Moj mozak pretvara misli u sećanja

Moj mozak je uvek jurcao. Uvek je izbacivao eksplozije sačmi od maštarija, ideja i poluistina, ritmom koji je bio van svake moje kontrole — otud lekovi. Dobio sam dijagnozu bipolarnog poremećaja kao mlađa odrasla osoba i, između ostalog, moram da živim s tim. Oduvek sam bio pomalo hipo-maničan i, kao takav, oduvek pomalo hiper-maštovit. Tek sam nedavno počeo da shvatam koliko to izobličuje moja sećanja i izvrće moju percepciju o samom sebi i vremenu.

Nekih dana osećam se kao Pera Kojot koji juri neuhvatljivu Pticu Trkačicu. Nalazim se na ACME raketnim rolšuama i jurim ka tunelu koji je naslikan na zidu od cigala. I odjednom, hipomanično uzbuđenje pretvara se u depresiju kad se sudari sa betonom stvarnosti.

Ali kao i sa Perom Kojotom, moj problem ne nastaje kad zakoračim u provaliju — problem nastaje kad pogledam dole.

Problem sa mozgom koji se odmara tek kad se pregreje i ugasi jeste taj da je moj osećaj za vreme oštećen. Problem sa mozgom koji neprestano smišlja scenarija, vinjete i likove jeste da se izmišljeno konstantno meša sa stvarnošću. I kao takvo, moje osećanje sopstva preko sećanja postaje iluzija i nepouzdano.

Teško je zapamtiti ko sam. Moram da pratim suviše verzija sebe. Ne mislim toliko na podeljene ličnosti koliko na podeljene narative. Žongliranje tim narativima nije lako, njihovo dovođenje u red tako da može da ih shvati autsajder gotovo nemoguće. Kad sam bio mlad i gluplji nego što sam danas, pokušao sam da ilustrujem ovu “senzaciju” devojci sa kojom sam izašao. Nacrtao sam pravu liniju sa povezanim linijama koje se granaju od nje na linearan i “logičan” način i objasnio da tako funkcionišu “normalne” misli (bar sam tako ja zamišljao). Potom sam nacrtao nekoliko pravih linija koje su nepovezane ali paralelne, koje se nisu toliko granale koliko preskakale jedna drugu. “Tako funkcioniše moj mozak”, rekao sam.

Nije joj se dopalo.

I to je u redu. To je jedna veoma neobična i kontradiktorna ideja koju je gotovo nemoguće objasniti. Naročito prijatelju ili partneru. Kako nekome da saopštite da doživljavate paralelne i ukrštene “istine”? Da vaš um sprečava da ikad budete istinski “prisutni”? Nekoliko linija iscrtanih hemijskom na salveti nisu posebno velika uteha.

Za mene se ovaj problem posebno pogoršao od decembra. Iskreno ne bih mogao da vam kažem šta sam radio od tada do sada. Vidim obrise mojih dela, ali su oni pomešani sa fabulacijom: prisustvovanje porodičnom venčanju (desilo se), gde je moja pratnja bila devojka koja se skida pred veb kamerom (nije), da je moj prijatelj koristio tank za plutanje (desilo se), ali se u njemu skoro udavio (nije), da je moj pas izašao i zalajao na japija (desilo se), koji mu je dodelio ulogu ‘Mladog losa’ u seriji prednastavka o Frejžerovom ocu (nije se desilo, još).

Svi mi zamišljamo i izmišljamo, ali kad to radite brzinom koju ne možete da kontrolišete (bez lekova), vaša sećanja — i stoga vaša realnost — počinju da liče na istinu koja se ne razlikuje mnogo od potresnog finala prošlogodišnje serije Tvin Piks: Povratak.

U agentu Kuperu prepoznajem to sjedinjavanje izobličenog vremena i iskustva: spokoj dok istovremeno osećate veliko uzbuđenje zaglavljeni u limbu.

Lekovi mogu da uspore ili izmene putanju ovakvog načina razmišljanja, ali oni ne nude potpuno izlečenje. To ostavlja posledice. Za mene, kad sam nakljukan lekovima, oni saseku rapidno budalašenje u korenu. Ali kao pisac i komičar, budalašenje je bukvalno ono od čega živim. Hipomanične maštarije možda su problematične, ali ja sam programiran samo za njih i samo u njima pronalazim radost. Izgubiti ih u potpunosti, kao što mi se desilo kad sam bio na lekovima, na svoj način je neka vrsta posrednog samoubistva.

I šta onda da se radi? Kako da se uzemljite u stvarnosti kad niste sigurni šta je ona? Kako da se usporite?

Ja bindžujem — trudim se da simptome manične opsesije pretvorim u konzumaciju. Izgubiti se u nečemu deluje kao najbolji način da se uspore misli, disciplinuju gluposti i zauzdaju priče. U prošlosti, to je bila autodestrukcija (alkohol i seks), ali vremenom sam naučio da preusmerim glad koja dolazi sa brzometnim razmišljanjem ka konstruktivnijim ciljevima. Knjige, filmovi, muzika — njih koristim kao slatkiše posute za sobom da pronađem gde sam bio u gustoj šumi svog uma. Dakle, iako ne mogu da se setim većeg dela onoga što se desilo protekle godine, mogu da vam kažem da sam poslednja dva meseca proveo gledajući kompletnu filmografiju Akire Kurosave. Koja se, pukom srećom, umnogome bavi međuigrom vremena, istine i sećanja.

Postoji trenutak u njegovom remek-delu iz 1952. godine Ikiru (iliti Živeti) kada se lik Takešija Šimure, Vatanabe, priseća života koji mu je proleteo kao da je statički šum: “Šta sam radio ovde? Ne sećam se, koliko god se trudio. Sećam se samo da sam bio zauzet. A čak i tad mi je bilo dosadno.”

Vatanabe nije primetio da je proćerdao tri decenije na posao birokrate sve dok mu ne postave dijagnozu raka želuca i daju šest meseci života. Istrgnuti iz samoobmane, njegovo vreme i sećanja dobijaju jedan sasvim nov kvalitet. On komentariše zalazak sunca: “Oh, baš divno, nisam video zalazak sunca 30 godina.”

Zauzetost i dosada — moj um bljuje jedno kako bi ublažio drugo. Moja sećanja se pojavljuju u procepu između ova dva ekstrema, definisana jednim ili drugim. Sećam se samo da sam zauzet, a, čak i tad, da mi je dosadno. Propustio sam mnoge zalaske sunca.

Konačna lekcija filma Ikiru jeste da je čovek ono što radi, a ne ono što zamišlja da radi, a meni je posebno teško suočiti se s tim truizmom.

Često se pitam šta će prekinuti moje cikluse hipomaničnih misli (nadajmo se ne rak želuca.) Trenutno sam učauren u maničnim konstruktima i raspadnutim sećanjima. Vreme oko mene stoji, dok se u meni rikošetira. Kojot me gleda odozgo.