Više od čudovišta: Najgori negativci u igrama 2017. godine

U mitologiji, čudovišta redovno dolaze sa nekog dalekog mesta. Odisej je proputovao pola sveta, na raznim začaranim ostrvima nailazio na veštice i kiklope, pre nego što je mogao da se vrati kući. Tor je otišao u lov na monstruoznog Jormungandra. Kvecalkoatl se spustio u svet mrtvih da bi od Miktlantekutlija ukrao kosti koje je želeo. Priče o herojima obično su priče o nadljudskim poduhvatima kojima se savladava nadmoćan neprijatelj, neko čudovišno stvorenje koje im se suprotstavlja. Monstrum. Biće koje bi rado da okonča njihovu priču.

U video igrama, negativci mogu imati dva oblika. Prvi je jasan: jedinstveno stvorenje, kiklop koji stoji na putu Odiseju. Agent Smit. Vladimir Makarov. Bauzer. Nadmoćni su u svakom pogledu, žele da unište svet, ali ih u igrama uvek nekako savlada neki Neo ili neki Mario.

Onaj drugi oblik je nešto sasvim drugačije. Više je raštrkan fenomen, ne predstavlja ga samo jedna figura već se radi o nevidljivoj mreži između brojnih likova. Sama struktura je protivnik. Kao kad se Odisej najzad vrati na Itaku, gde shvata da gomila prosaca pritiska njegovu suprugu u nadi da će tako preuzeti kontrolu nad njegovim posedom. Pojedini prosci nisu bitni; pravi neprijatelj je pretpostavka da će se iznuđenim brakom sa udovicom heroja jedan od njih obogatiti. Negativac je u običajnom pravu, u ideji da „stvari prosto tako funkcionišu.“

Godina koja je za nama donela je brojne video igre sa ovako predstavljenim negativcima. Protivnici igrača bile su figure iz senke, amorfne mase umesto individualnih oblika.

Uzmimo, na primer, Bajekovu priču u Assassin’s Creed: Origins. Porodičnu tragediju izazove mu Red, nepoznati zaverenici, vladari i trgovci i političari sa raznih strana Egipta. On kreće u totalnu osvetu, ali kroz narativ shvatamo da se Red ne može tako zaustaviti. Ne postoji jedna figura na vrhu piramide, kao u „Kumu“. Red se sastoji od mnoštva ljudi, od kojih svi imaju sopstven ciljeve. Ne slažu se po svakom pitanju. Spaja ih ne toliko jedno centralno verovanje, već sama spremnost da se ujedine. Njihov odnos je strateško partnerstvo koje im pruža priliku da napreduju, da parnim valjkom pregaze sve koji im se suprotstavljaju. Sve do Bajeka, to je tako i funkcionisalo.

Na isti način predstavljena nam ideologija nacista i rasista u igri The New Colossus. Izdvaja se scena u kojoj američki član KKK razgovara sa nacističkim vojnikom, navode šta ih razlikuje, pričaju o društvenom staležu i sistemima vrednosti unutar monstruozne kulture. Ne vide se tajne veze koje ih spajaju. Monstruoznost je imamentna, sveobuhvatna: koncentracioni logor, ozidani Nju Orleans. Ogromna struktura nasilja i ugnjetavanja koja podržava ceo fiktivni svet „Novog kolosa“ je tu pravi negativac; sami agenti su prosto mučni simptomi oboljenja, obični ljudi koji su odlučili da žive tako kao što žive. Njihovi izbori bili su uslovljeni na mnogo višem nivou.

U Injustice 2, dobili smo novi svetski poredak kojim upravljaju superheroji. Prey i Resident Evil VII pomerili su tradicionalne zaplete iz video igara na viši korporativni nivo na kom se odlučuje ko bi trebalo da živi a ko ne. Link se borio ne samo protiv zlog Ganona, već i protiv „ Calamity Ganon“, personifikacije prirodne katastrofe kao i istorijskih neuspeha kraljevstva Hajrul. U Destiny 2 negativac je bila čitava ideologija jednog društva, ideja da velika riba jede malu koja vodi ka božanskom. Sva ta iskustva suočila su igrače sa fenomenom sa kakvim se Odisej suočio po povratku na Itaku. Kiklopi, sirene, i druga banalna čudovišta bila su mahom trivijalne smetnje. Ove godine borili smo se protiv sistemskog zla.

Proizvodnja svih ovih igara počela je pre 2017., ali depresivno je jasno koliko se preklapaju sa političkim trenutkom u kom danas živimo. Vlada Sjedinjenih država celu godinu provela je razgrađujući zaštite za najugroženije građane u korist najbogatijih. Ne radi se ništa protiv globalnog zagrevanja, pa svi i dalje hrlimo ka globalnoj katastrofi koju će, naravno, preživeti samo oni dobro situirani. Stotine hrabrih osoba izašlo je u javnost svedočeći o masovnoj epidemiji seksualnog nasilja. Cele godine bili smo suočeni sa širokom, sistemskim kritikama društva u kom živimo, a čak je i svet igara u koji bežimo kad za to imamo vremena počeo da nam šalje iste poruke.

Ostaje nam ono večito pitanje: Šta raditi? Igre nam ne nude jasan put napred. Odgovori tamo ponuđeni svode se na Odisejev: on je prosto poubijao sve Penelopine prosce, rešenje koje efikasno sprovode u delo i Bajek i Bi Džej Blažković. Ipak, to ne radi ništa protiv pravog neprijatelja, onog strukturnog, one džinovske zveri koja se krije u praznom prostoru između dve individue. Nasilje ne rešava pravi problem. Možda nam 2018. bude ponudila neku novu nadu, možda 2019. Potrebne su nam igre koje ne samo što mogu da sagledaju sistemske probleme, već mogu na njih adekvatno i da odgovore.

Tako veliki neprijatelji ne pobeđuju se samo velikim oružjem, već velikim idejama. Kroz fikciju, ljudski rod stvara nove svetove – a nama je jebiga baš potreban jedan novi svet. Ne možemo se vratiti u onaj stari; igre iz 2017. su nam pokazale kako se ljudi lako upletu u strukture moći. Neke igre, na primer pomenuti AC: Origins, pokušale su da nam opišu i sledeći korak. Tokom sledećih nekoliko godina, igre će morati da se pozabave pitanjem života u potpuno negostoljubivom svetu. Ako je iza nas godina igara o problemu, igre koje su tek pred nama moraće da izmisle neka rešenja.

JOŠ NA VICE.COM:

Igra meseca: Testirali smo novi Assasin's Creed Origins

Ovaj tip već 20 godina hakuje onlajn igre

Kako izgleda biti gejmerka: ženska sudbina u igri "Destiny"