Čovek koji je deset godina putovao svetom u potrazi za lekom protiv mamurluka

Šonesi Bišop-Stal, kanadski pisac i novinar, tvrdi da je otkrio lek za mamurluk ali da bi vam bolje bilo da ga ne probate.

Nema smisla, znam. Kao da vam Džonas Edvard Salk

kaže „Izmislio sam vakcinu protiv dečje paralize, ali ne bi trebalo niko da je
uzima.” Zašto se ne slavi lek protiv mamurluka? Ako stvarno radi, moći ćemo da
se nalivamo do milje volje, bez posledica. Ali u tome je i problem, smatra
Bišop-Stal.

On je čitavu deceniju putovao svetom u potrazi za rešenjem problema, karmičke naplate za pijanstvo, i svoj izmučeni imuni sistem podvrgavao raznim eksperimentima. Kako navodi u svojoj novoj knjizi pod naslovom Hungover: The Morning After and One Man’s Quest for the Cure, mnogo je suludih, odvratnih, neshvatljivih stvari koje su ljudi spremni da isprobaju kako bi se rešili mamurluka.

Tokom istraživanja, punio je čarape kukutom, zatrpavao se senom, cedio limun na lakat, i po drevnom rimskom receptu gutao „dve jegulje u vinu udavljene”. Otkrio je da većina ovih lekova izaziva Verschlimmbessern. Ova nemačka reč, piše Bišop-Stal, „kombinacija je glagola Verbessern (popraviti) i Verschlimmern (pokvariti), tako da je bi značenje složenice bilo pokvariti u pokušaju popravljanja.”

Na kraju je zaista naišao na lek, ili bar misli da jeste. Recept sadrži gujinu travu (za jetru); N-acetilcistin (za imuni sistem); vitamine B1, B6, i B12 (za metabolizam); i tamjan (protiv upala). Ako se popije pred spavanje, Bišop-Stal obećava, probudićete se „umorni, možda čak iscrpljeni, ali osim toga zdravi kao dren.”

Ipak, izlečiti mamurluk mogla bi da bude najgora stvar koju je čovek ikad uradio, možda čak i kraj ljudske civilizacije. Pozvali smo Bišopa-Stala da nam ovo pobliže objasni.

Iz nekog razloga, sinoć sam odlučio da probam jedan od lekova iz tvoje knjige, ali mislim da nisam pogodio onaj pravi.

Koji si probao?

Mućeno jaje sa živim ugljem.

Uf. Izvini.

Mislim da mi je bilo još gore.

Da, taj mi nije bio visoko na spisku odobrenih lekova.

Ti si ga probao sa čašicom maslinovog ulja, ali ja sam taj korak preskočio. Inače bih sigurno sve povratio.

U pravu si. Tu sam ozbiljno pogrešio. Mislio sam da bi živi ugalj mogao nekako da unapredi čuveni mediteranski lek za mamurluk. Nije uspelo. To mi je verovatno najveća greška u knjizi.

Jesi li počeo da pišeš misleći da pravi lek mora negde da postoji, ili si samo želeo da potvrdiš da su ljudi idioti?

Nisam očekivao da ću stvarno naći lek, nije me to ni previše brinulo. Računao sam da
ću na kraju knjige imati neki poetski, filozofski zaključak o beznađu cele stvari. Potpuno sam bio zatečen kad sam otkrio da neke stvari zaista mogu da eliminišu glavne simptome mamurluka.

Ja sam celog života slušao da je pravi lek za mamurluk u stvari hidriranje. Ako se napiješ vode pre nego što odeš da spavaš, bolje će ti biti šanse da se probudiš bez glavobolje. Jesam li bio u pravu?

Ne sasvim, jer dehidracija je jedan od simptoma a ne uzrok mamurluka. Uzroci leže u reakciji tela na unetu toksičnu supstancu. Naš ludi imuni sistem. To treba rešiti pre nego što domine počnu da padaju.

Kad kljokneš, nema ti više spasa od mamurluka?

Apsolutno. Mehanizam se mora zaustaviti na samom startu, dok se još nije formirao acetaldehid – toksični nusproizvod metabolizacije alkohola u organizmu. Ako smanjiš toksicitet, telo će manje drastično reagovati. Mislim da se to dešava, mada nisam ni doktor ni naučnik; stručnjaci koji se ovim bave imaju uzajamno suprotstavljene stavove kad je u pitanju proces mamurluka.

Jedan sam lek probao i oko dana zahvalnosti. Moj brat drži saunu a obali Jezera Mičigen, pa smo posle jedne pijanke svi otišli tamo, i kasnije skočili u hladnu vodu.

Da li je uspelo?

Definitivno sam se osetio bolje, iako su mi se muda skupila do veličine graška. Ima li tu čega? Jesam li izlečio mamurluk ili je sve bila auto-sugestija?

Taj pristup jeste naučno zasnovan, posebno ekstremna hladnoća. Mislim da se organizam posebno aktivira kad telo oseti temperaturu ispod određenog nivoa, oseća da je u opasnosti.

Prvih par sekundi sam bio siguran da će me ubiti.

To je taj udar adrenalina ispod tačke smrzavanja, posebno kad se naglo preće sa vrelog na hladno. Adrenalin vrlo dobro anulira neke od simptoma mamurluka.

A ono da alkohol izađe na znoj u sauni?

Ima i tu nečega, ali velika opasnost leži u tome što se tako povećava dehidracija. Već ti nedostaje tečnosti u organizmu, a ti se dodatno znojiš.

Znači, bolje je skoči u zaleđeno jezero?

Pa, to ne bih smeo baš da preporučim čitaocima, uvek postoji rizik da će im od hladnoće stati srce, ali čisto teorijski, hipotetički, mislim da tu ima efekta.

Zašto se medicina nije više bavila mamurlukom?

Jednostavno rečeno, doktori su kroz istoriju imali pametnija posla [smeh]. Zauzeti su to ljudi.

Zar im nije stalo do leka za mamurluk? Mislim, nije baš kao rak, ali izaziva mnogo patnje.

Mislim da im nije pri vrhu liste prioriteta jer već postoji očigledno rešenje: ne pij, ili bar ne preteruj. Ipak, to ne objašnjava čitavu stvar. Mamurluci su komplikovane stvari, nalik prehladi. Rešenje za ove izuzetno česte probleme zahteva bolje poznavanje ljudskog imunog sistema. Ali prehladu doktori gledaju da izleče jer nju bar ne uzrokuje naša amoralna glupost.

Mamurluk je neka vrsta upozorenja, zar ne? Telo ti kaže „Nemoj više molim te.”

Vrlo je očigledan taj signal, ali mi ga ne poštujemo. Znamo šta će biti, čuli smo već upozorenje, ali ipak pijemo. Kod mamurluka, sve je u tim dihotomijama.

Zanimljivo je što se u knjizi pitaš da li uopšte treba izlečiti mamurluk. Možda nam je potreban da se ne bismo opijali po ceo dan?

Moguće je, bar bi to radili oni od nas koji imaju srca i duše. Ali još strašnije, oni koji ne piju tada bi vladali svetom. Zna se da su diktatori uglavnom bili trezvenjaci.

Zaista?

Jeste. Totalitarni trezvenjaci. Čudna je to pojava.

Hitler definitivno nije pio. Idi Amin, Musolini. Nisam nikad o tome razmišljao.

Ne obraćaju ljudi dovoljno pažnje na takve stari. Valjda je Džingis Kan bio poslednji despot pijanac.

Meni pade na pamet Staljin, ali negde sam valjda čitao da je imao običaj da pije vodu umesto votke kako bi navukao protivnike da se prepiju.

Ima toga koliko hoćeš kroz istoriju, a imamo i trenutnu situaciju u SAD.

Uh, imamo definitivno.

Znači, ne samo da nisu pijanci, nego baš ni kap nikad da ne liznu. Vrlo čudno.

Tramp se hvali kako nikad nije okusio alkohol.

Tako je. Znači, toga se takođe plašim. Ne samo što bi celo društvo moglo da propadne
u pijanstvu ako izlečimo mamurluk, već treba imati u vidu da će nama vladati
trezne psihopate.

Nećemo se ni buniti, ako budemo konstantno naliveni.

Baš tako. Znači, odnos ljudskog društva prema alkoholu je jedna duboka, kompleksna stvar. Ako uzmeš široku sliku u onom „ko visoko leti nisko pada” kontekstu, neverovatne stvari možeš da zaključiš o ljudskom biću kao takvom.

Ovaj članak je originalno objavljen na VICE US.