Quantcast
Droge

Ono što ne znamo o drogama nas ubija

Manjak informacija samo o fentanilima je šokantan.

Maia Szalavitz

Maia Szalavitz

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE US

Prošle nedelje, Centri za kontrolu bolesti (CDC) izdali su najnoviju godišnju statistiku o aktuelnoj krizi prekomerne doze u Americi, i još jednom, ona je bila zapanjujuća. U prekomernim dozama koje su sadržavale opioide 2016. godine umrlo je 42.249 ljudi, što je 28 odsto povećanja u odnosu na prethodnu godinu. Ilegalno pravljeni fentanil i njegovi derivati — poznatiji kao fentanili — bili su uzrok broj jedan smrti uzrokovanih opioidima, zaslužni za skoro polovinu ovog tipa smrtnih slučajeva. To nam govori da današnjom epidemijom dominira trovanje uličnim drogama, a ne zloupotreba lekova protiv bolova, kao što biste mogli da pomislite na osnovu tvrdnji nekih od zvaničnika iz Trampove administracije (i mnogih deklarisanih boraca protiv droge).


Ali iako sam pisala u nedogled o merama za koje već znamo da moraju da se primene kako bi se spasli životi, istraživači su sve zabrinutiji zbog mnogih nepoznanica koje vise nad ovom noćnom morom prekomernih doza. Štaviše, nedavni sastanak koji je održala Kancelarija za akademsko angažovanje Saveza za politiku prema drogama u Vašingtonu, bavio se rupama u literaturi i šta bi naučnici proučavali da se ne suočavaju sa finansijskim i drugim ograničenjima (napomena: bila sam učesnica tog sastanka).


Manjak informacija samo o fentanilima je šokantan.



Između ostalog, ključna misterija koja lebdi nad ovom sagom jeste zašto se jaki fentanili pojavljuju u nekim kontingentima stimulanata kao što su kokain, metamfetamini i čak, možda najstrašnije od svega, falsifikovani aderal. Da bi zaustavili sve brojniji smrtni učinak, Amerikanci moraju da razumeju mnogo više šta su fentanili, zašto se šire i zašto ih ljudi uopšte uzimaju.
Dvadeset šestogodišnji student medicine nedavno je počinio samoubistvo nakon što je protiv njega podignuta optužnica za smrt njegove devojke. On joj je dao pilulu koju je kupio preko interneta — tek, ispričao je on, nakon što ga je uporno molila da joj nabavi nešto za šta je verovao da je droga za učenje. Uprkos odsustvu jasne namere, čovek je optužen za izazivanje njene smrti pre nego što je samom sebi oduzeo život.


Ali zašto bi uopšte neko kao pilulu za buđenje prodavao drogu koja mušteriju često ume da uspava? "To je jedno potpuno drugačije iskustvo", istakao je Ojmarh Mičel, vanredni profesor kriminologije sa Univerziteta u Južnoj Floridi, dodavši da prodavanje mušterijama nečega što je suprotno onoga što žele je bizarno u poslovnom smislu — jeste, čak i poslovanje s drogama ima običaj da sledi logiku tržišta — a da ne govorimo da je potencijalno smrtonosno.

Čuvari reda i zakona su spekulisali da dileri možda pokušavaju da dejstvo droga učine snažnijim. Ali to je još jedan glupav poslovni plan, zato što ako ne znaš šta uzimaš, ne znaš kako da kupiš još toga. "Možda se ljudi uporno vraćaju istom dileru zato što to na kraju krene da im se dopada?", predložio je Aleks Kral, direktor Urbanog zdravstvenog programa pri RTI Internationalu, neprofitnoj istraživačkoj organizaciji. Ali on je priznao da je ova hipoteza malo verovatna zato što su korisnici retko lojalni samo jednom dileru.
Naravno, najveći problem sa dilerima koji valjaju fentanil na tržištu kao bilo šta što nije opioid jeste da to već ionako rizičnu supstancu čini još smrtonosnijom. Korisnici heroina makar imaju nekakvu toleranciju na opioide, što smanjuje njihove šanse za overavanje, ali oni koji nikad nisu uzimali takve droge suočavaju se sa još većom opasnošću. A smrt mušterija ima običaj da izazove veću pozornost zakona — još jedan razlog zbog kog bi čak i sociopatski nastrojeni dileri mogli da izbegavaju trovanje ljudi.


Zašto, dakle, uopšte prodavati ove mešavine? Džon Zibel, koji radi sa Kralom u RTI-u kao stariji naučnik za javno zdravlje i često intervjuiše korisnike opioda, rekao mi je da iako bi mnogi ljudi mogli da vole mešavinu koke ili meta ili heroina u jednom fiksu, korisnici gotovo uvek više vole da mešanje rade sami — tržište za unapred pomešane "spidbolove" nikad nije bilo veliko. (Moje lično iskustvo kao bivšeg uživaoca spidbola u skladu je s tim: ključ je u pravilnom tempiranju, a ako ne kontrolišete mešavinu, ne možete da kontrolišete tempiranje.) Iz tog razloga, on sumnja da većina zdravstvenih napada uzrokovanih mešanim uličnim drogama podrazumeva unakrsnu kontaminaciju, a ne namerno mešanje. To dovodi do još više pitanja, naravno, pogotovo pitanje gde to tačno u lancu snabdevanja nastaje problem.


Zibel je istakao da je DEA najmanje jednom otkrio da se metamfetamin i fentanil prenose preko meksičke granice u istom vozilu. Međutim, na osnovu njegovog rada sa ljudima koji uzimaju droge, on pretpostavlja da se većina mešanja odigrava mnogo bliže ulici, ili slučajno ili da to rade mladi dileri koji pokušavaju da nađu svoje mesto na tržištu.
Užasava to što ovo ni u kom slučaju nisu jedina kritička pitanja o fentanilima koja ostaju bez ikakvog odgovora. Praktično je sigurno da su neki dobavljači visokog profila i dileri u prošlosti sekli drogu preciznije od drugih. Kako se to sečenje tačno radi, međutim, nije poznato, iako bi ta informacija potencijalno mogla da spase živote.


Takođe, eksperti ne znaju čak ni zasigurno da li uživaoci heroina zapravo vole fentanil i njegove derivate ili su te droge postale toliko uobičajene prosto zato što su jeftinije za proizvodnju i lakše za transport od heroina. Intervjui koje sam sama obavila sa korisnicima tokom godina, međutim — i oni koje su obavili istraživači poput Zibela — ukazuju na to da ubrzana dominacija fentanila na heroinskim tržištima nije uzrokovana potražnjom.


Na kraju krajeva, korisnici fentanila često gube svest trenutno, što znači da ne stignu ni da osete njegov rad. Takođe, dejstvo fentanila obično traje pola sata do sat vremena — u poređenju sa pet ili više sati rada heroina — mnogo brže izazivajući neprijatne simptome krize. Konačno, ulični fentanili su očigledno mnogo smrtonosniji od heroina — a to je bitno, zato što većina uživalaca heroina ne traži aktivno smrt.


Uprkos svemu tome, Zibelovo istraživanje pokazuje da postoji jedna mala grupa ljudi koja zaista svesno traži fentanile. Kad je proučavao upotrebu test tračica za otkrivanje ove droge, većina korisnika nije želela da test bude pozitivan — ali nekolicina jeste bila zadovoljna zato što im se dopadao intenzitet rada.


Iako se čini da je ova grupa u manjini, više od toga se ne zna — a odgovori tu imaju takođe važan uticaj na javno zdravlje. Za početak, lakše je umanjiti štetu pružanjem alternativa ako znate šta korisnici zapravo žele. Takođe, zato što je rad od fentanila tako kratkog trajanja, korisnici bi mogli biti skloni njegovom ubrizgavanju mnogo češće nego heroina, što znači veću opasnost od dobijanja ili širenja bolesti kao što su virus HIV-a i hepatitis. To, opet, sugeriše da veća upotreba ovih droga verovatno izaziva više krvnih bolesti.


Konačno, još jedna velika rupa u našem poznavanju ovih droga podrazumeva manjak istraživanja o zadovoljstvima koje droge kao što su fentanil mogu da proizvedu. Iako ovo može da deluje trivijalno, teško je pomoći da se neko ponašanje izmeni ako ne znate zbog čega se tačno ljudi upuštaju u njega, i koji je spektar funkcija i disfunkcija u igri.
"Najveća prepreka boljoj politici prema drogama jeste prihvatanje činjenice da su ogromna većina ljudi koji koriste psihoaktivne droge kontrolisani korisnici — preko 90 odsto korisnika svih droga", izjavila je Ingrid Voker, autorka knjige Rad: Droge, želja i nacija korisnika i vanredna profesorka na Univerzitetu u Vašingtonu.


Kao što je istakao Džuls Nederland, direktor Kancelarije za akademsko angažovanje pri Savezu za politiku prema drogama, koji je organizovao sastanak istraživača: "Kad ne tražimo motivaciju za uzimanje droga, uključujući zadovoljstvo, to isto tako znači da ne saznajemo zašto neki ljudi umeju sami da prestanu da uzimaju i zašto neki mogu da uzimaju droge umereno." Na primer, istraživanje pokazuje da očaj i beznađe povećavaju rizik od zavisnosti — dok posedovanje drugih izvora smisla i zadovoljstva deluje ključno za prevenciju zavisnosti i izlečenje kad do te zavisnosti dođe. Ipak, većina istraživanja droga usredsređuje se na zaustavljanje droga, umesto na omogućavanje zdravijih alternativa.


Zadovoljstvo bi takođe trebalo da se proučava iz neuronaučnih razloga: droge funkcionišu tako što aktiviraju oblasti u mozgu koje su se razvile da bi se iz seksa i hrane izvlačilo zadovoljstvo. Ali, iako je urađeno mnogo istraživanja o tome kako se ove oblasti ponašaju tokom zavisnosti, relativno se malo zna o tome kako one funkcionišu kad se ljudi zaljube ili dožive orgazam. Vladini finansijeri su možda gadljivi po pitanju finansiranja naučnika koji skeniraju ljude dok imaju seks u fMRI mašinama. Ali ako ne znate kako sistem funkcioniše dok vrši svoje prirodne aktivnosti, teško je uvideti šta se promenilo kad sve pođe po zlu.

Pratite Maju Salavic na Tviteru.