Reklame
Tinejdžeri

Ljudi misle da su tinejdžeri koji mnogo psuju gluplji od drugih

Psovače takođe ocenjuju kao nepouzdane, nedopadljive, nedruželjubive, i nepristojne.

pisao Emma Young
11 April 2018, 11:52am

drante/getty images

Članak je prvobitno objavljena na VICE US.

Sranje. Merde. Psovke postoje gotovo u svim kulturama (Japan je izuzetak), a većina nas ih koristi usputno i tako često da rečnik naše deca već u predškolskom uzrastu sadrži 30-40 primeraka. (Moj sedmogodišnjak voli da drugu na uvo šapne „jebote“ da bi se obojica zakikotali. Od mene to nije čuo…)

Pošto se takvi izrazi upotrebljavaju u svakodnevnom govoru, moglo bi se pretpostaviti da više nemaju moć da izazovu negativnu reakciju u sagovorniku – posebno kad su u pitanju mladi ljudi? Ovo poriče studija nedavno objavljena u Journal of Language and Social Psychology. Melani Defrank i Patriša Kalbo sa Univerziteta Južnog Konektikata ustanovile su da tinejdžere koji olako psuju studenti osuđuju kao nepouzdane i neinteligentne.

Ispitivanje Defrank i Kalbo obuhvatilo je 138 studenata, od toga 101 ženskog pola. Ispitanici su prvo rangirali desetak psovki po stepenu uvredljivosti. (Rezultati su: kučka, jebote, kopile, sranje, dupe, drkadžija, karanje, bulja, govno, i dođavola.) Zatim su naveli koliko često ove psovke sami koriste, odnosno koliko često ih čuju. Njih 17% tvrdi da ih koristi od 0-5 puta dnevno, dok preko 20% kaže da ih koristi preko 20 puta na dan. Njih 13% navodi da psovke čuje po 0-5 puta na dan, a 20% prijavljuje da ih čuju 20 i više puta dnevno.

Učesnicima studije ponuđen je transkript fiktivnog razgovora između dve petnaestogodišnje osobe; trebalo je da zamisle da su taj razgovor čuli u prolazu, i da ocene učesnike po opštem utisku, inteligenciji, pouzdanosti, druželjubivosti, pristojnosti, i dopadljivosti. Dijalozi su ponuđeni u više verzija – dva dečaka, dve devojčice, jedan dečak i jedna devojčica. Nekada su oba govornika koristila psovke sa spiska, nekada nijedan od njih. Sve ostalo bilo je identično.



Evo odlomka iz jednog od ponuđenih razgovora:

Džesika: „E, zdravo.”

Ešli: „Hej, kako si?”

Džesika: „Dobro, žurim na predavanje, ne smem da zakasnim. Znaš kakav je, sigurno će da mi sere.”

Ešli: „Što mrzim kad to rade, jebote. Samo sekundu zakasniš a odmah te drkaju.”

Džesika: „Znam, a još nas zatrpaju gradivom. Toliko imam da učim, jebote.”

Ešli: „I ja, užas. Tri kontrolna nam je najavila ona kučka.”

Defrank i Kalbo ustanovile su da studenti sve sagovornike koji psuju ocenjuju kao ne samo manje inteligentne odnosno pouzdane, već su po njima i manje dopadljivi i previše agresivni. U razgovorima između pripadnika različitih polova, žene koje psuju ocenjene su kao manje druželjubive, dok su muškarci koji psuju ocenjeni kao manje pristojni.

Ovi stavovi formirani su uprkos činjenici da skoro pola ispitanika nije smatralo da su navedene psovke naročito uvredljive. Čak i najteže rangirani izrazi („kučka“ i „jebote“) nisu ostavili jak utisak na njih, a neki ih nisu ni primetili.

„Iako ljudi ne smatraju da je (…) upotreba ovakvog rečnika upadljivo nepristojna, on utiče na njih i formira njihovo mišljenje o sagovornicima, možda podsvesno“, zaključuju Defrank i Kalbo.

Vredi istaći da se mišljenje studenata o fiktivnim tinejdžerima koji psuju možda ne može translirati na ostale segmente populacije, ali prvi utisak koji stičemo o nepoznatim osobama nije beznačajan, pa možda i ne bi bilo tako loše da svi mi pripazimo na rečnik.

Sa vremenom, „ljudi su se navikli na određene psovke i u nekim situacijama ih čak očekuju“, navode naučnice. „Sa druge strane, predrasude ipak formiraju na osnovu rečnika. Izbor reči nam znači, mislili mi o tome svesno ili ne.“