Protesti na Tjenanmen trgu nisu bili ono što su svi mislili da jesu

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE France.

Pre gotovo 30 godina, petog juna 1989, čovek je legao pred tenkovena Tjenanmen trgu u Pekingu. Ta legendarna slika - uslikana samo dan nakon što su trupe ušle na trg i pucale na pro-demokratske demonstrante - postala je i slika nasilnog slamanja pokreta pod vođstvom studenata koji je tog leta počinila kineska vlada. Ipak, zbog konfrontacione prirode te fotografije, kao i svega što je nakon toga usledilo, ljudi imaju tendenciju da zaborave da su do tog trenutka ove demonstracije bile poprilično mirnog karaktera.

Fotograf Magnum-a, Patrik Cahman, bio je u Pekingu u toku nedelja koje su prethodile činovima represije koje je počinila vlada. Kroz njegove reči i fotografije, on se priseća onoga što je tada video.

Stigao sam u Peking trinaestog maja 1989. Hu Jaobang, bivši predsednik Kineske Komunističke Partije, umro je mesec dana pre toga. Jaobang je bio poznat kao reformator koga je bilo nemoguće podmititi, a u svom radu težio je stvaranju mnogo otvorenije vlade. Njegova smrt predstavila je okidač za talas pro-demokratskih protesta - ipak, dok sam ja stigao, protesti su počeli da zamiru.

Morao sam da dođem u Kinu kako bih fotkao portrete mladih ljudi u Pekingu. Nisam planirao da dokumentujem proteste, zaista, ali na putu od aerodroma do hotela, koji je vodio pored Tjenanmena, video sam malobrojne ljude okupljene na trgu. Došetao sam do trga i shvatio da su ovi studenti bili u štrajku glađu.

Proveo sam narednih deset dana na trgu. Kada sada razmišljam o tome, imao sam popriličnu sreću što sam bio tamo u pravo vreme - nisam imao pojma da će demonstracije ponovo buknuti. Na početku sam bio jedini zapadni fotograf tamo. Ipak, dva dana nakon što sam stigao, atmosfera se promenila: Gorbačev je stigao u Peking u zvaničnu posetu, a sa sobom je doneo i novinare iz celog sveta.

Posmatrao sam kako novinari pristižu na trg sa svojim kamerama, stalcima i voki-tokijima. Svaki fotograf sleteo je sa sopstvenom armijom reportera i montažera. Nisam bio najsrećniji zbog načina na koji su se neki od ovih novinara ponašali. Tada je u jeku bila era fotonovinarstva, kada su reporteri uskakali u avion čim bi izbio neki konflikt, a onda su odmah nakon toga išli da zabeleže sledeći, što ih je često ostavljalo bez razumevanja za situaciju koja se zapravo dešavala.

Kao rezultat proisteklo je da su se neki od njih ponašali loše, slikali su mlade ljude a da nisu ni razgovarali sa njima kako bi čuli njihova mišljenja. I dalje, studenti su bili neverovatno puni dobrodošlice - oni su slobodne novinare posmatrali kao heroje.

Atmosfera na trgu bila je neobična mešavina radosti i tenzije, konstantno je variralo između toga. Bilo je prelepo videti mlade ljude koji otkrivaju nove načine da nauče kako da se organizuju - demonstranti koji su dolazili kako bi se priključili protestima ubrzo su pronalazili svoja mesta u okviru autoriteta, govoreći pred hiljadama ljudi.

Uz sve ove pozitivne akcije koje su se dešavale, demonstranti su i dalje konstantno bili zabrinuti. Kružile su priče o tenkovima koji kruže gradom, posebno noću. U toku mojih deset dana i noći koje sam proveo na trgu, tenzija je malo po malo izjela radost, a sve se na kraju pretvorilo u paranoju, koja se ispostavila kao opravdana u svetlu užasnih represivnih događaja koji su usledili.

Napustio sam trg dvadeset trećeg maja, tri dana nakon što je proglašen borbeni zakon, i deset dana pre nego što je represija počela. To što se vidi na ovim slikama trideset godina kasnije je podsetnik na hrabrost, bezglavost i ludu nadu i slobodu koje su postojale pre represije.

Listajte dalje kako biste videli još fotografija Patrika Cahmana.