I ja sam, kao i vi, opsednut igrom ’Fortnite’

Prvi put kada sam aterirao, sav sam se pretvorio u prste i palčeve. Ti – čekaj. Probijaš sekirom – ? Čekaj. Veoma je jasno da je trebalo da sletim na krov ove zgrade. Tako mogu da probijem put do dole, prikupim resurse dok – a, ne, neko mi je razneo glavu sačmarom.

U redu, idemo ponovo. Pretpostavljam da ću ovog puta moći da ateriram na krov – ne, neko je već stigao pre mene. I on – to je moja automatska puška! Vrti se oko mene, elegantnim i fluidnim pokretima, i rešeta me mecima dok ja vitlam sekirom, sve dok ne podlegnem ranama i padnem mu pred noge i umrem.

Posle tri do pet igara sam shvatio koje su glavne kontrole, u 50 i nešto sekundi koliko prođe od trenutka kada ateriram i dok me ne ubiju. Obaram drvo, i takve stvari.

Posle desete igre me zaista bedno ubiju pištoljem.

Dvadesetu igru završavam u prvih deset, i ubijaju me tek dok puzim – polako, tiho, po dobro čuvanom brdu, dok počinje oluja. Niko nije iza mene, niko nije iznad mene, a onda, bum-bum, tras. U sekundi, moj protivnik je iskočio, počeo da puca, i ja ginem, padam, dok mi plen posvuda ispada, i gledam ga kako skače po vazduhu, tamo gde je ležao moj leš. Krv mi nikada nije toliko snažno jurila venama. Srce mi lupa toliko jako da ga osećam. Nikada nisam bio toliko uzbuđen zbog jedne igre, nikada. Nikada nisam bio toliko uzbuđen… ni zbog čega? Nikada?

Fortnite: Battle Royale je besplatna igrica kojom su opsednuti tvoj dečko, tvoj brat, kao i Drejk, a sada sam opsednut i ja. Premisa je jednostavna, i preuzeta je sasvim direktno iz sirovijih Iksboks i PC igrica: 100 igrača skače sa padobranom na jedno ostrvo, gde se snabdevaju oružjem, energijom, municijom i štitovima, pre nego što pobiju sve ostale igrače na ostrvu. U igri imaš samo jedan život: kada pogineš, poginuo si. Možeš da gledaš onoga ko te je ubio (ova sposobnost – da pratimo kretnje čoveka koji nas je ubio – će za nas kasnije postati od vitalnog značaja). Poslednji čovek koji ostane živ postiže Kraljevsku pobedu. Ovo je sve što ta igra jeste.

Nemoguće je pobediti u njoj, i u tome je njena tenzija. Igrači su sabijeni u uvek sve manje krugove igre, i okruženi su olujom, što znači da svaka igra koja traje između 20 i 25 minuta počinje po vedrom, sunčanom danu, a zatim se pretvara u veoma napetu borbu do krvi: tri ili četiri poslednja igrača, koji skakuću po istom malom kvadratu mape, svaki od njih paranoičan i poremećen zbog neprekidnih promena pravaca, a onda nastupa nasilna pucnjava, a zatim i smrt. Nekih večeri kada igram pred spavanje, moram dugo da perem zube, dok mi se puls ne uspori.

Ja, kao tridesetogodišnjak, sam isuviše spor da bih sa svojim refleksima mrtve žabe ikada pobedio u ovoj igrici. Tinejdžeri, koji su još u pelenama sisali ajpede, redovno me uništavaju i đuskaju na mom lešu. Ne mogu da pobedim. Ne mogu da pobedim. Nikada u životu neću pobediti. Ali i dalje pokušavam da pobedim.

Fortnajt je tokom proteklih šest meseci postao fenomen na način koji je daleko bolje opisan ovde. U suštini, u pitanju je AAA igrica koja je besplatna, zbog čega je izuzetno popularna i među siromašnim tinejdžerima, i među siromašnim odraslima, što znači da mogu da se rokaju sa svim svojim ortacima, a igrica je takođe jednako adiktivna koliko i droga. Ako pažljivije pogledate, videćete da je igrica prošarana folklorom: nova, 4. sezona donosi dugo prorican udar komete na ostrvo, što je veoma uzbudljivo za sve (za mene) koji su gledali kako im životna pozicija propada, jer se od donekle kompetentnih i zamalo pa kul ljudi pretvaraju u zavisnike od Fortnajta, koji misle samo na Fortnajt.

Ali zašto je ova igra ubijanja toliko očaravajuća? Laki odgovor je [ gestikulira uopšteno]. Razmislite o našoj trenutnoj stvarnosti: nije baš sjajna. Niko ne može tačno da uperi prst u razlog zašto smo neprekidno ljuti, izgubljeni i izmrcvareni, dok se planeta cepa i sravnjuje, napeta kao gumica, a mi svuda tražimo simptome i uzroke: je li problem u tome što postoji previše aplikacija? Da li je problem u tome što ne postoji dovoljan broj aplikacija? Trebaju li nam vitamini, treba li da se staramo o sebi?

Budite dobri prema sebi, zato što svet odbija to da bude. Budite ljubazni i blagi u svetu koji je surov i nefer. A ono što ja želim da kažem je: da, dobro, ali da li ste probali moju vrstu meditacije? Jeste li bili na beskrvnim poljima Fortnajta, i ubijali, ubijali, ubijali, sve dok to ne postane mantra? Stvarno nasilje u suprotnosti sa nasiljem iz crtaća. Osećaj kada razneseš glavu Jutjub strimeru epski poštovanom snajperskom puškom je gotovo umirujuć. Mene to hipnotiše.

Sinoć sam sanjao jedan san. Obično se ne sećam snova, ali ovog se sećam – i išao je ovako: Sleteo sam na krov drvene kuće. Još jedan igrač Fortnajta je sleteo sa mnom. A ni on ni ja nismo bili naoružani, pa smo samo vitlali sekirama, fljus, fljus, fljus, ne stupajući u kontakt, obojica izbegavajući udarce i saginući se, i to je u snu trajalo satima, nedeljama, a onda sam ga par puta dobro potrefio i ubio. I to je bilo to. To je od 2016. prvi san koga se živo sećam.

„Hej“, rekao sam jednog dana svom cimeru. „Upravo sam zapratio mim stranicu na Instagramu. Fortnajt mim stranicu. To je loše, zar ne? Loše je“.

A onda me je pogledao kao da sam zgazio psa, i rekao: „To je loše, druže“.

A onda sam na sekund pogledao Fortnajt mimove i on je rekao –

Pokaži mi mem stranicu.

Umirem još malo. Jednom je bilo dobro, kada sam pomislio da mi baš ide, a onda – paf – pogođen u glavu snajperom, umro sam na mestu.

Jednom drugom prilikom, tek što sam zaplenio kovčeg i dobio plavu automatsku pušku, kad ono – bam, bam – neki tip sa sačmarom me je skenjao, skroz me je iskidao.

Postoji jedna fina kućica na koju volim da ateriram – baš na obodu brežuljka, nije na vetrometini – jedanput sam samo tiho gledao svoja posla i tražio mesto za municiju, kada sam začuo pucketanje grančica, pa još jedno, a zatim blagi bat koraka, zbog čega sam bio na oprezu: na vrhovima prstiju sam krenuo unazad, pažljivo i tiho, korak po korak se povlačeći na trem – ne, moja greška, otkrio me je. Ubistvo jednim metkom.

Kada pomisliš da si iscrpeo sve moguće načine da umreš, Fortnajt smisli još jedan novi. Klak – metalna zamka me je raspolutila dok sam tragao za bezbednim skloništem. Fiju – tras. Drvene stepenice se urušavaju podamnom, i padam u ambis. Fljas-fljas-tras. Neobjašnjivo, iskočio sam iz borbenog autobusa pravo u more. Više se ne plašim smrti, zato što znam kako je kada umreš. Ponovo, i ponovo, i ponovo i ponovo. Pritisni krug da se vratiš u predvorje. Borbeni autobus polazi u 0:10. A onda plutamo i slećemo, ponovo nas pogađaju u glavu i umiremo.

Gledajući profesionalne Tvič strimere kako igraju Fortnajt, shvatam da postoje dva osnovna načina za igranje ove igrice: neobavezni valcer po zgradama i šumama na ostrvu, pucanje na svakog koga ugledaš, izbliza ili na daljinu, otimanje njihovog plena i konzumiranje njihovih zdravih paketa – ovakvi igrači često završavaju igricu sa šest, sedam, osam registrovanih ubistava, sa maksimalnom energijom, osobenom plesnom koreografijicom koju su posebno kupili. A zatim, tu je tip graditelja: čim vide akciju, ili napave rampu ka njoj, ili podignu tvrđavu, ili – u prilici kada vidiš dva graditelja u bici na smrt – složene konstrukcije međusobno povezanih građevina, isprepletane jedna sa drugom, dok se oba borca kriju u nekim njihovim zabačenim budžacima, naružani sačmarama, u zasedi. Oluja se bliži i čuje se kloparanje ugrađenih greda. Onda jedan od njih pogodi metu i: pobeda.

Ja sam, međutim, pionir jedne nove, treće i katastrofalno neuspešne strategije, koju zovem „kukavičluk“. Prvi korak u planu je aterirati što je dalje moguće od puta kojim ide borbeni autobus (to možete da učinite paleći i gaseći dugmence kišobrana, da biste se vinuli na udaljeni kraj ostrva. Inače, u ozbiljnoj smo opasnosti da ovakvim rukovanjem upropastimo ekran). Onda treba tiho čučnuti i lagano prikupljati oružje i municiju. Treba se probiti u epicentar oluje, koristeći najzapuštenije staze i bogaze. Ako u udaljini ugledaš neprijateljskog borca, zapali u sasvim suprotnom pravcu. Ako u daljini začuješ pucnjavu, sakrij se u šipražju. Ako naiđeš na neki grad i ako vidiš da je neko već izgradio rampu do neke zgrade da je pohara, beži od tog grada. Na ovaj način, ući ćeš u prvih deset, a možda čak i u prvih šest u igrici, bez potrebe da ikoga zaista sretneš. U suštini, ja sam pretvorio Fortnajt u kranje napetu simulaciju šetnje, u kojoj me neko uvek na kraju ubije.

Mapa Fortnajta uključuje i zarastao zatvor i brojna prevrnuta policijska kola. Shvatate problem: artefakti sveta u kome ubijamo i bivamo ubijeni sugerišu da je ovo nekada bila zemlja gde su postojali zločin i kazna. Ali ipak: stotinu nas, maskiranih i adekvatno odevenih, sleće padobranom da se međusobno poubija. Želim da znam: ako ubistvo nije legalno – ako je ubistvo ovde igra – kakvi su onda to zločini koje su počinili ljudi koji su ovde ležali u zatvoru?

Ušao sam u prvih 10 i ekstatičan sam, osećam se živim. Oluja nam se svima bliži, purpurna i neprobojna. Što se tiče lokacije, postigao sam neviđen uspeh: na vrhu sam glavne zgrade, u savršenoj drvenoj tvđavi napravljenoj od rampi, podnih dasaka i zidova, i povremeno bacim pogled napolje, gledajući kroz durbin svoje snajperske puške, savršeno svestan svakog preostalog igrača na mapi. A onda, tup, tup, tup. Zvuk granate koja je tiho doskakutala do mene. A onda eksplodiram, i gledam kako mi plen spada s tela, i gledam kako mi se utvrđenje ruši pod sopstvenom težinom, i znam da sam uzalud protraćio proteklih dvadeset minuta skupljajući drvenu građu.

Na stranici za statistiku na mom profilu piše da sam do sada preko 300 puta odigrao Fortnajt, i da do sada nijednom nisam pobedio. To nije posledica malog broja pokušaja. Kukavičluk se pretvorio u nešto drugo: počeo sam češće da izlazim iz skloništa, da trčim uzdignute glave, i da povremeno iz besa pucam. Tokom jedne posebno manične igre sam napabirčio čak četiri ubistva. Toliko puta sam do sada umro, da sam postao imun na smrt. Nije me briga da li ću umreti, zato što uvek umrem. „AHHH“, vičem, skačući preko ivice brda, ka ranjenom protivniku, i zasipam ga vatrom. „AHHHH“, zaista i izgovaram. I naravno, on se okrene ka meni, sklizne u stranu i dokrajči me sa dva rafala, pam-pam. Zašto i dalje igram ovu igru, kada nikada ne pobedim? Zašto igram? Kako će se ovo završiti?

Mapa je ista, ali uvek drukčija. Evoluira zbog ožiljaka i džombi nastalih u prethodnim borbama. Mali arsenal siromašnog oružja i nešto preostalih zavoja sugerišu da se tu dogodilo ubistvo u ranoj fazi igre. Dva prazna utvrđenja stoje jedno nasuprot drugom, nedovršena. Mapa je obeležena ostacima akcije koju si zamalo propustio. Pipni tlo i prinesi prste usnama. Zlatni top svetluca u daljini. Da li je to oružje ostavljeno tu kao… zamka? Proveri svoj inventar. Nemaš ništa dovoljno moćno da mu se suprotstaviš. Obala deluje čisto. Prišunjaj joj se. Klank. Poginuo si. Očigledno si poginuo. Neko je stajao tu, iza ugla, sa čitavim raketnim bacačem. Itekako si poginuo. Naravno da si poginuo. Jedan ujutru je, čoveče. Imaš posao i život. Dokle ćeš dopuštati da te tinejdžeri nasankaju i ubiju?

To se konačno dogodilo. Ja čak nisam ni svestan da se dogodilo, ali dogodilo se. Proteklih par nedelja sam više ubijao mašinskom puškom, i manje se plašio smrti. Ova igrica mi je potpuno porazila duh. Digao sam ruke. Um i telo su mi iscrpljeni. Slećem kod otpada. Uzimam svo oružje koje želim, kao i potpuni okop. Obaram par stabala. Gradim rampu na vrhu jednog visokog brda. Stavljam piramidu povrh rampe, da bih napravio klopku svakome ko naiđe, i tu dolazim i do svog prvog ubistva – pam-pam, sasipam pet šaržera u njega dok pokušava da se popne. Onda ulazim u oluju, dok se dva graditelja u daljini bore – jedno utvrđenje nasuprot drugom, dok granate zvižde unaokolo – pa podižem rampu do jednog i ubijam ga dok je zauzet. Onda brzo gradim tvrđavu da se oporavim, i dok sam unutra začujem korake, pogledam na mapu, i –

Dospeo sam u poslednja dva igrača. Tu smo ja i još jedan igrač. I ranije sam stizao do ovde, ali stalno su me ubijali: rampa iznad mene; raketa koja me pogađa u lice dok trapavo pokušavam da gradim; ja, koji bežim u zaklon, dok me snajper pogađa u leđa. Ali ovog puta je drugačije: duboko udahnem, tiho zakoračim i četiri puta ga pogađam u glavu, bam-bam-bam-bam – i on pada, a ja pobeđujem. Čuju se akordi gitare. Kraljevska pobeda. Konačno sam uspeo. Znam kako je to kada pobediš.

Zaurlam tako jako i toliko dugo da komšija od iznad počinje da lupa u pod.

U narednoj igri, sačmara mi prosipa mozak i završavam na 83. mestu.

Mrzim ovu igru. Mrzim ovu igru. Obožavam ovu jebenu igru.