golotinja

Zašto neki tipovi vole da skidaju majicu u javnosti

U skoro svakoj grupi prijatelja postoji jedan lik koji redovno skine majicu kada niko drugi to ne bi uradio. Ali zašto? Šta ga motiviše?
09 Avgust 2018, 6:00am
Autor, bez majice.

Zamislite ovu situaciju: 2 je ujutru. Na festivalu ste. Didžej pusti „Afriku“, i šator odlepi. Votka-kola lete na sve strane, ljudi ispuštaju čudne trbušne zvuke. A onda ga ugledate: idiota, bez majice koji vitla njome iznad glave.

Priznajem: ja sam taj idiot.

Slobodno me pitajte zašto redovno skidam majicu u javnosti, ali ja to neću umeti da vam kažem. Mršav sam, sa malim pivskim stomačićem – stvarno ništa strašno – i pod normalnim okolnostima, kada sam trezan, užasavam se da sam u centru pažnje. S toga sam rešio da otkrijem zašto ja – i na hiljade muškaraca nalik meni – imam predispoziciju da skidam majicu u javnosti, dok toliko mnogo drugih muškaraca mogu da prežive čitav dan i noć sa majicom čvrsto na svom mestu.

Pre nego što počnemo: u suštini, to je zato što smo svi idioti, zar ne?

„To što muškarci skidaju majice definitivno nije tako jednostavna stvar“, kaže Džonatan Hoban, savetnik i terapeut. „Ali tu su glavne stvari sloboda i zbližavanje“.

Za uzgrednog posmatrača napucanih batica koji se goli do pola nose na krkače, ovakva definicija može da deluje isuviše dobronamerno. Ali, nastavlja Hoban, to je takođe jedinstveni oblik ponašanja nošen testosteronom, baš kao što i očekujete. „Tu se radi o tome da muškarci među sobom biraju alfa mužjaka“, kaže on.

Tako je lako sa neodobravanjem gledati na ovo naizgled narcističko ponašanje, ali ako zagrebemo ispod površine kapa za bejsbol i loših tetovaža na bicepsima, možda bismo mogli da se saosećamo sa tim mišićavim tipovima. „Narcizam je u suštini masivna kompenzacija“, kaže Hoban. „To ima mnogo veze sa time kada te kao dete nisu primećivali, slušali i vrednovali – osetiš nalet endorfina i dopamina. Stičeš osećaj nagrade“.

Mana kod toga da si kao dete bio lišen doza ovih hemikalija koje izazivaju sreću može da bude to što se pretvoriš u veliku bebu koja očajnički želi da ih doživi drugačijim sredstvima. „Kao da kažu, ’Kao dete nisam bio priznat, pa vas molim, priznajte me ovakvog kakav sam sad’. Tu se takođe radi i o osećaju moći“, kaže Hoban. „Nemaju tu moć u sebi, ali njihovo telo je ima. Stvarno, radi se o osećaju da si voljen. Kada ljudi kažu, ’Vau, imaš sjajno telo’, radi se o tome da se osećaju voljenima“.

Razgovarao sam sa nekim momcima povodom ovog članka, i možda ne iznenađuje da je samo jedan od njih priznao da redovno skida majicu u javnosti, da bi pokazao svoje isklesane trbušnjake. „Radio sam to dok sam bio u stvarno dobroj formi“, kaže tridesetčetvorogodišnji Li Godard. „Uglavnom da bih se hvalio, ili zato što sam se plašio. To je traženje pažnje. Ali onda sam upoznao svoju gospođu. Nju je bilo baš briga za to, i ja sam se skrasio“.

Drugi „bilderi“ sa kojima sam razgovarao su navodili mnogo bezazlenije razloge za svoj polustriptiz, kao što je muško zbližavanje. „Odeća nas štiti“, kaže klinička psihološkinja Debora Pejdž. „Kada je skinemo, sebe činimo ranjivima, što znači da bi skidanje moglo da bude znak intimnosti i zbližavanja među muškarcima“.

Međutim, „komična vrednost“ skidanja majica je do sada bio razlog koji je najviše puta naveden. „Znam da je to ljudima smešno“, kaže dvadesetšestogodišnji Džoš Fin. „Ja nisam u formi, i sav sam dlakav. Da imam dva metra, mišiće i da sam u teretani po ceo dan, to bi možda moglo da deluje ugrožavajuće. Ali ništa od toga ne stoji, tako da je ljudima smešno. A pretpostavljam da na taj način i saopštavam da mi ne smeta kako izgledam“.

Fotografija: Kremlin Pool / Alamy Stock Photo

Ali šta ćemo sa muškarcima kojima je skidanje do pola deo fazona – ili umetnosti – i koji to prikazuju celom svetu? Dve veoma dobra poznata – i ideološki dijametralno suportna primera – bi bili Vladimir Putin i Detinjasti Gambino, poznat i kao Donald Glover.

Putinove slike sa odmora na kojima je go do pola – kada jaše konje, peca ribu i pliva baterflaj u sibirskim jezerima – su predmet sprdnje u zapadnom društvu. „Putin je maneken stereotipne muževnosti – jaše, lovi i peca go do pola“, kaže Hilda Berk, integrativna psihoterapeutkinja, savetnica parova i lajf kouč. „Ali s druge strane, ruska kultura je prepuna ikonografije i simbola moći. Kao srp i čekić. Možda on nastavja tu tradiciju, i ti prizori nisu namenjeni nama“.

Postoji interesantno mišljenje, koje je izneo novinar Leonid Beršidski, a to je da većina Rusa zapravo baš i nije impresionirana Putinovim fotkama sa odmora. Umesto toga, kaže Beršidski, on ih pušta u promet zarad zapadne štampe, kao neku vrstu dvostrukog blefa, dok se mi naslađujemo ovim veštačkim mačizmom, a on gleda svoja posla, iza kulisa, i ojačava svoj čvrsti stisak u Kremlju.

Gole grudi Detinjastog Gambina sada su nepovratno postale deo njegove estetike, bilo u njegovim javnim i TV nastupima, njegovom pojavljivanju u Magic Mike XXL, ili u videu „This Is America“.

Skrinšot: YouTube / "This Is America"

„Nagost do pola Donalda Glovera vezuje se za dugu i neumornu tradiciju crnih muškaraca golog torza u popularnoj muzici i na nastupima. On je malo dežmekast, ali ne baš i prase: uvek sebe predstavlja kao alternativnog seks simbola“, kaže Džejson King, profesor Instituta za snimljenu muziku Klajv Dejvis, na Univerzitetu u Njujorku. „Usvojio je zavodničku personu, kao otmen način da promoviše svoje iznenađenje, uspešan zaokret ka starinskom soulu svojim trećim albumom Awaken, My Love! „Moglo bi da se kaže da muzika iz budoara zahteva i izgled iz budoara“.

Među svim ovim teoretskim akrobacijama, postoji jedna apsolutna istina: da je skidanje do pola u javnosti privilegija muškaraca. Među ženama čije sam mišljenje tražio, stav prema muškarcima koji skidaju majice je saosećajan, ali obično uz kolutanje očima. „To mi inače ne smeta, ali može da deluje namerno nesnosno, kada tipovi stoje ispred supermarketa, i deluju kao da traže nevolju“, kaže dvadesetpetogodišnja Emili Bris.

Bi Nikols, organizatora brajtonskog mitinga Oslobodimo bradavice, kaže: „Meni to nije uvredljivo niti preteće, ali nalazim da je u pitanju veoma vizuelna i nametljiva prezentacija privilegija muškaraca. Ne smatram muškarce odgovornima za to, i ne mislim da iz tog razloga muškarci ne bi trebalo da budu goli do pola. Ali, kao žena koja je vema svesna toga, kada vidim grupu bezbrižnih muškaraca golih do pola, to je za mene veoma stvarna manifestacija toga koliko muškarci imaju privilegija koje žene nemaju“.

Što se sve ponovo vraća na mene: idiota. Zašto to radim? Kada sam bio mlađi, definitivno sam to radio da bih šokirao ljude; bilo je smešno, i kao nespretnom tipu koji je sticao samopouzdanje lešeći se od alkohola, to su bili laki poeni. Ali sada sam malo stariji. Udobnije mi je u sopstvenoj koži, i da budem u senci. Zašto onda, kada čujem „Afriku“, i dalje mi je suđeno da vitlam majicom u ćošku šatora? Pitao sam mamu moje devojke, Deboru Pejdž, koja je – pored toga što me dobro poznaje – i klinička psihološkinja.

„Ljudska bića imaju dva sistema za ’sreću’. Jedan ima veze sa utehom zbog toga što se osećamo bezbedno i negovano. Drugi ima veze s radošću: ti trenuci ushićenja – koji često imaju veze i sa nekom drugom osobom, ali ne obavezno i uvek – koje pobuđuju hemikalije sreće kao što su endorfin, opioidi ili dopamin“, kaže ona. „Tvoje skidanje majice zvuči kao trenutak sreće, a njeno bacanje je reakcija na slobodu“.

Kada to ovako sročiš, uopšte ne zvuči toliko loše.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK