Porodica

Šta sve roditelji u Srbiji kriju od već odrasle dece

“Hajde reci mi nešto što ne možeš da kažeš svojoj deci, treba mi za tekst.” “Ti bre nisi normalna, nema šanse da ceo grad gleda u moj prljav veš!”

pisao Jelena Ilić
13 Novembar 2018, 10:54am

Fotografija: John-Mark Smith na Unsplash

Kada bih premotala svoj život malo unapred i zamislila sebe kao roditelja odraslog deteta, mislim da bi se trudila da naš odnos bude pre svega iskren. Makar 90%.

Ali šta sve onda može da stane u tih 10%?

Dugo sam se bavila ovim tekstom, jer nisam želela da se završi zaključkom da niko ništa ne krije od svoje dece, jer to jednostavno nije tačno. Zato sam kopala i kopala, tražila različite pristupe, zvala ljude telefonom, pisala im i napijala ih, sve u cilju pronalaska pravog mehanizma koji će ih “slomiti”.

I dok sam se bavila tuđim tajnama, igrom slučaja se desilo da otkrijem priču koja nije trebalo da bude otkrivena. A dešava se u mojoj široj porodici.

Nazvaćemo to pričom o osobi X. Osoba X je u ranoj mladosti otišla za svojim snom u jednu evropsku prestonicu. X je muškarac, iz malog grada, ali je tokom decenija, svojim radom i trudom stvorilo nešto što bi se čak i u tamošnjim slojevima nazvalo jednom malom imperijom. Osim uspeha u karijeri osoba X se postala roditelj, a ta deca su izrasla u pametne i sposobne ljude. Onda je osoba X rešila da svoj biznis raširi i van okvira grada koji mu je postao dom.

Rešio je da svoje radne nedelje provodi u obližnjem gradu, dok se vikendom vraćao svojoj prelepoj ženi i deci koja su već izrasla u "intelektualnu elitu". Da stvar bude romantičnija, X je kupio kuću poznatog autora kriminalističkih romana, Artura Konana Dojla.

Da li je bio inspirisan delima prethodnog vlasnika ili se jednostavno zaljubio, to ne znam, ali X je krenuo da vodi paralelni život. Savršeno isplanirani datumi, odmori, telefonski pozivi i rečenice, odbrane u vidu napada i svi klišei koji su pomogli osobi X da balansira između svoje dve porodice. Dvoje dece sa jedne strane, dvoje sa druge. Takođe, minimum dve žene.

Sve je funkcionalno do jednog običnog porodičnog ručka, gde je na pravo pitanje dao pogrešan odgovor. I cela konstrukcija se srušila kao kula od karata.

Kada sam ga pitala, da li je to nešto što im nikada ne bi rekao da nisu sami saznali. Odgovorio mi je nonšalantno, “Što da ih povređujem? Na ovom svetu ima mnogo gorih stvari”.

Prekinula sam Skype poziv.

Dragi roditelji, često svoju decu povređujete time što ih štitite, ali hajde da krenemo ispočetka.

Mislim da moji roditelji kriju veliki broj stvari od mene, iako sam odrasla imajući svu slobodu ovog sveta, kad god sam želela da razgovor okrenem u pravcu “mračnih tajni” mojih roditelja, nailazila sam na izbegavanje izgovore ili ignorisanje.

“Zna se ko se u moje vreme drogirao”, “Prevara? Bože sačuvaj!”, “Ja sam imala samo jednog dečka pre tvog tate.”, “Spavamo u različitim sobama, jer tata hrče.”, itd.

Kao mala sam toliko želela da saznam neku njihovu tajnu, da sam iskonstruisala da sam usvojena. I bila sam mesecima na tom projektu, rovareći po kući kad god bih ostala sama. Na kraju sam našla uputstvo za upotrebu šivaće mašine i mislila sam da je to to (Smart? I don’t think so!).

Hajde da vidimo šta se dešavalo u kućama van moje, šta roditelji zaista kriju od svoje dece, iako su oni već odrasli ljudi i zašto?

Milan, 45 godina:

"Iako imam već veliku decu, krijem od njih da sam sa svojih 17 bio u prilici da potegnem oružje na grupu ljudi. Situacija je bila specifična, njih 20 se nameračilo da prebije nas trojicu, što smo znali unapred. Poneo sam dedin pištolj iz kuće, a kada je situacija kulminirala i nas trojica se našli oči u oči sa 20 drugih momaka, naoružanih motkama i flašama, ja sam repetirao pištolj, dakle, ubacio metak u cev i podigao ga na okupljene. Do pucanja nije došlo, jer je oružje uplašilo isto tako iskusne borce sa druge strane, ali danas kada mislim o tome shvatam koliko sam bio blizu tragedije. Nikada im neću ispričati jer mislim da je to izuzetno loš primer. U filmu se dešavaju takve stvari i moj motiv nije bio pogrešan, branio sam se, ali mislim da svakako nije bila pametna odluka. Mogli smo da ne izađemo to veče i tako izbegnemo najavljenu gužvu i sukob."

Uh…

Zoran, 50 godina:

"Neću nikada klincima priznati da i dalje pušim travu, a počeo sam u srednjoj školi. Pomaže mi da se opustim, da malo "odmorim mozak" i mislim da to nije neki veliki prekršaj jer spada u "lake droge". Nelegalno je, nažalost, ali je lepo i meni veoma znači. Ponekad koristim kapi za oči kako ne bih ušao na gajbu očiju crvenih kao u vampira. Neću im reći jer ne želim da promene sliku o meni kao ocu. Takođe, ako previše rano to saznaju, plašim se da i oni ne počnu da koriste. Ovo nisu dupli standardi, ne mislim da je marihuana neko zlo, ali krećući se u krugu ljudi koji se "rade", tu i tamo čovek bude u iskušenju da proba i nešto drugo. Tu je važno biti jak karakter i ne prelaziti na druge narkotike, što smatram da je individualno, pa sammim tim i rizično."

Misliš da oni to već ne znaju?

Jovanka, 70

"Ja sam sa mojima uvek sve pričala onako kako je."

Na ovo odmah reagujem tvrdnjom da laže i da je nemoguće da ne postoji baš ni jedna stvar koju ne bi rekla. Pitam je opet.

"Pa ozbiljno ti kažem, tako smo mi vaspitavani, tako sam i ja njih. Sve normalno. Sve je ljudski i o svemu može da se priča. Ništa osim gej, lezbejki, prostitucije i narkomanije nije toliko strašno pa da se o tome ne priča," kaže mi ona.

Miluša, 94

"Rećiću ti, ali ne smeš nikome da kažeš," kaže mi ona.

Ja joj odgovaram "Ok, baba" (da, znala sam da lažem).

"Kada sam rodila ćerku, nisam mogla da je podnesem, nisam znala šta da radim sa njom. Tako da sam rešila da je udavim u bunaru. Ali kada sam došla do njega… I kada sam videla koliko je duboko, nisam mogla. Ne bih to mogla da joj kažem, zato što sam joj ja ipak uzor, znaš?", kaže mi ona.

Vida, 65

"Ne bih mogla da joj kažem da sam imala aferu. Nas dve pričamo o svemu, ali to ne bih mogla da prevalim preko usana. Mislim da bih umrla od sramote i osećaja krivice kada bi saznala. Tako ponekad, pošto pričam u snu, se plašim da ne kažem nešto, a da me ona čuje. Promenićeš mi ime, jel da?", pita me. Ja kažem da hoću, što sam i uradila.

Branka, 45

"Moje klinke su taman toliko odrasle da mi takvi razgovori tek predstoje. Mislim da im nikada neću reći da nisam diplomirala, da ne bi mogle to da koriste kao izgovor za izostanak ambicije. Moje ćerke će biti snažne i sposobne žene, makar po cenu tajni među nama."

Roditelji su ponekad monstrumi.

Žarko, 51

"Jednom, dok je moja ćerka bila baš mala, još je išla u vrtić. Moja supruga i ja smo imali seks u njenoj sobi i ja sam slučajno ejakulirao na njenu omiljenu plišanu igračku. Koju smo nakon toga bacili. Kada se vratila, morali smo da je slažemo da je pobegao od kuće. Dugo nas je pitala da li mislimo da će se Bleban vratiti?"

Nisam sigurna da li mi je gadno ili smešno.

Branko, 40

"Ja sam usvojen i to nisam saznao od svojih roditelja. Mogao bih knjigu da napišem o tome kroz kakav emotivni rolerkoster sam prolazio posle toga, ali bez obzira na to sam uspeo da razumem zašto su to krili od mene. Naravno, zahvaljujući tome što smo puno razgovarali. Ne bih ništa krio od mog deteta, postoji samo razlika u tome da li bi mu neke stvari sam ispričao ili bih sačekao da pita. Sve se može razumeti ukoliko se na pravi način objasni."



Biti roditelj je definitivno kompleksna životna uloga, biti roditelj ne znači biti superheroj, iako to ne znaš u očima svoje dece to jesi, bez obzira na neuspehe, na osećaje krivice, na tajne ili pogrešne izbore.

Kažu da je ljubav prema detetu bezuslovna, zašto nikada ne kažu da je to uzajamno osećanje? Opustite se roditelji, bila tajna ili ne, sve vam je oprošteno.