Reklame
Seks

Film „Džuno“ pomogao mi je kad sam zatrudnela kao tinejdžerka

Pre pojave MTV Teen Mom franšize, bilo je malo filmova i programa koji su prikazivali ljudsku stranu tinejdžerskih trudnoća. Deset godina od premijere, „Džuno“ je još uvek jedan od najvažnijih filmova ikad snimljenih na ovu temu.

pisao Sian Ferguson
13 Decembar 2017, 7:39am

Fotografije vlasništvo  Fox Searchlight

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na sajtu Broadly.

Petog decembra 2007. „Džuno“ je zvanično dospeo na repertoar bioskopa u Americi i Kanadi. Istog dana sam i ja mogla da postanem majka-tinejdžerka, da nisam pobacila nekoliko meseci ranije.

Sa dvanaest godina bila sam silovana i zatrudnela. O samom silovanju sam govorila u javnosti i bavila se aktivizmom na tu temu, ali o pobačaju sam mnogo manje bila spremna da pričam – taj traumatični događaj je uticao na mene bitno drugačije od onog inicijalnog.

Trudnoća mi je bila potpuno drugačija od one prikazane na ekranu. Džuno je u filmu izložena diskriminaciji kao trudna tinejdžerka, dok sam ja pobacila već u devetoj nedelji pa niko nije ni znao da sam bila trudna. Džuno je dala bebu na usvajanje, a ja sumnjam da bih bila spremna na to. Džuno je zatrudnela sa najboljim prijateljem, a ja sa seksualnim napasnikom.

Ipak, naše priče imale su nešto zajedničko: ni jedna ni druga nisu bile tipični narativi kojima se tinejdžerke upozoravaju da ne zatrudne. Samo sam u filmu „Džuno“ mogla da prepoznam svoje iskustvo, delom zbog jedinstvenog naslovnog lika.

Neki kritičari smatraju da „Džuno“ šalje poruku protiv abortusa, ali meni tako nije delovalo. Priče o abortusu su važne i ne pričaju se dovoljno često, ali izbor da rodi koji je Džuno u filmu donela omogućio je da se priča i o diskriminaciji sa kojom se suočavaju trudne tinejdžerke.

Kada je u filmu otišla na ultrazvuka a tehničar je ispratio podrugljivim komentarom, mene je to podsetilo na medicinske sestre kojima sam se i sama obraćala. Kada su Džuno izbegavala druga deca u školi, setila sam se svog straha i svoje izolacije. Kad su njeni drugovi iz razreda protestovali ispred klinike za abortuse, shvatila sam da je i moja trudnoća bila politički angažovana iako mi to nije bila namera.

Odrasla sam u Južnoj Africi početkom veka, gde je tada obrazovanje mladih na temu HIV/AIDS bilo na vrhuncu. Imali smo predmet pod nazivom „Životno usmerenje“ koji je praktično funkcionisao kao seksualno obrazovanje. U udžbenicima su nam bili prikazani slučajevi naših vršnjaka koji su se suočavali sa ovim pitanjima. Učili su nas da posavetujemo hipotetičke mlade roditelje, odnosno ocenjivali našu spremnost da drugoj deci kažemo da se uzdržavaju seksa i droga, odnosno da za savet uvek pitaju odrasle.

Mnoge studije citirane u udžbenicima bavile su se trudnim devojkama. Navodili su se razlozi zbog kojih su zatrudnele – npr. pritisak društva ili partnera – jer je akcenat bio na sprečavanju tinejdžerskih trudnoća, ne na pružanju pomoći kad se one već dese. Ništa drugo nismo znali o tim mladim majkama: šta vole, čime se bave, šta hoće da postanu u životu.

Učili su nas da na trudne tinejdžerke gledamo kao na statistiku, a ne ljudska bića.

Tokom i posle moje trudnoće, mučila me je pomisao na to gradivo. Udžbenike nisam više smela da pogledam, bila sam opsednuta imenima tih devojaka, umišljala da vidim svoje ime umesto njihovog. Pocrvenela bih, ubeđena da će moji vršnjaci – obrazovno operisani od saosećanja za trudne tinejdžerke – primetiti da se neobično ponašam, naslutiti da spadam u istu sramnu kategoriju kao i devojke o kojima smo učili.

Da sam se našla u udžbeniku, šta bi pisalo? „Šon je saznala da je trudna pošto ju je silovao prijatelj. Šta mislite da bi trebalo da uradi?“ Ne bi nigde pisalo da je odličan đak, da voli da čita Meg Kabot – trudnoća bi me svela na problem koji treba rešiti.

Zamišljala sam šta bi odgovorila druga deca. Nije trebalo da ode kod silovatelja bez pratnje odrasle osobe. Trebalo sve da prizna roditeljima ili nastavnicima. Trebalo bi da da dete na usvajanje. Znala sam sve tražene odgovore. Priželjkivala sam da je rešenje moje situacije jednostavno koliko i rešenje školskog zadatka. Volela bih da sam naučila da rešavam stvarne probleme umesto da recitujem odgovore kao papagaj.

Najviše sam želela da ne budem potpuno sama. Pre „Džuno“, činilo mi se da jesam.

U filmu, Džuno nije dehumanizovana i svedena na kliše. Ne daju nam da zaboravimo da je se radi o kompletnoj osobi i jakoj ličnosti. Prikazana je kao simpatična i pametna devojka koja se trudi da donese razumne, zrele odluke, a ima neobičan smisao za humor. Trudnoća na stranu, Džuno sama za sebe prkosi svim tinejdžerskim stereotipima. Džuno nikad nisu sveli na trudnicu. Film se ne bavi njenom odlukom da izgubi nevinost. Za razliku od navijačice Kvin Fabre u seriji Glee, Džuno nije predstavljena kao devojka koja je trudnoćom upropastila svoju savršenu budućnost. Iako ima problema, nije svedena ni na stereotip „problematične mlade osobe“.

Neobična i jedinstvena, Džuno dozvoljava da se u njoj prepoznamo i podseća nas da su trudne tinejdžerke pre svega ljudska bića. U njoj sam prepoznala starmalu devojčicu nalik sebi, koja koristi izraze poput „šokantno blazirana“ umesto da prosto kaže „opuštena“. Moji vršnjaci kao i ostatak sveta voleli su činjenicu da je Džuno čudna, pre i posle njene trudnoće. Zbog toga sam shvatila da i ja zaslužujem da se nekom sviđam, da me doživljavaju kao ljudsko biće a ne kao tinejdžerku koja je jednom zatrudnela.

Otkako je Tramp dospeo u Belu kuću, reproduktivno zdravstvo je stalno pod pretnjom, a tinejdžerima je pristup kontraceptivnim sredstvima i abortusima otežan. U zemlji kojoj nedostaje seksualnog obrazovanja, mlade ljude ne samo što ostavljamo bez ključnih medicinskih usluga, već ih stigmatizuje isti sistem koji im uskraćuje neophodnu negu.

Deo razloga za ovu dehumanizaciju mladih majki leži u plitkoumnim medijskim predstavama koje nam se nude. Na sve strane su stereotipi, pa je lakše prenebreći potrebe mladih žena za koje mislimo da su „neodgovorne drolje“. Pre pojave MTV Teen Mom franšize, bilo je malo filmova i programa koji su prikazivali ljudsku stranu tinejdžerskih trudnoća. Neke (npr. Precious ili Maria Full of Grace) su čak bile izložene kritici zbog stereotipa o jadnim, mladim, neudatim, trudnim ženama. Slično, film „Džuno“ je bio kritikovan zato što pokazuje pozitivan ishod tinejdžerske trudnoće samo u slučaju bele strejt devojke iz srednje klase – dok ovaj problem najčešće pogađa siromašne pripadnice etničkih manjina.

Nijedna priča nije sposobna sama po sebi da predstavi iskustva svih trudnih tinejdžerki, ali „Džuno“ bi trebalo da bude korak u pravom pravcu. Potrebno je ispričati više priča ovog tipa sa akterima drugih klasnih, rasnih, rodnih, i polnih identiteta. U savršenom svetu, svaka od onih bezličnih devojaka iz mog udžbenika bi dobila svoju priču, podjednako brižljivo i nežno napisanu kao što je i Džuno bila.

Do tada, „Džuno“ ostaje jedan od najznačajnijih i relevantnijih filmova koji se bave problematikom tinejdžerskih trudnoća.

Tagged:
Broadly
Tinejdžeri
Trudnoća