Zaljubila sam se dok mi je opadala kosa

Zbog alopecije sam se osećala nevoljenom – ali pogrešila sam.

|
okt 13 2018, 6:00am

Fotografija: Gabrielle Lutze/Stocksy

Prvobitno objavljeno na Broadly.

Ovo prošlog februara, dok sam bila na odmoru, spremala sam se da se istuširam, kada sam prošla rukom kroz kosu i osetila nešto glatko i mesnato na temenu.

Bilo je to ćelavo mesto veličine novčića.

Kada sam se vratila kući i otišla kod lekara, otkrila sam da je u pitanju alopecija areata, autoimuna bolest, kada ti organizam napada koren kose. Trenutno 6,8 miliona ljudi ima ovo stanje, koje izaziva iznenadno opadanje kose, zbog čega se javljaju ćelava kružna mesta na glavi.

Alopecija je jednostavno kozmetička, ali na nesreću, sasvim je nepredvidljiva. Neki ljudi oćelave samo na jednom mestu tokom svog života, do drugi u nekom trenutku izgube svu kosu. Tokom naredna tri meseca, oćelavila sam na još 13 mesta, veličine od novčića do pola mog dlana, i bila mnogo više anksiozna.

Kao žena od 24 godine koja je farbala i blajhala svoju kosu još od početka srednje škole i koja živi na Havajima, gde je duga kosa sinonim za ženstvenost i lepotu, zbog toga što sam gubila pune šake kose, život mi je postao emotivni tobogan. Nisam se više osećala svojom, zato što sam gledala kako mi identitet odlazi u slivnik, svaki put kada bih oprala kosu.

Volela bih da mogu da kažem da mi je romansa bila poslednja stvar na pameti, ali zapravo je bilo suprotno. Kako će iko pomisliti da sam privlačna?, pitala sam se (uskogrudo). Kako je izlaziti na sastanke sa perikom? Zašto ja?, zavidela sam svojim prijateljicama koje su mogle da vežu svoju kosu u konjski rep. Ko bi izabrao mene umesto njih?, zamišljala sam kako bi moji bivši momci reagovali kada bi znali šta mi se sada događa. S toga sam se odrekla zabavljanja dok mi nije postalo u udobnije u sopstvenoj koži.

U junu me je dobra prijateljica iz srednje škole zvala da izađem s njom i njenim dečkom, da proslavimo njen rođendan. Pristala sam i odlučila se za napola spuštenu, a na pola podignutu kosu, sa mnogo crnog spreja za kosu.

Te večeri smo se sastali sa grupom njihovih prijatelja koje nikada ranije nisam srela. Veoma pijana, saopštila sam svojoj prijateljici da mislim da je jedan od momaka veoma sladak – nešto što obično nikada ne radim – i vest je došla i do pomenutog dečka. Srećom, jednako pijan, uzvratio je naklonost, i to rekao dečku moje drugarice. Kada se bar zatvarao, ekipa je uskočila u kola, i krenuli smo kod mene da vide mog novog psa. Ovaj deo mi je ostao u maglovitom sećanju, ali iznenada, svi su otišli, a ostao je samo on.

Sledećeg jutra sam se probudila bolno mamurna, i kada sam se okrenula da ga pogledam, odlepila sam i pipnula glavu da proverim da li ima novih rupa. Molila sam se da se sprej od sinoć nije razmrljao. Ne podižući glavu sa jastuka, vezala sam kosu u nizak rep, i dala sve od sebe da njime prekrijem neka ćelava mesta. Tako nije imao prilike da vidi velike ćelave delove na zadnjem delu moje glave. To je bilo najviše što sam u tom trenutku mogla da učinim. Sigurno je upalilo, pošto nije delovao kao da je video nešto čudno. Malo smo razgovarali, razmenili brojeve telefona i rastali se.

Nisam to očekivala, ali na kraju smo se družili i sledeće nedelje, i narednog dana i, pa, prilično često posle toga. Svaki put bih često odlazila u kupatilo da proverim da li mi se vide ćelavi delovi. Krila sam sprej za kosu u kutiji tampona ispod lavaboa, samo u slučaju da on odluči da zaviri u moj ormarić. Kada god bismo se probudili zajedno, ja sam iskakala iz kreveta pre njega da isprskam glavu sprejem. Kada god bi mu pogled odlutao na vrh moje glave, srce bi mi stalo.

Bila je konstantna gnjavaža da pokušavam da sakrijem ono za šta sam mislila da je moja nesavršenost, zbog onoga što sam mislila da bi muška slabost mogla da učini našoj bujajućoj vezi.

Nakon što smo oko mesec dana kasnije postali ekskluzivni par, moj terapeut me je nagovarao da mu kažem za svoju alopeciju. Pošto više volim da izbegnem sukob, ovo mi je zvučalo ekstremno neidealno. Prošli smo kroz mnogo probnih razgovora, ali ništa mi nije delovalo ispravno. Šta ako pobegne? To bi žešće bolelo. Ali u isti mah, osećala sam se kao da ga varam zbog toga što mu nisam otkrila istinsku sebe. Ali ipak, skrivanje mog stanja je bilo mučno. Kolebala sam se, a onda sam jednog jutra konačno odlučila da ne razmišljam o tome i jednostavno to učinim. Okrenula sam se ka njemu, i pitala ga, "Znaš li šta je alopecija?" A onda sam zaustavila dah.

"O da, moja sestra je ima."

Laknulo mi je dok smo razgovarali o iskustvima njene sestre i mojim. "Tvoja kosa nisi ti," kasnije je rekao. Momak je postao moj čovek od poverenja. Kada sam imala osećaj da mi previše kose opada ili mi se kosa tanji u nekom delu, on mi je pomagao da skrenem misli s toga.

Prošlo je šest meseci otkako sam otkrila prvo ćelavo mesto. Opadanje kose se usporilo, i kosa je počela da raste na svakom mestu. Nisam sigurna da li zasluge za to mogu da pripišem isključivo njemu, zato što mi je bio tolika podrška u životu, ili tome što sam bila strpljiva tokom lečenja, ali volim da mislim da su se obe te stvari na neki način isplatile. Naravno, ne znam da li ću ikada imati novu epizodu – u budućnosti bih mogla potpuno da oćelavim – a takođe ne znam ni da li ćemo zauvek ostati zajedno. Ali ono što znam je da ću zadržati kontrolu, šta god da se dogodi, i neću dozvoliti da me to spreči da preuzimam rizike, što bi moglo da znači i zaljubljivanje.

Kada sada razmislim o tome koliko mi se život promenio u proteklih nekoliko meseci, shvatam koliko sam grešila zbog toga što sam mislila da me je moje stanje učinilo nevoljenom, neprivlačnom, i generalno, bezvrednom. Mesecima sam mislila da moram da krijem ono što jesam, i plašila sam se mogućnosti da će ta osoba biti s nekim ko nema kosu. S toga sam propuštala prilike. Umesto toga, trebalo je da budem ponosna na sve ono što me čini takvom kakva jesam. Bilo mi je potrebno da prebrodim strah i da na internetu nađem zajednicu drugih lepih, ćelavih žena, da bih shvatila da se moj identitet ne svodi samo na kosu, već na moju ličnost, moje misli i moje postupke.

A najviše od svega, radi se o tome kako prihvatam i volim celu sebe. Bila ćelava ili ne.

Više na VICE
Vice Channels