Quantcast
Музика

Badvajzer, Beograd 1987 — rođenje rep muzike u Jugoslaviji

Oni su bili poslednji veliki bend Jugoslavije i prvi veliki bend Srbije. To je bila njihova najveća tragedija.

Galeb Nikacevic

Galeb Nikacevic

Ostavio sam Beograd u retrovizoru, udahnuo duboko, pustio Đusov album "Od blata do zlata" i produžio put prema Somboru.

Muzika je grmela sa zvučnika, a ja sam razmišljao tome koliko je on tipičan predstavnik srpskog ekspresionizma. Bez filtera, nepatvorena i nedestilovana emocija stvarnosti koju živimo. Od sirovog i rudimentalno uličnog, često vulgarnog i mizoginog, pa sve do promišljenog i dopadljivog nalazi se na mestu gde se teško povlači linija između talenta i biznis plana. Jedni ga vole zbog reprezenta koji nikada nije izdao, klinci više zbog onoga što je učinio za trap supkulturu, a drugi ga, pak, ne vole zbog prigrljavanja komercijalnog mejnstrima koji se ogleda u inflaciji narodnjačkih i rijaliti elemenata, taj dobro poznati moralni lament nad životom. Meni je on najbolji "em-si" u Srbiji, a sa time se slaže i Cera, lik kod koga sam krenuo u posetu. Kako on kaže: "Njega, između ostalog, slušaju dripci i nije se pretvorio u cirkus za hipstere." Ali činjenica je da izvođač kao što je Đus nije došao niotkuda, nije creatio ex nihilo, već se naslanja na tradiciju i nasleđe koje postoji u Beogradu punih trideset godina, a ovo putovanje me vodi na njen sam izvor. Dok sam promišljao ove stvari počela je pesma"Ušao si u lovu", a prvi stihovi su zapravo omaž legendarnoj Gruovoj pesmi "Pravo u raj", koja je otvorila vrata masovne konzumcije hip hop kulture u Srbiji.

"Sećanja naviru, sećam se svega..."

I Đus to radi veoma dobro i često. Celokupan njegov opus prožet je jakom intertekstualnošću. Ali taj isti Gru je, što malo ljudi zna, baš na tom svom prvom albumu "Da li imaš pravo", koji je izdao za Jugodisk 1995. godine imao pesmu "On je lud", čime je eksplicitno bacio shout out pionirima hip hopa u Srbiji, bendu koji je prvi zakoračio na tada nepoznatu teritoriju i doneo ovu kulturu u Jugoslaviju, u Beograd. U pitanju su Badvajzer kru.

Badvajzer, predgurpa Disciplini Kitchme, 1989. godina.

Njihov prvi spot za pesmu "On je lud" sada na početku 2018. puni trideset godina. Te davne 1988. svetlost dana je ugledao prvi rep spot u Jugoslaviji. Tada su članovi benda imali svega sedamnaest godina. Gru je samo u novom aranžmanu prepevao isti tekst koji je Dušan Oljačić, frontmen grupe Badvajzer, napisao 1987. godine i time bio prvi rep tekstopisac u Jugoslaviji.

Original "On je lud", u izvođenju grupe Badvajzer. Spot je izašao 1988. godine, pre tačno trideset godina.

"Jesi li se parkirao", pitao me je Cera preko telefona. "Super, vidiš ovu žutu veliku kapiju? E, pa prođeš kroz nju i ući ćeš u dvorište. Prođi skroz do kraja i videćeš dve zgrade. Ova sa leve strane, prvi sprat", rekao je i spustio slušalicu.

Na vratima me je dočekao Peđa Cerović, čovek koji je zajedno sa Dušanom Oljačićem formirao bend Badvajzer 1986. godine u srednjoj školi na Slaviji. Tada se zvala "Vladimir Iljič Lenjin", ali je devedesetih bila poznata kao Treća beogradska gimnazija. Danas ne znam kako se zove. Sada je oženjen, ima dvoje dece, generalni je direktor velike inostrane kompanije, pa zbog proizvodnje i organizacije posla pet do šest dana nedeljno živi u Somboru. I tu sam ga posetio, u stanu u Somboru koji iznajmljuje. I dalje ima snažnu energiju, vrlo ostrašćene stavove i prilično beskompromisnu, skoro zavisničku ljubav prema muzici.

Predrag Cerović, Cera, 1991. godina.

To je i bila prva stvar koju mi je rekao: "Da nema muzike, poludeo bih", dok je u kuhinji blago razočaran činjenicom da ne pijem alkohol meni sipao bademovo mleko. On je, sa druge strane, simbolično, otvorio Budweiser pivo.

Rođen sam i odrastao na Voždovcu, a Cera je sa Slavije. Osnovnu školu je završio u "Njegošu" što znači da su se u Somboru srela dva tvrda beogradska akcenta. Neophodno je naglasiti da je sam hip hop tada, početkom osamdesetih godina, isto bio tek u povoju u SAD. Te 1986. godine je izašao Beastie Boys, "License to Ill", koji će, kako se kasnije ispostavilo, formirati jugoslovensku rep scenu, ali medijsko nebo nam je bilo skučeno. Postojali su RTS i Studio B. Treći kanal još uvek nije bio u funkciji i radio je bio, zapravo, glavni medij kroz koji se nešto saznavalo. Nismo imali satelitsku televiziju, nismo imali ništa od savremenih vidova komunikacije. Ljudi tada nisu znali ni ko su Public Enemy, što samu pojavu Badvajzera čini veoma, veoma progresivnom.

Ono što si čuo preko radija i što ti je neko prenosio kada dođe sa putovanja bili su ceo tvoj svet. Prema rečima Dragana Ambrozića, tadašnjeg urednika muzičkog časopisa "Ritam", koncertnog promotera, organizatora i današnjeg urednika programa Doma omladine Beograda: "Kada su se oni pojavili kao neka naša verzija Beastie Boysa, to je privuklo pažnju svakoga ko je iole pratio šta se dešava u svetu. I to još na našem jeziku? Nezamislivo. Hip-hop je došao preko malo alternativijih krugova u to vreme. Morao si da budeš liberalniji, da razmišljaš na drugačiji način, da odudaraš od ostalih i da istražuješ. A tada to nije bilo tako jednostavno. A kod nas se primilo upravo zbog Badvajzera. Oni su odigrali ključnu ulogu, ali najviše zbog toga što je to bilo na srpskom jeziku, što su pričali o lokalnim temama."

Badvajzer u časopisu "Ritam".

Cera se prisećao početaka: "Ja sam te iste Beastie Boyse prvi put čuo na radiju Studio B, a na televiziji sam video onaj spot Aerosmith feat. Run DMC, 'Walk this Way'. Tu su bili i časopisi gde ljudi nisu baš kapirali šta je to, ali su prenosili, jer je bila vest. A ti se tu ukačiš za nešto. Zaintrigira te, ne možeš da pustiš. Udara te, novo je", podsećao se dok je ispijao svoj Budweiser. Zanimljivo je to da na ovim prostorima o samom hip-hopu nismo znali ništa kao o kulturnom ili supkulturnom pokretu, a kamoli o nekakvim rasnim, socijalnim i sličnim pitanjima koja su i sama inače kasno došla u toj kulturi, a još manje o getoizaciji i segregaciji.

Za nas u to vreme socijalizma to je bilo nešto sasvim strano i imali smo jedan potpuno drugačiji svet. Svet koji je imao svoje predmetnosti i svoje probleme. Ova (američka hip hop) kultura nije mogla da bude dalje od toga, pa samim tim i razmevanje za nju. Sa druge strane pojedini elementi onoga što danas prepoznajemo kao hip hop su se provlačili pomalo kroz američki mejnstrim i dolazili u Evropu. Beograd je u to vreme bio u rangu sa Londonom, tako da su sve muzičke tendencije kod nas dolazile iste nedelje kada i bilo gde drugde, što je za to vreme bilo neverovatno i oslikavalo je stepen progresivnosti koju smo živeli. Ti pojedini muzički i stilski elementi su pronalazili svoj put na različitim nivoima i na jugoslovenskoj muzičkoj sceni. Mogao si da prepoznaš ono što će biti preteča hip-hopa, iako se niko od njih nije predstavljao kao hip hop. Niko od njih to nije razumeo, niti se to ikoga ticalo. Među prvima su bili Scratch Master Band koji su 1984. godine imali izdanje "Computer Break" ili "Break War", koje je bilo negde na pola puta između Herbie Hanckoka i nekakvog rudimentalnog hip-hopa, možda više breakdance i break beta. U pitanju su bili pre svega vrlo obrazovani i školovani muzičari koji su provodili puno vremena u inostranstvu, Njujorku, i kupili te elemente koje su inkorporirali u svoj zvuk. Ali oni su bili na nivou eksperimenta, jednog konkretnog stilskog izraza kao dela veće celine. A i nisu komunicirali sa ljudima iz miljea koji bi to slušao. Sa druge strane tu je, na primer, bila pop grupa Aska sa pesmom "Katastrofa" 1984. godine, gde su one radile nešto što su svi primetili kao čudno, a to je da su pričale tekst, što danas znamo kao repovanje. One su više pretendovale da budu deo pesme Evrovizije (što se i desilo 1982. godine), ali to, opet, nije imalo nikakve veze sa hip-hop kulturom. Takođe je i synth pop grupa po uzoru na recimo nekakav Duran Duran 1983. godine izdala album "Primitivni ples", na kojem je bila pesma "Znaš li devojku", u kojoj postoji očigledna rep deonica i to na engleskom jeziku. Oni su se zvali Du Du A. Ovaj bend su, kao dvanaestogodišnjaci i trinaestogodišnjaci svi voleli, pa time i Cera. I tako, 1983. godine slušaš neke ljude kako nešto repuju. Cera dodaje: "Bio sam veliki fan Discipline Kitchme i tu sam prepoznavao nešto. Tek sam kasnije shvatio da je Koja tu ubacivao puno hip-hop elemenata. I u svoju svirku i u onaj način repetativnog pevanja ("Zeleni zub na planeti dosade", 1989. godina). Da bi baš u vreme kada smo se i mi formirali on počeo da repuje u nekim svojim pesmama."

U to neko vreme je i Rambo Amadeus počeo da repuje na svom "O tugo jesenja", 1988. godine u pesmama "Fala ti majko" gde je semplovao "Smoke on the Water" ili "Vanzemaljac" gde otvoreno koketira sa narodnim i funk elementima koristeći se glasom kao skreč mašinom ponavljajući delove reči, slogova, u krug. Nečuveno.

Paralelno sa Badvajzerima 1989. godine se pojavila i pop-rok grupa iz Makedonije koja se zvala Super Nova. Oni su u jednoj pesmi iskoristili funk sempl preuzet od Kurtis Blowa i njegovog legendarnog "These are the Breaks", a on je taj sempl preuzeo od Sugarhill Gang i njihovog singla "Rappers Delight". Njihova pesma je bila već vrlo jasno artikulisan hip hop zvuk sa time da im je poruka bila neka o nekakvom miru koja nije direktno komunicirala sa hip hopom kao kulturom. Tu nije bilo pominjanja svih tih elemenata. Nije bilo reprezenta, nije bilo priča iz kraja, iz ulice, niti ortaka. Nije to bila njihova estetika, stil ili ideologija te, takozvane, ulične kulture tog vremena. Refren je glasio:

"Rap, rap, rapovanje najveće je radovanje... [...] Bolje da se rapuje, nego da se ratuje. Bolje stano rapovati, nego stalno ratovati."

Ovo je važno da bi se naglasilo koliko je Badvajzer preokrenuo dosadašnji koncept razumevanja sveta oko sebe. Nov i bezobrazan, njihov stil oblačenja, njihovi stavovi, način na koji su se obraćali i ono o čemu su govorili. Oni su bili prvi koji su sebe nazivali reperima, oblačili se kao reperi, bacali reprezent i eksplicitno komunicirali izuzetno kolokvijalnim i lokalizovanim, našim jezikom. Sebe su nazivali Rap n Roll, jer su imali koncept benda sa rimama, ali su u rimama imali stavove koji su bili 100% hip hop. Nazivali bi možda oni sebe i crossover, ali su se pojavili godinama pre toga. Jugoslavija je dobila 1987. godine svoju prvu rep grupu i to samo godinu dana nakon što su Beastie Boys izdali svoj "License to Ill". Svi su bili u šoku.

"Deluje mi da danas mladi (reperi) baš i ne razumeju odakle im to što rade. Da nemaju svest da to ne dolazi niotkuda, da je deo nekog nasleđa", započeo je Cera priču o samim počecima onoga što je pitanje koliko su svesno radili.

Jugoslavija i Srbija su imali rame uz rame sa celim svetom svoju scenu, svoj autentičan izraz iz kojeg se rodilo sve što znamo danas.

U odvojenom razgovoru skajpom, Aleksandar Radojčić, koji je bio gitarista Badvajzera, a koji poslednjih 26 godina živi u Amsterdamu mi je rekao: "Važno je da ovo (nepostojanje svesti o počecima hip hop kulture u Srbiji prim. aut.) pomenemo, jer zašto bismo sami sebe lišavali nasleđa na koje treba da budemo ponosni? Jugoslavija i Srbija su imali rame uz rame sa celim svetom svoju scenu, svoj autentičan izraz iz kojeg se rodilo sve što znamo danas. Zašto bismo sebi pucali u noge i oduzimali to?" Miško Bilbija, jedan od osnivača radija B92, čovek koji je pre toga bio na radiju Studio B i radio emisiju "Ritam srca", koja je bila centralno mesto svih ljubitelja muzike osamdesetih godina kaže: "Ja sam se odmah primio kada sam to čuo prvi put. Meni je to bilo potpuno ludilo. Oni ti dođu kao nekakav idealan spoj starijih vremena, tog nekog post punk, new wave perioda, kada su u Beogradu bile popularne te žurke, pa onda oni i repuju o tome: vozamo se gradom, ribe nas prate, idemo na žurke, a onda imaju kopču i sa devedesetim." Jer Dule je, ipak, inspirisan nekakvim životom kriminalaca iz njegovog komšiluka, sa Kanarevog brda, napisao pesmu "On je lud" i na svojevrstan način najavio ono što će nas čekati tih devedesetih godina.

Aleksandar Radojičić, Sale, 1988. godina na Zaječarskoj gitarijadi.

"Pre svega je to jedan subjektivan osećaj o kojem mogu da ti pričam iz mog ugla", počeo je Cera priču o polovini osamdesetih godina. "Imao si tu neku našu, gradsku ekipu koja je slušala Disciplinu, Partibrejkerse, Denis & Denis, malo popa... Bilo je to obeležje generacije. Malo ko je iz gradske ekipe slušao neki narodnjak. To je bilo blam. A to je zato što je cela ta 'gradska ekipa' bila iz neke tadašnje srednje klase. To su bila deca nekih viđenijih porodica ili iz porodice nekih službenika. Iako smo svi kao bili neka radnička klasa, nije to bila prava radnička klasa. Prava radnička klasa je bila negde na periferiji i ona je slušala Južni vetar, narodnjake i ona je imala totalno paralelni život u odnosu na ovo drugo. Mislim, slušali su oni i neki rok, ali to je bilo nešto tipa Riblja Čorba i slično. Ja toga tada nisam bio svestan. Video si, ali nisi povezivao, nije te bilo briga. Ovo što je nastajalo kod nas je bila jedna sasvim druga priča u odnosu na Ameriku. Mi smo živeli u tom socijalističkom, ušuškanom sistemu i totalno smo drugačije videli svet. Uopšte se ne sećam problema sa drogom u to vreme, da smo mi to ikada i videli. Kakvi crni narkomani, kakva droga na ulici. Toga nije bilo. Ako eventualno dođeš u susret sa marihuanom i to je kao bilo nešto veliko. Ozbiljne droge su bile vezane za decu političara, imućnih, nekih funkcionera i oni su bili ti, a to je ono što je proizašlo iz priče EKV, itd. Mi smo bili između ta dva sveta. To je bilo naše poimanje tog trenutka. Ne kažem da je bilo tako, ali nam je izgledalo tako."

Susret dvojice idejnih tvoraca Badvajzera dogodio se u srednjoj školi. Dule je sedeo iza Cere u klupi i jedan dan mu je doturio ceduljicu na kojoj mu je postavio pitanje šta sluša od bendova. Cera je na svom spisku te 1986. godine imao dosta punka, new wavea i roka. Tu su bili Iggy Pop, Talking Heads, AC/DC, Led Zeppelin, Frenkie Goes to Hollywood. Ali ono što je počelo da se sluša u to vreme ih je definisalo, a to su bili Sex Pistols, Exploited, Motorhead, a na kraju je stavio Run DMC, Beastie Boys i Fat Boys (I njihov legendarni "Jailhouse rap", prim. aut.). S druge strane, Dule je njemu odgovorio, a lista mu je bila skoro identična sa time da je on imao tu Aerosmith, David Lee Rotha (Van Halen), Billy Idola, jer je malo naginjao ka tom sweet i glam metalu.

Cera je imao u to vreme drugu istoriju, jer je već svirao u jednom pank bendu koji se zvao "Uzbuna". Imali su dva demo snimka i bili su Oi! Punk. U pitanju je bio prvi navijački bend u Jugoslaviji, a prva pesma koju su izdali je navijačka pesma "Chelsea" i posvetili su je navijačima Partizana, kao ostrašćeni i celoživotni ljubitelji ovog kluba. Redovno su bili na južnoj tribini, a na nastupima su uvek bili sa šalovima Partizana što je bila prilična provokacija u to vreme. Ceo fazon koji se furao je bio britanski, a Cera je bio bubnjar u tom bendu, baš kao i kasnije u Badvajzerima. Paralelno sa time je nastajala ideja da se formira još neki bend u kojem bi bili Dule i on.

Dušan Oljačić, nakon odlaska u London.

Istovremeno u razred sa njima je išao i Vladimir Krasojević, poznatiji pod nadimkom Krasa i kasnije kao basista grupe Badvajzer. U to vreme još uvek se nisu družili sa njime, sve dok nisu provalili da on svira bas. Prišli su mu i počeli su da vežbaju zajedno. Krasa je bio sa Novog Beograda i već je bio u jednom bendu zajedno sa Ivekom iz grupe "Kazna za uši", a furali su neki rokabili fazon. I tu je sada formirana ekipa od tri člana, među kojima su bili bas, bubanj i vokal. Falila im je jedna gitara i tu se ponudio Dule, koji je sa Banovog Brda doveo Vladimira Krstića, poznatijeg kao Krle.

U to vreme na kraju Novog Beograda, na samoj granici sa Bežanijskom kosom postojalo je jedno mesto koje bilo u gradu i među bendovima poznato pod imenom "kod Save Svinjara". Tamo im je bilo najjeftinije da iznajmljuju studio za vežbanje i to im je bio najveći i jedini razlog da odlaze tamo. Sava je bio neki matori roker i bluzer koji je imao svoje poljoprivredno gazdinstvo na Ledinama, između ostalog i svinje, pa otuda i nadimak Sava Svinjar. Pored je bila jedna šupa gde je stavio instrumente i tu su dolazili klinci iz celog grada da sviraju. Cera je u to vreme već svirao tu sa bendom "Uzbuna". To je bilo kultno mesto za vežbanje svih demo bendova. U početku su bili kaver bend. Od AC/DC-a do Beastie Boys "No Sleep 'Till Brooklyn", "You gotta fight". Na tim probama su skapirali jednu stvar — da je Krle loš gitarista. On je kao skidao neke pesme, ali to nije bilo to, pa su se opet bacili na traženje gitariste. Od svega što se pojavljivalo u to vreme od muzike, uključujući i hip hop, njima se ipak najviše sviđao taj rep sa gitarama, pa su insistirali na gitarskom zvuku. S obzirom na to šta im se sviđalo, a da im je, pored Beastie Boysa, referentna tačka bila i pesma Public Enemy, "She Watch Channel Zero" , (nešto kasnije, tačnije 1988. godine kada je izašla), u kojoj je semplovan Slayer, "Angel of Death", znali su jedno — da žele gitaristu metalca. I tada im se pridružuje finalni član postave, Aleksandar Radojčić, Sale.

Sale je bio dete sa Konjarnika i nije imao mnogo veze sa rep muzikom. Odrastao je na okretnici u Ustaničkoj ulici i prema njegovim rečima, u vreme kada tamo nije bilo ničega sem malog skupa zgrada sa jedne strane i livada svuda unaokolo, u blizini stanice je bila jedna mesna zajednica. Tamo su osamdesetih godina vežbali Piloti, a Sale je bio dete iz fudbalske porodice i u životu mu je fudbal bio namenjen, ali ne i suđen. Otac mu je bio fudbaler, a on je samo nasledio zanat od njega. Trenirao je u fudbalskom klubu Rad i bio je generacija i saigrač sa legendarnim Batom Mirkovićem. Ali svaki dan kada bi odlazio na treninge i kada bi se vraćao, čuo bi tu buku koja je dolazila iz mesne zajednice. Sa nekih dvanaest, trinaest godina je otvorio vrata i upao na probu Pilotima. Pitao je Kikija Lesandrića da li može da sedi tu sa njima i samo da posmatra, a oni su ga srdačno primili.

"Bilo je to analogno vreme", prisećao se Sale dok je ispijao svoju kaficu u Amsterdamu i razgovarao sa mnom preko Skajpa iz svog studija. Na zidu iza njega se video interstelarno prepoznatljivi poster The Beatles, "Abbey Road". "Tehnologija je bila kućna stvar, nešto što imaš u kući. Kada izađeš na ulicu sva tehnologija staje i prepušten si svetu i ljudima. To nam je tada bilo najbitnije. Izađeš napolje i brate po ceo dan te nema. Svuda ideš nasumice, sa svima se poznaješ. Tako sam ja i vežbao gitaru, neometen tehnologijom. Izađem ujutru iz kuće, odem u Mesnu zajednicu i po ceo dan provedem gledajući bendove, a onda po cele dane vežbajući. Ja sam već sa petnaest, šesnaest godina ozbiljno dobro svirao gitaru."

Dušan Oljačić, Zaječarska gitarijada 1988. godine.

Momenat koji mu je promenio život, kako on kaže, kada je batalio fudbal i zvanično prigrlio muziku je bilo kada je prvi put čuo The Beatles koje su puštali svojevremeno u okviru "Zimskog bioskopa". Počeo je opsesivno da sluša ploče, a ono što ga je odvajalo od ostalih je što je u kolekciji moglo da se vidi da Duran Duran stoje odmah uz Iron Maiden. Što je u to vreme bilo ravno uvredi. On sa time nije imao problema. Kako sam kaže: "Mi smo ti socijalistička generacija odrasla između Idola i Lepe Brene. Nismo mi bili opterećeni nikakvim socijalnim i političkim temama. Nismo imali prave probleme. Sve smo radili iz ljubavi."

Kada je upisao srednju elektrotehničku školu, "Nikola Tesla", u ulici Narodnog fronta, imao je drugara koji je bio dobar prijatelj sa Krletom iz grupe Badvajzer. On ih je spojio i Sale je upoznao ostale članove benda baš u šupi kod Save Svinjara. "Svaki dan sam ustajao u šest ujutru i išao na početnu stanicu sedamnaestice, da bih u osam sati bio kod Save Svinjara na probi", prisećao se Sale uz širok osmeh. Kada je stigao tamo dali su mu dva zadatka, a to je bilo da skine rifove iz pesme "Wild Flower", grupe Cult i Beastie Boys, "Fight for Your Right", za koje do tada nije čuo. Cera se tog susreta priseća ovako: "Dolazi brate lik sa onom strela gitarom. Mi smo se šokirali njegovom pojavom. I počne on da svira, kad ono čovek ozbiljno zna da svira. Bio je baš ozbiljan, školovan gitarista. On nam je uneo tu čvrstinu i jasnoću u svirci. Odlazio je često u ekstreme i neke čudne fore, jer uopšte u početku nije kapirao taj hip hop. On je bio metalac. Non-stop smo se svađali i prepirali, jer smo pokušavali da mu objasnimo naš koncept. To je trajalo dugo. Tako da smo za početak svirali samo 'Wild Flower', 'Come on Little Devil, i slično. Čak smo svirali i U2. Svirali smo i himnu Liverpula, 'You'll Never Walk Alone' u nekoj pank varijanti.U međuvremenu smo se svađali.'"

Kako je vreme odmicalo došao je trenutak da snime i svoj prvi demo. Bilo je prostora za tri pesme. Krasa je imao neku svoju rokabili pesmu, a Dušan je imao neku pop-rok pesmu. Treća na tom demo snimku je bila i njihova prva rep pesma koju su naslovili "Ponoćni rap".

"Izašli smo iz kafane i krenuli po gradu, Ulica se kupa u đubretu i smradu, U prodavnici kupujemo rum i gajbu piva, Zna se kako to uvek s nama biva..."

S obzirom na to da je snimanje demoa bilo užasno skupo u to vreme, trebalo im je vremena da sakupe lovu za ove tri pesme. Na uglu Miloša Pocerca i Resavske, odmah pored njihove srednje škole gde su se upoznali, bio je studio Nebojše Marića Maronija u potkrovlju zgrade. Taj studio nije imao više od petnaestak kvadrata i snimalo se na mikseti na šest kanala. Bila je jedna soba bukvalno od metar sa metar sa pojačalom unutra i to je bilo to. Maroni bi sedeo u nekoj hoklici i sve nasnimavao. Svi Badvajzerovi demo snimci su nastali tamo. Negde u to vreme su i dali ime svojoj grupi. Ime Badvajzer je nastalo tako što su Beastie Boys imali sponzorski ugovor sa ovom pivarom i u svim spotovima i na svim snimcima su pili samo Budweiser pivo. Imali su ogromne limenke bada na naduvavanje, badom su polivali publiku, kupali su se u badu. Do tog trenutka su sebe nazivali " Геморрой", što na ruskom znači šuljevi. U svom prvom odlasku u studio su snimili dve pesme koje nemaju nikakve veze sa hip hopom i sada je došlo vreme na "Ponoćni rap". Pesma je već postojala, vežbali su je, sve je bilo spremno. Bili su opčinjeni Beasti Boysima, ali nisu hteli da ih kopiraju. I uspeli su da je snime. Tada su bila dvojica vokalista u grupi, Dule i Krle. Nakon toge je jedan kratak period bio i treći vokal, Jovan Stojić koji je snimio samo jednu numeru sa njima i nakon toga izašao iz benda.



On je ubrzo nakon toga napustio grupu, a kasnije je bio jedan od tekstopisaca Gruu i čovek preko kojeg je Gru obradio pesmu "On je lud", na svom debitantskom albumu. Kada su dobili snimke, rešili su da ih distribuiraju po radio stanicama i da vide šta će da bude. Dušan i Cera su hteli da daju "Ponoćni rap", a ostali su bili protiv toga. Na kraju su se jednoglasno složili da daju sve tri, pa nek urednici biraju šta im se sviđa. U to vreme je tek počeo da radi B92, kao omladinski radio. Subotom su imali demo listu koju je uređivao Saša Mirković. Došli su kod njega, predali mu kasetu, a ubrzo potom su je čuli i Srđan Anđelić, kasnije poznatiji kao Mjehur Ubica, Miško Bilbija i Dragan Ambrozić. Njih trojica su kasnije u karijeri dali najveću podršku Badvajzerima. Cera se priseća tog trenutka:

"Javio se meni Saša Mirković i rekao mi je: 'E, super su vam ovi snimci, ali nas ove dve pesme ne zanimaju, nego ovaj 'Ponoćni rap'. Ovo je super! Kao novitet je odmah ušla na treće mesto, a već sledeće je bila na prvom mestu. U međuvremenu smo ušli na listu 202-ke, kao i na ostale liste. Tada je pala odluka da ipak radimo hip hop. Svi ostali iz benda su se najzad složili i tu smo zaista postali Badvajzeri."

Krle, Subotica 1990. godine.

"Najveću podršku nam je dala rana ekipa sa Radija B92. Prvi je tu bio Mjehur Ubica, potom tonac Slonče, Miško Bilbija i još poneki. Kako smo koji snimak nosili, tako su nas oni puštali. I tu sam ja čuo i naučio mnoge stvari koje nisam znao. Za druge medije smo bili kao nekakva cirkuska atrakcija, kao vidi ove što repuju, pa su nas puštali."

Top lista 1989. godine.

Miško Bilbija se tog trenutka takođe dobro seća: "Medijski je to zaista tako bilo. Meni je veoma zanimljiva današnja percepcija hip hopa među mladima. Oni kažu da su old school, ali pod time podrazumevaju izvođače devedesetih godina. Šta je onda sa Public Enemy? Šta je onda sa celim osamdesetim godinama. Među njima i Badvajzeri. Ja sam počeo da puštam to na Studiju B, još uvek je bio živ dj Scott La Rock. Dakle neka 86, 87. godina. Radili smo te liste Srđan Anđelić i ja. Devedeset dvojka je bio njihov teren, ali je Mjehur od toga napravio spektakl. Ja sam samo nabavljao muziku, ali je on urlao na to, ložio se i pumpao celu tu priču. Sećam se početkom devedesetih, baš dan posle protesta 9. marta, ušla je policija u Dom omladine i zatvorila nas. Bilo nam je zabranjeno da prenosimo vesti, ali su nam dozvolili da puštamo muziku i mi smo tada preko razglasa u prepunom Domu omladine policajaca sa štitovima i šlemovima puštali 'Fuck da Police', 'Cop Killer', i slično. Potpuno nadrealno."

Sa druge strane, Dragan Ambozić dodaje: "I čuveni Sloba Konjović u velikoj meri je imao uticaja, jer bez obzira što on nije dolazio iz sveta hip hopa, puštao je svojevremeno velike bendove kao što su Run DMC, a to je bilo veoma važno, dok je Anđelić osmislio taj hip hop način vođenja liste."

Uskoro je došla popularnost. Objavljivali su ih na demo listama, a hip hop je počeo da se pomalja u javnosti i među ljudima. Od grupa, pored Badvajzera, nije bilo nikoga. Bilo je tu nekih sličnih bendova, kao što je devedesetdvojkin projekat Bez Kaucije sa singlom, "Zelene Flaše". Zajedno su svirali na nekoliko koncerata, ali se to stilski dosta razlikovalo. Nakon ovoga su se lansirali i prema rečima Saleta, postali su "Major Demo Band", što je u to vreme bila nemoguća stvar. Kako jedan bend, koji nema još uvek ni izdanje da dospe na liste, da dobije medijski prostor, da postane popularan, da održava svirke, a da nemaju još uvek dovoljno pesama za repertoar. To pomalo liči na revoluciju koju je doneo internet na kojem sada imamo internet senzacije.

Ljudi više ne snimaju albume, već singlove. I za svaki singl ide spot. Muzičari sa dve ili tri pesme kreću na turneje. Kada su se zaleteli snimili su jednu pesmu koja je bila prekomplikovana. Cera je sebi zadao ritam mašinu koju nikada nije mogao da odsvira. Iako je bio bubnjar, ovo je bilo previše za njega. Demo snimci su se u to vreme radili na ritam mašinama, jer je iznajmljivanje studija sa bubnjevima bila preskupa stvar. Tako da ne samo te, već i ostale elemente u pesmi drugi članovi benda nisu mogli da isprate, ali su, bez obzira na sve, napravili pesmu "24 sata".

Prisećajući se tog trenutka, Cera mi je rekao: "Meni je u to vreme ta pesma bila promašaj. Nisam bio zadovoljan. Imala je ona kao neku publiku, ali je bila promašaj. Ali tek naknadno, nekih dvadeset godina kasnije kada sam stupio u kontakt sa novom generacijom repera, kao što je Timbe uz Bad Copya, Juice ili Bege Fank, svi su počeli da mi se kunu u '24 sata'. Kažu: 'Pusti ti to, slušaj rime. Ovo je prvi hip hop reprezent koji je isporučen u Jugoslaviji.' Tu smo prvi put imali i glasove rulje koja viče kao bek vokale, imali smo silne neke elemente. Nama ta pesma nije ostavila nikakav utisak, a ispostavilo se da je ona izvršila najveći uticaj na generacije koje su došle posle."

"Lanac na vrat, prsten na ruku,
Reperi se uvek najbolje obuku.
Obuci majicu, navuci adidas,
Niko se ne oblači bolje od nas."

Na pesmi "Alkohol" su snimali sve pod uzorom na "No Sleep 'Till Brooklyn", od bita do teksta. Potom su skupili lovu, iznajmili studio sa bubnjevima i u Resniku su snimili pesmu "God Save the Rap". Ta pesma je donela jedan novi talas razumevanja potkultura. Iako su odrasli na panku, nekako su imali utisak da je pank postao pomodarna stvar, a novi bunt i novi talas otpora je donosio hip hop. Oni su nekako doživeli da je rep, zapravo, novi pank. I to su implementirali u novu pesmu.

Tek godinama kasnije kada se pojavio bend Sunshine, Srbija je dobila postavu kakvu su Badvajzeri oduvek želeli — kompletan rep bend sa didžejem.

Mladi, obespravljeni, sa margine su bili sada u rep muzici. Hteli su pankerima da stave do znanja da je pank prošao i da treba da slušaju nešto novo, bolje, a to je rep. Tu se razdvojilo nekoliko ključnih pojmova koji su odvojili ne samo Badvajzere nego i način na koji su se tadašnje omladinske potkulture identifikovale i razumele. Prvo je nastala ta distinkcija da je pank, zapravo, ideološka pozicija koja nije nužno u vezi sa muzičkim žanrom što se vidi iz sledećih stihova:

"I odjednom sad Ramonse sluša čitav grad,
Kao da su se oni pojavili tek sad!
Ljudi mi postavljaju neka pitanja glupa,
Hej Sex Pistols, je l' to neka pank grupa?"

A razdvojila su se i još dva pojma, a to su Badvajzer i Badvajzer kru, to jest koncept samog benda, ali i šireg kruga ljudi koji su bili toliko bliski bendu, da su praktično bili deo benda. Bili su sa njima na bini, bili su sa njima na gostovanjima, čak su ponekad svirali i pevali, bez obzira na to da li umeju da sviraju i pevaju. Najbolji primer je u to vreme ludi i legendarni panker Aleksandar Zec, poznatiji kao Zeka, a inače i moj kolega od prvih televizijskih dana na TV Metropolisu. Tekst kaže:

"Eno tamo trešeri biju neku decu,
A ona im viču: 'Reći ćemo Zecu!'
On je pravi šmeker ovoga grada,
Njegovo ime slavi generacija mlada!'

Pankeri ovu pesmu nisu shvatili baš najbolje, pa su ispred SKC-a jednom prilikom nahvatali Krleta, drugog pevača benda Badvajzer, i — pretukli ga. Ta pesma je bila inicijalna kapisla na koncertima. Tada su izbijale najtvrđe šutke i pokrenuta je dinamika koja je značajno promenila i destabilizovala sliku alternativne scene u Srbiji. Inače, pesma "God Save the Rap", je bila inspirisana pesmom Fat Boysa, "The Twist".

Sale i Zec, 2008. godina.

"Mi smo tada sedeli i razmišljali kako su oni dobro odradili tu pesmu koristeći neke svoje legende. I onda smo mi hteli da tako obradimo neke naše legende, pa smo uzeli Sex Pistolse, 'God Save the Queen'. I postavljena je na isti način kao ta pesma", strastveno je govorio Cera i otvarao već treću limenku budweisera.

Tek godinama kasnije kada se pojavio bend Sunshine, Srbija je dobila postavu kakvu su Badvajzeri oduvek želeli — kompletan rep bend sa didžejem. S obzirom na to da nisu imali dj-a, nisu imali ni skreč koji su želeli, pa je to morao da radi Sale, gitarista. "Sećam se ja toga, čoveče. Morao sam da skrečujem i radim svašta na gitari, ali nisam imao odakle to da naučim, pa sam improvizovao. Tek godinama kasnije, kada su se pojavili Rage Against the Machine, provalio sam kako to radi Tom Morello na jednom mnogo drugačijem nivou. Ali smo mi to radili tamo osamdesetih." Inače, u spotu "On je lud" se pojavljuje sa žutom kapicom jedan njihov drugar iz ekipe Badvajzer kru koja se sada već uveliko formirala. U pitanju je bio Vlada Marjanović. U vreme kada su postajali sve popularniji dok je ekipa sa radija B92 gurala ovaj bend, pojavili su se i oni koji to nikako nisu razumeli. Među njima je bio i tada veoma uticajni i popularni Dragan Kremer koji hip hop uopšte nije razumeo. U vreme kada je snimana pesma i spot za novu pesmu "Čuješ li buku", u uvodnom segmentu čujemo Igora Miletića, a kritičara na demo snimku su nazvali po svom dragom prijatelju Vladi Marjanoviću iz pijeteta zbog tragične sudbine koja ga je zadesila. Cilj je bila sarkastična zamerka svim kritičarima poput Kremera, kojeg kao prekidaju takozvanom bukom gde počinje spot. Njihovo obraćanje i sukobljavanje na ovom nivou sa kulturnim predstavnikom establišmenta bilo je ono što je publika Badvajzera najviše volela. Oni zaista jesu bili pank. Nažalost, ubrzo nakon toga bend će zadesiti prva u nizu velikih tragedija koje su im na kraju došle glave.

"U septembru 1989. godine na bilijaru na Slaviji Vlada je pao i umro. Imao je neki aneurizam. To je bio za nas šok, preseklo nas je. Sve što smo radili posle je bilo posvećeno njemu. I album koji smo uradili, a koji nikada nismo izdali je bio posvećen njemu. On je bio deo naše ekipe, baš kao i Zec i mnogi drugi. Oni su uvek bili sa nama na bini, na žurkama, u školi. Znali smo se ceo život", tužno se prisećao Cera i završavao je svoje treće pivo.

Prvu zvaničnu svirku su imali na Zaječarskoj gitarijadi 1988. godine kada, prema Cerinim rečima, za to još nisu bili spremni. Ali cela stvar je, ipak, ispala dobro. Došli su u Zaječar malo preuranjeno, a svi klinci su bili oduševljeni. Ne činjenicom da su to oni, već što je neko uopšte došao da svira. Zgotivili su se sa njima, pili i družili se, a svirali su zajedno sa demo bendom iz Zaječara koji su se zvali "Civili". Oni su bili rok bend. Sa njima su posle otišli u neki kafić u Zaječaru gde je Cera prvi put probao marihuanu. Ubrzo nakon toga je došla i njihova možda najgora svirka. U pitanju je bio gig u Knjaževcu. Dušanov otac Bora Oljačić, aforističar, radio je na emisiji za starije ljude koja se zvala "Karavan" na Radio Beogradu, pa je dobio neki gig "na gotovo" u Knjaževcu. "Mi smo se primili, kao idemo, a ono tamo kao u filmu 'Blues Brothers' kada odu u onaj ' Bob's Country Bunker', samo što je naša verzija bila još gora. Mi dolazimo tamo, a ono organizovano sve kao neka priredba", smejao se Cera dok je prepričavao.

"U prvim redovima neki generali, kapetani, komandanti, pored nekih zgrada, a bina picnuta i sve na plejbek. Mi razmišljali da li da sviramo ili ne i kao hajde. Gledaju nas oni generali šta se dešava, a Sale metalac sa sve onom strela gitarom i dugom kosom počeo da im pokazuje kurac. A ovi svi u šoku. Ja kao sviram vazdušne bubnjeve."

Ali bez obzira na sve, njihova popularnost je rasla. Ubrzo nakon toga imali su veliki koncert za Srpsku novu godinu na Mašincu kojim su utemeljili svoju poziciju na sceni okruženi velikanima tadašnje, a i današnje rok scene. Bili su drugi po satnici te 1990. godine, nakon benda Ana-Marija. Imali su pun repertoar, a svirali su Toni Montano, Partibrejkersi i Disciplina Kičme.

Cera se prisećao toga: "Na spratu u nekoj svlačionici dok smo čekali da izađemo na binu sedele su tu sve grupe. Ja sam pio pivo. A ja sam odrastao slušajući Šarla Akrobatu i EKV. Te devedesete sam video Vda koji je bio moj idol. Prolazio je od svakog do svakog i držao neku flašu od litar. Ali kako je sa kime razgovarao tako ga je pitao da mu sipa malo toga što pije u tu flašu. I on je tako išao sa tom flašom u kojoj je bilo bog zna kojeg sve pića pomešanog u jedno. A ja kako mi se to smučilo, a ucirkao sam se, otišao sam u wc da povraćam. U međuvremenu su ovi otišli na binu i postavili se. U tom trenutku sam čuo Dušana koji je uzeo mikrofon i počeo da me doziva: 'Gde je ovaj Cera bubnjar, pizda mu matrina! Hajde silazi dole!' A ja povraćam, nije mi dobro. U nekom trenutku sam sišao, seo, a dole puno ko' oko. I mi krenemo: jedan, dva tri i — udri! U tom trenutku je počela takva ludnica da je cela bina počela da se trese, zvučnici su krenuli da se pomeraju, mi smo počeli pivima da prskamo po publici, a dole opšta šutka. Organizator je morao da dođe i da prekine koncert nakon prve pesme."

Tonska proba na Mašincu, 1990. godina.

Tada je svima bilo jasno da su Badvajzeri nešto novo, nešto sasvim drugačije i da sa sobom nose energiju kakva do sada nije viđena, a koja je jahala na talasu većem od života. Niko više nije mogao da im stane na put. Nakon toga je usledio niz legendarnih svirki, od Subotice do Zaječara, a svirali su zajedno sa Boyama i Disciplinom u SKC-u. Nakon toga Badvajzer već postaje svuda prepoznatljivo ime. Ostalo je istorija.

"Publika samo što nije srušila binu. To je iznerviralo nespremne čuvare."

Ali nisu se oni tukli samo sa pankerima i samo u šutkama, prisećao se Cera. "Tukli smo se i sa Purgerima", reče on. "Sećaš li se čuvene utakmice na Maksimiru devedesete godine, kada je izbio rat? E, pa mi smo svirali u Zagrebu dan ranije." Utakmica je, naime, bila u nedelju, a u subotu uveče je bila organizovana svirka.

Mišku Bilbiji je to najdraže sećanje na Badvajzer: "Poenta je da u to vreme nemaš internet. Nemaš društvene mreže. Oni nemaju album, ne postoji zvanično izdanje, a odlaze u Zagreb dan pre nego što je Zvezda igrala sa Dinamom utakmicu, a njih na železničkoj stanici čekaju četiri ribe sa majicama Badvajzer, koje su same napravile. Znači, kako su one čule? Neko je snimio i poslao kasetu. To je bila ozbiljna posvećenost."

Prva hrvatska radijska emisija i verovatno prva emisija tog tipa u Jugoslaviji, koja je bila preteča rep muzike je bila "Elektro Funk Premijera", Slavina Balena iz 1984. godine. Kasnije, negde u toku 1986. godine je ta emisija preimenovana u "Rap Attack". Nju je cela zagrebačka i hrvatska scena religiozno pratila svakog ponedeljka. Prema rečima Phat Pilliea, legende hrvatske i jugoslovenske hip hop scene: "Ja sam bio gost u "Rap Attack" u februaru 1992. godine, a nakon toga smo Frx i ja dobili priliku da započnemo svoju emisiju 'Blackout', 1993. godine."

"To sada deluje neverovatno, jer smo podeljeni na države", dodavao je Ambrozić, "ali moraš da shvatiš, to je sve bio deo jedne scene u ono vreme. Mi smo bili jedna zemlja i to je bilo naše bogatstvo. Stvar se širila u koncentričnim krugovima. I ekipa u Zagrebu je itekako pratila šta se dešava u Beogradu i ukačili su se na ono što smo radili mi, a što su započeli Badvajzeri." Ruku na srce, u Zagrebu su već postojale neke rep formacije, kao što je bila grupa Diffo (Different Organization, članovi: MC Wumah, Fritz, Kick, DJ Go Cut), koja je i nastupala zajedno sa Badvajzerima 12.05.1990. godine u SKUC-u, u dvorani Pauk.

U odvojenom skorašnjem razgovoru Phat Phillie mi je takođe rekao: "Slavin je bio prvi vrtio zagrebački hip hop osamdesetih, uključujući Keopsa (Futur2000, a danas Renman), DIFFO (Diffferent Organization), WFP, Silent Bomb, E.T. koji su uglavnom tada repali na engleskom. Dj-i nekih od tih grupa su bili Go Cut, Fresh Jay i Furious. Prelaz sa engleskog na hrvatski jezik se dogodio sredinom devedesetih, za koji je zaslužan Target iz TRAM 11."

Cera se prisećao te svirke ovako: "Dolazimo mi na stanicu, a ono horde Purgera. Da je igrao barem Partizan, pa da mi bude lakše, ali da me baš čekaju kao Zvezdaša? Mi smo se samo pravili ludi, ćutali i prolazili kroz te horde njihovih navijača. Ušli smo u tramvaj i išli smo prema njihovom SKUC-u (Studentski kulturni centar), jer je tamo trebalo da bude koncert. I kada smo izašli tu je bila neka pešačka zona i tu su nas uhvatili. Razmenili smo par udaraca i razbežali smo se. Dule i ne znam ko još su ušli u neku prodavnicu i počeli da ruše rafove. Skinuo je lanac sa zakačenim VW znakom i njime je vitlao, a mene su udarili, pa kada sam pao ispala mi je bas pedala iz torbe i palica. U tom trenutku su svi zastali i gledali šta se dešava. Ništa im nije bilo jasno. Pitali su me šta radim ovde, a ja stojim u gardu i vičem: 'Ovde imam koncert!' I u tom trenutku su se navijači samo pogledali i pobegli."

SKUC, 12.05.1990. godine u Zagrebu, nastup grupe Diffo.

Sam koncert je bio dobar, ali to nije bilo ono što ga je obeležilo. Glavna stvar, zapravo, u tom trenutku je bila ta što je to bio prvi samo hip hop koncert u Jugoslaviji. Što Badvajzeri nisu nastupali kao predjelo ili začin neke šire priče, već je ovo bio prvi događaj u potpunosti posvećen hip hop kulturi, ali koji je, nažalost, događajima koji su usledili dan kasnije ostao zauvek u senci. Samom Ceri je bilo fascinantno to što su bile 2-3 devojke koje su nosile Badvajzer majice i znale tekstove pesama, a on je to prepričavao ovako: "Oni su meni rekli da su zapravo već imali snimke tih nekih naših demo koncerata i da se to puštalo po kućnim žurkama Zagrebu i tada sam shvatio da smo mi postali poznati i na prostoru bivše Jugoslavije. To veče smo svirali sa reperima iz Zagreba Sky Rocker i Dáreal ( Da`Real Juranović D`Knock), koji su kasnije postali onaj E.T. i imali hit 'Tek je dvanaest sati'. E, pa oni su pre toga imali rep bend i svirali zajedno sa nama."

Inače, u to vreme je Roman Goršek (iz benda Plejboj, prim. aut.), služio vojsku u Zagrebu. On je radio i pisao za vojni list, pa je imao dopust češće nego ostali vojnici u to vreme, ali je morao uvek da nosi uniformu. On je na železničkoj stanici čekao Badvajzere: "Brate, meni nije ništa bilo jasno u to vreme. Dolazim tamo onako u uniformi, a oko mene sve neki nabildovani, ogromni likovi u uskim majicama i startuju me, kao, za koga kao navijam. U to vreme nisi ni smeo nacionalno da se opredeljuješ, pa sam samo odgovarao 'za Jugoslaviju' i ostavljali su me na miru." Sutradan, na dan utakmice, kada su odlazili nazad morali su da imaju pratnju iz Zagreba, jer sama činjenica da govore beogradskim akcentom bi ih mnogo koštala.

Roman za vreme služenja vojske u Hrvatskoj, 1990. godine. Fotografija: Ivan Čaljkusić

Phat Pillieu je ovo, inače, bio jedan od prvih velikih rep događaja koje je posetio tog maja 1990. godine: "Ja sam još od '84. slušao Balena na radiju, a '89. i '90. sam počeo da izlazim na rep tulume. Slaven je već '89. nakon svoje emisije u klubu 101 Press imao svoje slušaonice gdje smo dolazili da slušamo hip hop i gdje se prvi put zagrebačka scena osamdesetih godina okupljala. U maju 1990. godine grupa Diffo održava dva koncerta dan za danom, prvi u KSETu (Klub studenata elektrotehnike), a drugi u SKUCu Pauk, gdje su uz njih nastupili Badvajzer iz Beograda. Bio sam na oba nastupa i sjećam se da su mi se Badvajzeri dopali, jer su repali na našem jeziku, imali su bend i gitare i lik je bacao scartch na žicama gitare. Nisam ih prije ili poslije toga više slušao. Diffo su nastupali iza njih, imali su više tradicionalniji hip hop i electro funk sa gramofona i puno dj egzibicija tada sjajnih Go Cuta i Furiosa. Dan iza, na Maksimirskom stadionu sastali su se Zvezda i Dinamo, a kako sam ja živio odmah preko puta južne tribine Dinamovog stadiona gledao sam s prozora čitavu makljažu koja je trajala cijeli dan. Tu se na stadionu počela raspadati Juga. Posle, 1991. godine odlazim u Njujork na dva mjeseca, odlazim iz Jugoslavije, a vraćam se u Hrvatsku, slično kao u Tom Henksovom filmu 'Terminal'."

Phat Phillie na koncertu u SKUC Pauk, 12.05.1990. godine na nastupu Diffo i Badvajzera.

U to vreme su Igor Perović i Roman iz grupe Plejboj, kao i Ivek iz grupe Kazna za uši imali bend koji se zvao Euforija i bili su bliski prijatelji sa Badvajzerima.

Oni su zajedno sa drugim mladim bendovima u to vreme formirali ono što danas znamo kao beogradsku scenu i formirali su ukus koji je kasnije postao prepoznatljiv i koji se distinktivno oseća i dan danas kada slušamo alternativne beogradske bendove u odnosu na ostatak zemlje, ali pre svega kada slušamo srpsku gitarsku muziku u poređenju sa ostatkom Jugoslavije. Uvek je postojala ta razlika koja se zasnivala na autentičnom izrazu više nego na praćenju stranih trendova po kojima je, na primer, danas poznat veliki broj slovenačkih i hrvatskih bendova. Svi zajedno su vežbali u mesnoj zajednici u ulici Svetozara Markovića i tu je bilo stecište nove beogradske scene, kao i sila osovina kreativne dinamike našeg grada.

Kada je snimljena pesma "Čuješ li buku", kao i spot za nju, Sloba Konjović ju je stavio na listu svog Diskomera.

"Sećam se, slušamo listu, a ono Disciplina, Partibrejkersi, Orgazam i mi ispred njih! Bili smo oduševljeni. Ali smo bili drugi. Pitali smo se šta li je na prvom mestu. I tu smo se razočarali. On je na prvo mesto stavio Đorđa Balaševića sa pesmom 'Sugar rap'. To je bila neka budalaština toliko grozna da nam je celokupan utisak te liste bio zgađen. Kako je on mogao da bude prvi takav kakav je, a mi drugi." Ali sve je to postalo nebitno. Badvajzeri su postali veliki.

Svako malo se u istoriji, kulturi, trendovima ili ideologijama javi takozvani "trenutak generacije". Trenutak kada se sve kockice slože, kada se stvorio identitet, ali kada on postoji individualno ili u sklopu malih, autohtonih grupa. Tada je neophodno da se cela jedna generacija kumulativno sabere, sažme i prožme u jednom simbolu koji će na sav glas vrištati njeno ime. Obično na kulturnom planu to bude neki bend koji svojim stavom, zvukom i ideologijom nosi identitet cele generacije. U Beogradu, 1990. godine to su bili Badvajzer. Ali taj album se, nažalost, nikada nije desio. S obzirom na to da je ljudima ipak bila potrebna tačka potvrđivanja, jedan simboličan događaj se, ipak, odigrao. To je bila njihova legendarna svirka u velikoj bašti SKC-a. Ona je bila ogroman, preogroman zalogaj u to vreme i za mnogo veće, etablirane bendove. A da ne govorim o činjenici da su to bili bendovi koji su iza sebe imali albume, ceo mehanizam industrijske promocije koji je radio na tome, ali je koncert u bašti SKC-a i dalje bio rizik i pravi test popularnosti. Badvajzeri su tada zablistali. Svaki klinac i klinka koji su bili deo tog identiteta, te supkulture, tog pokreta, došao je na svirku. Bašta SKC-a je bila prepuna. To je bila njihova kruna.

Nažalost, taman kada je trebalo da se lansiraju u legende i da utabaju svoju stazu, sve je pošlo naopako.

Prema Saletovim rečima da su Badvajzeri Major Demo Band, u potpunosti bih se složio. U našem društvu je oduvek postojao taj princip klanskog određivanja i vrednovanja i uvek je bilo važnije koga poznaješ nego šta radiš i koliko je to kvalitetno. U daleko manjoj meri nego danas, naravno, ali je postojalo. Sudbina Badvajzera nije bila ništa drugačija. RTS je imao svoje velike dogovore koji su se oslanjali na kanonizovanu tradiciju sada već utvrđeno velikih bendova, kao što su Partibrejkersi ili Električni Orgazam i tadašnja nova beogradska i srpska scena nije uspevala da pronađe svoje mesto pod suncem, pa su se okretali drugim izdavačima.

Ono što danas nazivamo nezavisnim izdavaštvom u to vreme nije postojalo i cela stvar je time bila daleko teža. EKV nisu imali prolaz, pa su izdali za slovenački ZKP RTLJ (Založba kaset in plošč RTV Ljubljana), dok su Boye, na primer, svoj album "78" izdali za Search & Enjoy u Zagrebu. To je, inače, bilo prvo izdanje te zagrebačke kuće u vlasništvu Aleksandra Dragaša i Ante Čikare. Drugo izdanje koje je trebalo da bude pod njihovim krovom su upravo Badvajzeri, ali se nažalost desio rat i sve je puklo. Nakon toga su pojedini članovi benda (Cera) otišli u vojsku, a Dule i Sale su otišli iz zemlje. Sale je otišao na odmor u Holandiju gde je sačekao vesti o početku rata i samo se nikada više nije vratio. Kako on kaže: "Otišao sam na godišnji odmor koji traje dvadeset i šest godina." Dule je otišao prvo za Češku, a potom i u London. Po povratku iz vojske, za Ceru je to sada bio okrnjeni Badvajzer koji je ostao bez svog glavnog liričara i idejnog vođe, Duleta. Nije bilo više nikakvog smisla da se okupljaju, ali su ipak nešto pokušavali što je sada već bilo samo u senci onoga što se dešavalo pre rata. I na kraju se desio tragičan događaj koji je stavio tačku na celokupan rad ove grupe.

Sale, Krle i Cera danas.



U teškoj saobraćajnoj nesreći, 24. januara, 1994. godine u jedan sat i dvadeset minuta, na Novom Beogradu poginuo je Krasa, basista benda Badvajzer. Sa njime je poginula i njegova devojka koja je vozila.

Jedan od prvih svedoka na licu mesta je bio Voja Nedeljković, voditelj na tadašnjem Trećem Kanalu. On se te tragične večeri prisećao ovako: "Bio je to neki petak na subotu. Ja sam se vraćao kući kolima sa svojom tadašnjom devojkom. Prolazili smo kroz Brankov tunel kada su me Krasa i njegova devojka obišli kolima. Mahnuli smo jedni drugima. Kada sam izašao iz tunela pored Zelenog venca, osetio sam kako mi proklizava auto. Padala je neka kiša pre toga, a udario je minus i sve se zaledilo. Posle Brankovog mosta sam razmišljao da li da skrenem ili da idem pravo i rešio sam ipak da produžim. Oni su išli ispred mene i devojka je vozila desnom stranom, gde danas idu autobusi. Tu su tada bila ulegnuća od autobuskih i kamionskih točkova u asfaltu. Nešto kasnije, blizu platoa ispred SIV-a, video sam da nešto svetli. Prišao sam i shvatio da je to bio njihov automobil koji se bukvalno prepolovio udarcem u drvo. Motor je izleteo nekih 5-6m dalje i varničio. Oni su bili neprepoznatljivi, mrtvi na licu mesta. Stalo je tu još nekoliko automobila i kada su došli policija i hitna pomoć mogli su samo da konstatuju smrt."

Krasa, basista benda Badvajzer. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći, 22. januara 1994. godine.

Nakon toga Badvajzeri su se okupili još jedan, poslednji put. U pitanju je bila svirka posvećena poginulom Krasi i konačni oproštaj od benda u KST-u. Prema Cerinim rečima, Dragan Ambrozić je napisao tekst o tom nastupu koji čuva u dragom sećanju. To je bio svakako najteži trenutak za sve njih, a Beograd, Srbija i Jugoslavija, možda jesu izgubili veoma važnu grupu, ali su zahvaljujući njima dobili kulturu koja danas predstavlja ne samo veliki deo mejnstrima, već i identitet mnogih mladih u ovoj zemlji. Ukoliko postoje neki izvođači koji se bave hip hopom i njemu srodnim pravcima, bez obzira na to da li su toga svesni ili ne, svoje nasleđe i svoju tradiciju na neki način duguju onima koji su bili prvi, koji su razbijali matrice da bismo danas imali prostor na kojem bismo mogli da se izrazimo. Bez obzira da li je to rađeno svesno ili ne. Činjenica je da se desilo. I to što smo već 1987. godine imali rep grupu na ovim prostorima je nešto što treba da slavimo, a ne, kako kaže Sale, da sebi pucamo u noge i oduzimamo nasleđe na koje imamo pravo.

Za kraj, ostaviću tekst Dragana Ambrozića koji je izašao nakon poslednjeg koncerta Badvajzera, 1994. godine.

Tekst Dragana Ambrozića o poslednjem koncertu grupe Badvajzer, 1994. godine

BESMRTNOST BADVAJZERA MOŽE DA POČNE

Kada je pre nekoliko dana u teškoj saobraćajnoj nesreći izgubio život Vladimir Krasojević — Krasa (22) bas gitarista grupe Badvajzer, definitivno je potvrđena potpuno gubitnička sudbina ovog svojevremeno prvog pravog velikog gradskog rep sastava. Svi se sećaju domaćih hit lista iz 1990. i momenta kada su Badvajzer napunili letnju baštu SKC-a, što je obično težak zadatak i za visoku kategoriju najpopularnijih grupa, znaju na šta ovde mislim. Radi se o grupi koja je uspela da sroči za repovanje nekoliko uvreljivih uličnih pričica na našem jeziku, odnosno da se odmakne od kopiranja ovog žanra i napravi jedan suvisli belački rep urađen po uzoru na Beastie Boys školu. Tokom leta '90. ništa nije bilo popularnije u gradu od toga, ali se njihov veliki trendovski prodor nije pretvorio u ploču, premda su je svi očekivali svaki čas i Badvajzer su od tada krenuli nizlaznom linijom. Badvajzer su nastavili sa radom čak i kada je izgledalo nemoguće nastaviti, pošto su posle raspada bivše Jugoslavije neki članovi otišli u inostranstvo na kraći boravak, koji se vremenom pretvorio u stalni. Praveći nove pesme, grupa se polako muzički okrenula ka drugačijem zvuku uvodeći više rok i fank elemenata. Retko su nastupali (festival Brzih bendova Srbije '92. bio je jedan od tih prilika) i veliki broj njihovih nekadašnjih poklonika bio je uzbuđen da čuje da još uvek postoje. Badvajzer su možda bili na pragu muzičke transformacije koja bi ponovo privukla pažnju javnosti na njih, ali Krasina tragična smrt ih je u tome zaustavila, barem za sada.

U petak u KST-u Badvajzer su, dakle, svirali za Krasu kao da sviraju svoj sopstveni In Memoriam, (na basu je bio bivši basista Kazne za uši). Verovatno niko nikada nije svirao ovakav koncert u Beogradu.

Badvajzer (1987-1994)

Članovi:

Dušan Oljačić (JL) - Vocals
Vladimir Krstić (KK Rock) - Vocals
Vladimir Krasojević (Fresh Krush) - Bass
Aleksandar Radojčić (MMC) - Guitar
Pedja Cerović (LL) - Drums, Cymbals, Samples
Rajko Lukić - Guitar (1992-1994)

Badvajzer kru:

Jovan Stojić - Vocals
Zoran Jovanović (Windu Jet) - Beatbox
Aleksandar Zec
Igor Miletić
Predrag Jeremić
Luka Kojić
Vlada Marjanović