Ovaj tekst je prvobitno objavljen na MOTHERBOARDPiter Rasel i njegova partnerka su razgledali po Noje Pinakoteci, muzeju umetnosti 18. i 19. veka u Minhenu, kada su je ugledali.Ona šeta stazom, deluje neusredsređena na ono što je čeka iza narednog skretanja: rumeni momak koji kleči na jednom kolenu i u rukama drži roze cvet, spreman da je zadivi. Njen pogled je fiksiran nadole, fokusiran na mali predmet koji drži sa obe ruke, na način na koji mnogi od nas hodaju danas, obuzeti svojim smartfonima.
Reklame
Ovo je „Očekivana“, slika austrijskog slikara Ferdninanda Georga Valdmilera iz 1860.Rasel, bivši službenik vlade iz Glazgova, rekao mi je da se setio ovog umetničkog dela ovog leta, na konferenciji prevodilaca. Prošlo je oko godinu dana otkako su njegova partnerka i on ugledali sliku na sudbonosnom odmoru u Bavarskoj. Na konferenciji su se Rasel i jedna njegova koleginica, objašnjava on, zatekli kako razgovaraju o „važnosti konteksta“. U tom trenutku je on izvadio svoj telefon, da joj pokaže sliku „Očekivana“.„Ono što mi je najupečatljivije je to koliko je napredak tehnologije promenio tumačenje slike, i način na koji ima uticaja na njen čitav kontekst“, kaže Rasel, koji povremeno piše blog o kulturi, kao i poeziju.
Slika: Hajotthu/Wikimedia CommonsSlika je od tada ostavila dovoljno veliki utisak na Rasela da ju je čak i podelio u odgovoru na jedan prošlomesečni tvit na @VICE Tviter nalogu, nakon što je na njemu postavljena priča koju sam ja letos napisao o izvesnoj slici iz 1937, na kojoj je između ostalih stvari prikazan čovek koji drži nešto što toliko liči na ajfon da je to jezivo.Videvši Raselov odgovor na tvit, u kome ukazuje na sličnu stvar koja se dešava na „Očekivanoj“, prvi put sam saznao za Valdmilerovu sliku, koja možda datira čak iz 1850, prema sajtu galerije. A u tom slučaju, poenta ostaje ista.Ono čemu je teže ući u trag je da li je on bio prvi koji je javno ukazao na nju. Rasel mi je rekao da ne zna da je neko drugi podelio ovu sliku „na ovaj način“ („obično“, dodao je on, „ako ti je ideja toliko dobra, verovatno je već nekome pala na pamet“). Postoji barem jedna remiksovana verzija „Očekivane“, koja kruži Pinterestom i koja mi je prosleđena. Slici je dodat zrak svetla koji osvetljava ženin „telefon“.
Reklame
Više kao „Očekivani mem“.Nema potrebe reći, žena na slici ne drži smartfon, naravno.„Devojka sa ove Valdmilerove slike se ne igra sa svojim novim ajfonom Iks, već je krenula u crkvu i u rukama drži svoj mali molitvenik“, kaže mi Gerald Vajnpolter, direktor umetničke agencija austrian-paintings.at.Ovo ne bi bilo prvi put da se suština jednog neživog predmeta – njegova komopoziciona težina, način na koji privlači pažnju, njegova aura – prikazanog u vremenima čak i pre električne energije, provuče kroz filtere naše savremene hiper-povezanosti.Na „Očekivanoj“, govor tela žene svakako čini da izgleda kao da gleda u telefon, do te mere da možete da zamislite kako je obeležavaju kao još samo jednu „ pogubljenu šetačicu“, pogrbljenu u takozvanom „ položaju za kucanje poruka“, kao da šeta ulicom 2017. Ali kao što mi je jedan moj poznanik posebno opsednut putovanjem kroz vreme nedavno ukazao, kada sam mu pokazao originalnu (neobrađenu) verziju slike, lice žene deluje osvetljeno od ispod, kao da je obasjana svetlošću ekrana. Svo senčenje je usmereno ka napred, osim onog na njenoj bradi, usnama i obrazima, koji gotovo da izgledaju svetlije nego što biste pomislili, kada uzmete u obzir da ju je Valdmiler svojim potezima četkicom osvetlio otpozadi.„Velika promena je u tome što bi 1850. ili 1860. svaki posmatrač identifikovao predmet kojim je devojka opsednuta kao molitvenik ili psalme“, kaže Rasel. „Danas nikome ne bi promaklo koliko liči na scenu neke tinejdžerke obuzete društvenim mrežama na svom smartfonu“.
Onomad na konferenciji prevodilaca, jedna Raselov koleginica je iznela drugačije viđenje: „Bila bi na aplikaciji za dejting“, lupila je, zamišljajući zabrađenu mladu ženu kako hladno odbija svog neuspešnog udvarača, isto kao što bi danas na svom ajfonu svajpovala na Tinderu. „Više sreće drugi put“, druže.
Više kao „Očekivani mem“.Nema potrebe reći, žena na slici ne drži smartfon, naravno.„Devojka sa ove Valdmilerove slike se ne igra sa svojim novim ajfonom Iks, već je krenula u crkvu i u rukama drži svoj mali molitvenik“, kaže mi Gerald Vajnpolter, direktor umetničke agencija austrian-paintings.at.Ovo ne bi bilo prvi put da se suština jednog neživog predmeta – njegova komopoziciona težina, način na koji privlači pažnju, njegova aura – prikazanog u vremenima čak i pre električne energije, provuče kroz filtere naše savremene hiper-povezanosti.Na „Očekivanoj“, govor tela žene svakako čini da izgleda kao da gleda u telefon, do te mere da možete da zamislite kako je obeležavaju kao još samo jednu „ pogubljenu šetačicu“, pogrbljenu u takozvanom „ položaju za kucanje poruka“, kao da šeta ulicom 2017. Ali kao što mi je jedan moj poznanik posebno opsednut putovanjem kroz vreme nedavno ukazao, kada sam mu pokazao originalnu (neobrađenu) verziju slike, lice žene deluje osvetljeno od ispod, kao da je obasjana svetlošću ekrana. Svo senčenje je usmereno ka napred, osim onog na njenoj bradi, usnama i obrazima, koji gotovo da izgledaju svetlije nego što biste pomislili, kada uzmete u obzir da ju je Valdmiler svojim potezima četkicom osvetlio otpozadi.„Velika promena je u tome što bi 1850. ili 1860. svaki posmatrač identifikovao predmet kojim je devojka opsednuta kao molitvenik ili psalme“, kaže Rasel. „Danas nikome ne bi promaklo koliko liči na scenu neke tinejdžerke obuzete društvenim mrežama na svom smartfonu“.