraci su me naterali da pomislim da bi možda trebalo da još neko vreme sačuvam sve one zvoncare, pocepane farmerke i šeširiće koji stoje u dnu ormana (hej, ako Džumandži može da napravi kambek, sve može). I zaista, nostalgija je moćna stvar: zbog nje ti srednja škola deluje zabavno, ona ponovo okuplja bivše ljubavnike, i uzrok je još nastavaka filma Džumandži (izvinite, ne mogu to da iskuliram).

Intelektualne svojine kojima je tokom protekle godine udahnut novi život su klasici, i ja svakako razumem zašto bi produkcijske kuće zanimalo da ih revitalizuju. Nostalgija se prodaje, i mnoge od ovih franšiza imaju baze obožavatelja koji su spremni da stanu u red za još. Kada tome dodamo potencijal za osvajanje novih gledalaca, izgleda da je svemu što poseduje faktor nostalgije zagarantovan momentalni uspeh.

Ali nakon što se groznica nostalgije stiša, većina obožavatelja ostane teško razočarana povratkom. Rotten Tomatoes je ustanovio da je samo 49% publike pozitivno ocenilo Ratove zvezda: poslednji džedaj. Mnogi fanovi kažu da je zauvek upropastio franšizu ignorisanjem kontinuiteta, unižavanjem lika Luka Skajvokera i sprdanjem sa zaveštenjem džedaja. Kada je reč o javnom mnjenju, Zvezdane staze: otkriće je prošao malo bolje : njegov rejting kod publike je 55%, koja tvrdi da je to najgori film Staza u više godina unazad, sa isuviše mračnim fokusom, zapletom za koji bi bila potrebna čitava sezona serijala, i sa likovima prema kojima je nemoguće imati neki odnos.

Mišljenje publike nije u skladu sa mišljenjima kritičara, jer su kritike Poslednjeg džedaja i Otkrića ubedljivo pozitivne – 90% i 82% posto na RT-u, tim redosledom. U oba slučaja, konsenzus je jasan: u ovim nastavcima ima mnogo toga što je vredno divljenja – i zašto se onda ne dopadaju obožavateljima? Ako je nostalgija toliko moćna, otkud sva ta mržnja?

Tu na scenu stupa zamor od nostalgije – tačnije, iscrpljenost prouzrokovana preteranom izloženošću podsećanju na sentimentalnu prošlost. Ako su ocene na Rotten Tomatoes bilo kakva naznaka, to se događa i sa televizijom i sa filmom; u nekim recenzijma, obožavatelji koji decenijama prate ove franšize tvrde da neće moći i dalje to da čine. Među svim tim protestima da su ih „uništili“ i „sve promenili“, stoji nekoliko pitanja koja muče moj um: da li je moguće da je publika bila previše izložena dobrim stvarima? Da li je ovo slučaj kada povratak starog medija televizije čini više štete nego koristi ovim voljenim franšizama?

Nostalgija je utešna zato što je bliska, i obožavatelji koji traže faktor nostalgije ne žele da se stvari menjaju – ali kada se neka serija obnovi, nove epizode ne mogu da izazovu pažnju nove publike ako ne evoluiraju. Shodno tome, publika može da se oseti kao da je izgubila nešto što joj je bilo blisko. Razvoj lika Luka Skajvokera u Poslednjem džedaju je savršen primer: u originalnoj triologiji, on je bio moralista, idealista i romantizovao je red džedaja. U Poslednjem džedaju, njegova starost i iskustvo su uzeli danka, i promenio je držanje i ponašanje, što je razljutilo obožavatelje. To je bila neophodna promena: njegovo slepo pridržavanje ideala bi delovalo čudno i potencijalno bi loše uticalo na kvalitet filma – što bi takođe najverovatnije uznemirilo obožavatelje. Kako god da okreneš, film je na gubitku.

Za razliku od toga, Džumandži: dobodošli u džunglu – u suštini, početak iznova, bez kontinuiteta sa originalnim filmom – ne vraća na platno stare likove i trenutni rezultat na Rotten Tomatoes mu je 75% kada su u pitanju kritičari, i 90% kada je u pitanju publika, i igra na kartu nostalgije, ali bez izazivanja zamora. Naravno, još jedan razlog zašto je Džumandži popularniji kod publike od novih nastavaka Zvezdanih staza i Ratova zvezda je možda to što je ulog manji: ljubitelji ove druge dve franišize su svojeglavi i odani, a Džumandži nema takvu bazu obožavatelja. Obožavatelji većih franšiza su toliko posvećeni, da može da se kaže da nema nade da će bilo kakav novi nastavak ispuniti njihova očekivanja.

Nostalgija može da posluži kao ultimativna utešna hrana: koliko god da vam se život promeni, uvek možete da se vratite na Enterprajz, ili u daleku galaksiju, i spoznaja da je tamo sve ostalo kako je i bilo može da bude utešna. Ali nostalgija takođe zahteva i određenu distancu u odnosu na ono za čime smo nostallgični, distancu koja nam je često uskraćena. Podsećanja na to „kako je bilo nekad“ su uvek u blizini. I u tome leži problem sa kulturom nostalgije – iako nostalgija može da bude utešna, mnošto ponovnih povrataka u relativno kratkom vremenskom periodu na kraju će pre dovesti do zamora, nego do oživljavanja.