sajber nasilje

Novi trend kada su tinejdžeri nasilni sami prema sebi na internetu

To je nešto što istraživači nazivaju „digitalnim samopovređivanjem“.
26 Novembar 2017, 7:00am

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na Tonic-u.

Sajber-nasilništvo je problem. Počeli smo to da priznajemo, kao deo šire spoznaje da je „virtuelni“ svet stvaran, i da stvari koje se u njemu dešavaju imaju stvarne posledice. Ali nova studija ukazuje na to da postoji još jedan, manje proučen fenomen vezan za sajber-nasilništvo: adolescenti anonimno dele škodljiv sadržaj o sebi samima – što istraživači nazivaju „digitalnim samopovređivanjem“.

Ova studija, objavljena u Časopisu za zdravlje adolescenata, ispituje rasprostrajenost digitalnog samopovređivanja, definisanog kao čin postavljanja, slanja ili drugačijeg deljenja materijala o sebi. U pratećem postu na blogu, jedan od autora studije, Džastin W. Pačin, stručnjak za sajber-nasilništvo, opisuje kako su ga kontaktirale snage zakona, povodom poruka postavljenih na nekoj anonimnoj aplikaciji. Sve poruke su ohrabrivale samoubistvo, i bile su upućene jednom korisniku. „Ako se ne ubiješ večeras, ja ću to da obavim umesto tebe“, pisalo je u jednoj. Policija se dovoljno zabrinula da to istraži, ali nakon što su kontaktirali kompaniju čija je to aplikacija, otkrili su da je poruke slao onaj koji ih je i primio.

Za one koji nisu tinejdžeri, ovo može da zvuči kao redak, stran fenomen. Zašto bi neko sam sebi slao poruke nasilnog sadržaja? Ali Pačin opisuje skorije upečatljive primere. Hana Smit, četrnaestogodišnjakinja iz Lesteršira, u Engleskoj, ubila se 2013. godine. Njen otac je rekao da je u mesecima koji su predhodili njenoj smrti dobijala anonimne, agresivne poruke na Ask.fm. Istražitelji sajta su uskoro otkrili da je 98 posto poruka koje je primila došlo sa iste IP adrese na kojoj je i kompjuter koji je koristila, što ukazuje na to da ih je slala sama. Slično tome, prošlog novembra, u Hebronvilu, u Teksasu, petnaestogodišnja Natali Natividad je oduzela sebi život: za nasilne poruke u kojima joj se sugeriše da bi „trebalo da se ubije“ se ispostavilo da ih je sama postavljala.

Ovaj fenomen nije sasvim nov. 2010. godine, istraživačica društvenih medija Dana Bojd je napisala post na blogu o tome, navodeći nekoliko mogućih motiva: želja da ispadneš kul (kada te kritikuju, to znači da si popularan), nada da ćeš pokrenuti salvu komplimenata od strane prijatelja i vršnjaka, koji će stati u tvoju odbranu, ili potreba da zavapiš za pomoć. 2011. je sprovedena studija u pokušaju da se kvanitifikuje u kolikoj meri se digitalno samopovređivanje događa, i otkriveno je da je 9 procenata studenata priznalo da su to radili kao srednjoškolci.

Ali jedna nova studija je prva koja je sprovedena na starijim učenicima osnovnih škola i srednjoškolcima. Zasnovana je na anketi u kojoj je 2016. učestvovalo 5593 adolescenata uzrasta između 12 i 17 godina, koje su ispitivali o raznim oblicima ponašanja, uključujući i digitalno samopovređivanje. Oko šest procenata njih je izjavilo da su na internetu postavljali loše stvari o sebi. Dečaci daleko više, 7,1 procenat njih, u odnosu na 5,3 procenta devojčica. Određene karakteristike takođe su u korelaciji sa tendencijom ka digitalnom samopovređivanju, uključujući i ne-heteroseksualnost, iskustvo sa nasilništvom u školi i sajber-nasilništvom, uzimanje droge ili devijantno ponašanje, i depresivne misli i samopovređivanje van interneta.

Kada su istraživači upitali učenike šta je motiv njihovog samopovređivanja, pojavilo se nekoliko njih. Neki su testirali svoje prijatelje da vide kako će (i da li će) da reaguju. Drugi su to činili da bi ispali duhoviti ili da bi skrenuli pažnju na sebe. A drugi su naveli nizak nivo samopoštovanja i osećaj mržnje prema sebi: „Zato što sam se osećao loše, i samo sam želeo da se osećam još gore“, kao što kaže jedan od njih.

Pačin primećuje da je ovo i dalje slabo izučen i loše shvaćen fenomen – još istraživanja će biti od ključnog značaja za njegovo razumevanje. Ali, piše on, roditelji bi trebalo da budu svesni da bi slučajevi sajber-nasilništva u stvari mogli da budu digitalno samopovređivanje. I snage zakona bi na sličan način trebalo da budu voljne da razmotre tu ideju, i adekvatno reaguju. To ne znači da to treba jednostavno odbacivati kao smicalicu za privlačenje pažnje. To znači da treba priznati da, čak i u slučajevima digitalnog samopovređivanja, postoji adolescent koji traži pomoć.

JOŠ NA VICE.COM:

Srednjoškolke iz Beograda o rakunima, pravilima oblačenja i poštovanju škole

Kako da se odnosite prema nastavnicima, pričaju nam nastavnici iz Srbije

Ljudi nam pričaju o najtupavijim popularnim forama u školi

Reklame