Postoji li način da se prokrastinacija ikako pobedi

Pored nemogućnosti da se probudiš na vreme i bezvoljnog sisanja poslednje čokoladice kao prilikom oralnog seksa kad si mamuran, dugovlačenje je jedna od osnovnih karakteristika januara. Verovatno ste se u ponedeljak probudili naduvenog stomaka i sa bolom u glavi, i snažnim osećajem da smesta morate da postanete sasvim drugačija osoba. To je razlog zašto donosimo novogodišnje rezolucije – ne da bismo poravili kvalitet svojih života, već da bismo pokušali da se odjednom pretvorimo u nekoga mnogo boljeg. I zajebemo stvar. Svako od nas. Svaki put.

Uprkos sjajnim dostupnim sredstvima – prelepoj prirodi, Amazonu, mogućnosti da isključimo telefon – jednostavno ne možemo da pobedimo sebe. Postoji nekoliko odabranih koji navale na trčanje, i ostatak života provedu postavljajući na Instagram fotografije slikane po magli u 6 ujutru. Ali vi? Vi ćete se prijaviti u sportski centar, i otići na plivanje tačno triput. Nedelju dana ćete ručati salatu, dok ne napravite grešku i popijete jedno pivo, dva piva, šest piva, a onda pojedete kebab. Do 20. januara ćete zateći sebe umotani u posteljinu koju niste promenili od novembra, maratonski gledajući drame epohe, dok vrištite u telefon zato što vas banka drži na čekanju, okruženi pandemonijumom neorgazovanih računa i prljavih šoljica za kafu. Da. Svi mi možemo sebi da postavljamo ciljeve, da pravimo spiskove. Ali kako to zaista da izvedeš, a da te naizmenično ne ometaju Fejsbuk i Netfliks, sve dok u prodavnicama ne počnu ponovo da puštaju božićne pesme?

Pogodite koliko vremena mi je trebalo da napišem samo ovaj pasus. U stvari, nemojte. Objektivan odgovor je „previše“. Verovatno je bilo ratova koji su kraće trajali. Prvog radnog dana 2018. sam došla na posao, jednostavno sela, pojela bananu, i provela nepoznati broj minuta zureći u prazan Gugl dokument, razmišljajući o supi. Čime samo želim da kažem: zovem se Ema, i težak sam zavisnik od odugovlačenja.

Uprkos onome što možda mislite, odugovlačenje nije samo problem organizovanja vremena, već i emocionalni problem. U nekim slučajevima, stvar je prilično jasna: nećeš da ispuniš poresku prijavu, jer bukvalno, ko to radi, ne želiš da napišeš seminarski za fakultet, zato što bi radije tukla jedan votka-tonik za drugim, na ljigavoj večeri osamdesetih. I umesto da svima kažeš, „Izvinite, moram da radim“, nedelju dana veći deo vremena provedeš skrolujući po zaverama o Mesecu na Reditu, i na kraju navališ na posao šest sati pre isteka roka. U drugim slučajevima, kada odlažeš nešto što zapravo želiš da uradiš, na primer – odugovlačenje može da ima više nijansi.

Kao i apstinencija od pića i društva, odugovlačenje je neadekvatna strategija kojom se problem privremeno rešava tako što se u potpunosti izbegava. To je, u suštini, kada pokupiš pola svoje garderobe sa poda spavaće sobe, i tutneš je pod krevet. Istraživači su otkrili da je odugovlačenje faktor rizika po mentalno i fizičko zdravlje, i po druge aspekte blagostanja.

Čin izbegavanje nečega sam po sebi nije toliko opterećujući, ali osećaj krivice i sramote koji dolazi posle te natera da stvar ponovo odložiš, što dovodi do još krivice i sramote – i taj nesnosni ciklus traje i traje, sve dok jednostavan zadatak da odgovoriš svojoj tetki na poruku postane jednako težak kao da moraš da ostaviš partnera posle osam godina veze.

U nastupu očajanja, razgovarala sam sa dr Timotijem Pičilom – vanrednim profesorom katedre za psihologiju Univerziteta Karlton, i osnivača Grupe za istraživanje odugovlačenja, koja radi upravo ono što joj naziv kaže.

„Razlog zašto ljudi odugovlače je uglavnom isti za sve, u smislu da smo suočeni za zadatkom koji smo nameravali da obavimo ranije“, objašnjava on, „I onda je naša emocionalna reakcija na taj zadatak jednostavno: ’Ne želim to da radim’, ili ’Nije mi do toga’. Stvar je u tome što stanje naše motivisanosti ne mora da bude u skladu sa zadatkom koji predstoji, iako mnogi ljudi obično veruju da je to slučaj“.

U ovom trenutku verovatno vredi napomenuti da sam ja veoma nepouzdan slučaj za proučavanje ovog fenomena, jer što ja često ignorišem hitne zadatke, zato što sam klinički depresivna – haha! – pa sam pokušala da sa drugim ljudima koji rade stvari razgovaram o tome koliko su dobri u tome.

„Mislim da je moje odugovlačenje manifestacija straha“, kaže mi Liz, instruktorka joge iz Londona. „A najviše se plašim promena, i toga da li ću biti sposobna da nešto uradim. I kada se plašim da se preselim, zato što mi instinkt kaže da ću preseljenjem ostaviti za sobom sve što poznajem, onda ću možda da odložim pakovanje svog života, time što ću organizovati izveštaje iz banke, ili proveravati da li ima rupa na mojim starim čarapama, tako što ću ih stavljati na ruke“.
Očigledno je da se odugovlačenje kod svakoga manifestuje drugačije. Neki ljudi projure kroz svoje #ciljeve #karijere sa intenzitetom Terminatora, ali dozvole da im se prljavi sudovi pretvore u toranj amorfne, uparložene mase. Drugi se redovno zakunu da će slobodno vreme provoditi čitajući više, a onda mesecima gledaju svih devet sezona Sajnfelda ili postanu carevi za memove. Ja lično već deset godina pretim da ću ponovo početi da sviram klavir. Najbliže što sam tome došla je bilo kada sam rekla tati da ne može da se otarasi klavijatura koje sam ostavila da trunu u garaži moje bake, zato što je očigledno da će mi zatrebati.

I motivi za odugovlačenje su drugačiji. Mogla bih da vam kažem da svoju malu količinu slobodnog vremena koristim da radim bolje, realističnije stvari, kao što je dobroboljan rad, ili da naučim neki kulinarski recept koji nije zasnovan na testenini. Ali istina je da to rutinski odlažem, zato što bih radije umrla, nego da ne budem smesta vešta u nečemu. Što je besmisleno, ali ne i neuobičajeno. Liz mi kaže da se slično oseća.

„Ja sam sama sebi najveći siledžija“, kaže ona, „Nemilosrdna sam prema sebi ako od samog početka nešto ne radim savršeno, iako ni od koga drugog ne zahtevam takve standarde. Otkako sam to shvatila, neko vreme sam sebe pošteđivala zastrašujućih zadataka, ili ih razbijala na sitne segmente. Naravno, zbog toga se osećam snishodljivo, i to sebi i kažem, ali tek kada hormoni stresa prestanu da me preplavljuju i kada donekle povratim mir i svest o sebi“.

Tim mi kaže da se ovo naziva briga perfekcioniste. Nije obavezno povezana sa odugovlačenjem, ali može da bude, ako ste kojim slučajem i impulsivna osoba. „Kada smo impulsivni, skloniji smo tome da bežimo od negativnih osećanja i odugovlačimo“, kaže on. „A ako su te u društvu definisali kao perfekcionistu, veća je verovatnoća da ćeš odugovlačiti, zato što ćeš se truditi da ispuniš nerealna očekivanja drugih“.

U ovom trenutku je sve isuviše počelo da mi liči na terapiju, pa sam odlučila da razgovaram sa objektivno veoma uspešnima, i čujem kako oni to rešavaju. U svojoj 24. godini, Eli doktorira istoriju umetnosti na Kings Koledžu u Londonu, prošlu godinu je provela radeći na jednoj izložbi u Tejt Britanu, zajedno sa njegovim kustosima. Što sve, da na užasan način u izmenjeni kontekst stavim izjavu iz Seksa i grada „izgleda lepo na papiru“. Ona takođe priznaje da i sama „užasno odugovlači“.

„Odugovlačenje je obično posledica straha da ću u nečemu pogrešiti, ili zabrinutosti da je ono što radim obično sranje“, kaže Eli. „To znači da odugovlačenje nije čak ni zabavno, već je često neka vrsta paralize, i obično podrazumeva konzumaciju hiljada memova i povremeno zadržavanje na Fejsbuk profilu neke osobe sa kojom od drugog srednje nisam prozborila ni reč“.
I evo nas ponovo na početku: za stolom sopstvenog poraza, halapljivo se prežderavajući sa večitog švedskog stola društvenih mreža i straha od neuspeha. Ali činjenica da se društvo ipak još uvek nije urušilo sugeriše da ti ciklusi mogu da budu prekinuti, i da odugovlaćenje u jednom trenutku može da prestane.

„Pretpostavljam da je ovo trenutak kada bih mogla da predložim Pomodoro tehniku“, kaže Eli, „Ali da budem iskrena, meni je pesma „Nezapisano“ Nataše Bedingfild pomogla da dođem do mastera. Jednostavne stvari, kao što su sastavljanje spiska obaveza i odgovaranje na mejlove, uvek mi pomognu da se više fokusiram, kao i ne tako jednostavne stvari, kao što je naučiti da ne budeš strog prema sebi kada je tvoj rad u pitanju i da imaš razumna očekivanja od sopstvene produktivnosti. Ponekad je odugovlačenje deo tog procesa. Bolje je to prihvatiti i sebi skuvati čaj, umesto sedeti i valjati se u samopreziru“.

Stvar sa novogodišnjim rezolucijama je u tome što ih je toliko lako prekršiti zato što su toliko nebulozne. „Smršaj, više vežbaj, hrani se zdravije… to su namere koje možemo nazvati bledim, zato što su toliko neodređene i nemaju pravu snagu i težinu“, kaže Tim, „Tako da nije u pitanju to što ti ciljevi deluju neispunjivo zbog pritiska, već su najteži, zato što već toliko puta ranije nismo uspeli da ih ispunimo“.

Najbolja i najefikasnija metoda za borbu sa odugovlačenjem je prihvatiti činjenicu da se nikada nećeš osećati kao da To Obavljaš. S toga, umesto da to odlažeš, zapitaj se koji bi bilo sledeći korak kada bi To Obavljao. „Neka to delovanje bude što manje i konkretnije“, objašnjava Tim. „Kada tako postavimo stvari, videćemo da možemo to da obavimo, i prihvatimo se toga, umesto da ga izbegavamo. Malo napretka hrani našu dobrobit i našu motivaciju, i u stanju smo da napravimo i sledeći mali korak“.

U suštini, imaš veće šanse da nešto obaviš, ako radiš jednu po jednu malu stvar. Ogroman tekst započneš jednom jedinom rečenicom; nikada ne bi imao seks bez malo ljubljenja na početku. S toga, kreni, slušaj Natašu Bedingfild, i celu ovu stvar protumači kao, „Da, to je tačno! Ne moram ništa da radim, ako to ne želim“, i nastavi da budeš večito nepopravljivi ti. Svi znamo da ćeš to i ostati.

Još na VICE.com:

Zabušavanje na poslu je u stvari dobro, kaže istraživanje

Omiljene stvari koje radimo kad nam se ne radi

Kako da u Srbiji studiraš i radiš