Moj tata je namerno uzeo prekomernu dozu opioida

Prvobitno objavljeno na Tonic.

"Imate li recept?“ pitao je farmaceut.

"Ne, samo delim ovo“ rekla sam i pokazala flajer čiji je natpis GDE SI, TATA? stajao iznad fotografije mog 52-godišnjeg oca. Smeđih očiju iza debelih stakala naočara, blago namršten, uredno začešljane retke kose.

Shvatila sam da ga je farmaceut prepoznao jer je naglo podigao obrve.

"Ja sam mu ćerka“, rekla sam. Bila sam svesna da mu je zakonsko zabranjeno da odaje informacije o pacijentima, pa sam samo ćutke čekala. On je počeo nešto da kucka po tastaturi.

"Podigao je lekove na recept“, nastavila sam kada je on bacio još jedan pogled na flajer „par dana pre nego što je nestao.“ Farmaceut je ispustio tihi „hmpf“ zvuk i pogledao me saosećajno.

"Javiću vam ako ga budem video“, predložio je.

Zahvalila sam mu se i produžila do obližnjih rafova. Gledala sam pakovanja flastera i računala u sebi: Ako je svratio ovde par dana pre nego što je odlutao ka nacionalnom parku od milion hektara na čijem mu se obodu nalazila kuća, to bi značilo da sa sobom ima punu flašicu hidrakodona, generičke verzije Vikodina. Jedna flašica mogla bi da mu potraje i po mesec dana, ako bi štedeo. Ali ako bi sve uzeo odjednom, mogla bi da mu obustavi rad pluća.

Davno pre nego što je opioidna epidemija dospela u novinske naslove, znala sam da moj tata ima problem sa tabletama. Kao mehaničar, uvek je sa sobom nosio zelenu torbicu sa izvezenim inicijalima – mi smo je zvali "tatina tašna“. U njoj se nalazilo desetak različitih lekova, između ostalog i analgetici koje je uzimao zbog bolova u leđima jer se godinama unazad saginjao preko haube automobila. Nije ni ranije bio naročito srećan čovek, ali lekovi kao da su ubijali to malo životnih radosti što je imao. Kad sam upisala fakultet, on je prestao da mesi hleb iz zabave i da priča viceve. Kad sam otišla na postdiplomske, on je prestao da mi odgovara na pozive jer, kaže, "nemam šta lepo da ti javim“. Kad sam došla na proslavu Božića godinu dana pre njegovog samoubistva, on se kretao sporo; maćeha mi se požalila da je navučen na tablete. A onda je nestao u obližnjoj šumi.

Sv to se odigralo 2006., dok su se analgetici još uvek masovno prepisivali. Godinama sam mislila da je samoubistvo mog oca bila samo jedna lična tragedija. Tek sam pročitavši tekst u "Medicinskom žurnalu Nove Engleske“ shvatila da se takve priče ponavljaju širom nacije; stručnjaci su procenili da je „između 20 i 30 procenata smrtnih slučajeva od prekomerne upotrebe sintetičkih opijata u stvari izazvano samoubistvom.“ Autori su zloslutno nagađali da je ovaj procenat "možda još i viši“.

Ovi šokantni statistički podaci više su nagađanja nego dokumentovane činjenice, jer se uzrok više hiljada ovakvih smrtnih slučajeva zvanično zavodi kao "nepoznat“, dakle ni nameran ni slučajan. "Kad nema oproštajne poruke, mi ne možemo pouzdano da utvrdimo koji je procenat od 42,000 prekomernih doza opioida u 2016. godini bio posledica samoubistva”, objašnjava Nora Volkov, jedna od autora pomenut članka u NEJM, direktorka Nacionalnog instituta za zloupotrebu narkotika. Ona i Marija A. Oguendo, bivša predsednica Američkog psihijatrijskog udruženja, ipak ubedljivo obrazlažu svoju tvrdnju da samoubistva kao tihi faktor doprinose ceni opioidne krize koju društvo mora da plati. Među najubedljivijim pokazateljima su podaci iz trauma centara, u kojima se oko 50% opioidnih overdouza proglašava za slučajne, 26% za namerne, a kod 20% uzroci ostaju "nepoznati“.

Moj tata bi se verovatno tretirao kao jedan od tih slučajeva prekomerne doze „nepoznatog uzroka“. Nekoliko meseci pre smrti, desilo mu se da od dehidracije i analgetika izgubi svest na ulici. Njegov doktor tada mi je u očajanju rekao da bubrezi "samo što mu nisu otkazali“, i da bi morao da počne „bolje da se stara o sebi“. Pokušala sam da razgovaram sa tatom o tabletama i bolu u leđima, da mu predložim jogu ili terapiju. On se nasmejao meni naivnoj, što tada sa 26 godina verovatno jesam i bila. Već se preduboko potonuo u jamu bola, zavisnosti, i beznađa dobro poznatoj korisnicima opijata.

Kao i ostalih dva miliona korisnika heroina ili sintetičkih opijata, moj otac je svoju vezu sa drogom započeo na lekarskom pregledu. Bol u leđima vodio je do operacija, a ona do lekova protiv bolova. Početkom veka, doktorima je još uvek bilo preporučeno da „čarobnu pilulu“ Oksikodona i ostalih sporodelujućih opioida svima redom prepisuju. Ali operacija mom tati nije pomogla (što je čest slučaj kod hirurških zahvata na kičmi), pa ni pilule nisu mogle da potpuno uklone bol koji ga je probadao.

Hronični bol i mentalni problemi rade u povratnoj sprezi. "Bol povećava rizik od samoubistva, tako da bi terapija protiv bolova trebalo da smanjuje taj rizik“, kaže naučnica Ejmi Bonert sa Univerziteta u Mičigenu i vojne bolnice u En Arboru. Problem je u tome što opioidi, osnovno farmaceutsko sredstvo protiv bolova, kvare raspoloženje pacijentima. Bonert kaže da istraživanja na veteranima pokazuju da su oni "na velikoj dozi opijata izloženi višem riziku od suicida nego oni na nižim dozama.“

Štaviše, kada bi pacijenti bez prethodne dijagnoze depresije počeli da uzimaju opioide, zabeležen je skok rizika od ovog oboljenja od 35-105%; upoređeni su pacijenti koji ove lekove uzimaju po 90 dana ili duže, u odnosu na pacijente koji ih uzimaju do 30 dana. Kako se zaključuje o studiji iz 2016. godine obavljenoj u medicinskoj školi Univerziteta Sent Luis, opioidi na duge staze izazivaju neurološke promene u centrima za nagradu, pa se javlja depresija „kao reakcija na gubitak sposobnosti da se oseti zadovoljstvo“, objašnjava vođa istraživačkog tima Džefri Šerer.

Kad mi je to ispričao, kroz glavu mi je proletelo sećanje na verandu tatine tada nove kuće u Arizoni, na kojoj sam sedela i pitala se kako to da njenu ništa ne znače prelepi borovi koji se uzdižu u daljini, poput tanušnih solitera. Nekad je o takvoj kul planinskoj kućici sanjao dok je živeo u vrelom ravnom centralom Teksasu.

Mesec dana pošto se mom tati i njegovoj tašnici izgubio trag upravo u toj šumi borova, pozvali su nas iz policije i obavestili da mu je telo pronađeno u odvodnoj cevi ispod puta koji vodi do kuće. Tata se uvukao u tu veliku cev, naslonio glavu na svoju torbicu, upalio baterijsku lampu i počeo da čita roman naučne fantastike. Popio je sve svoje pilule odjednom i čitao do smrti.

Dok broj žrtava nastavlja da raste – preko 350,000 smrtnih slučajeva vezanih za sintetičke opijate zabeleženo je u ovom veku – grupe za prevenciju samoubistava shvatile su da opioidi predstavljaju urgentnu situaciju. Kako kaže Džil Harkavi-Fridman iz Američke fondacije za sprečavanje samoubistava, važno je razlikovati slučajeve prekomerne doze nehotice uzete od pokušaja samoubistva; put do izlečenja često se razlikuje.

Bolji pristup efikasnom tretmanu bolesti je, naravno, ključ rešenja epidemije prekomernih doza. Svi terapijski programi moraju da nude lekove koji olakšavaju zavisnost (buprenorfin, metadon, lofeksidin) kao i osoblje licenirano za tretman zavisnosti i drugih mentalnih poremećaja, smatra Keli Džej Klark, predsednica Američkog udruženja za borbu proti bolesti zavisnosti. Nažalost, kaže ona, najveći broj programa ne zadovoljava ove uslove pa su tako njihovi pacijenti u slučaju povratka opijatima izloženi još većem riziku od samoubistva. Što se tiče ljudi koji prežive namerno uzetu prekomernu dozu, Harkavi-Fridman smatra da se terapija „mora pozabaviti suicidnim mislima i ponašanjem direktno, kako bi pacijentu omogućila da se sa tim problemima izbori kad budu ponovo iskrsli.“

Mesec dana pre tatinog nestanka, brat i ja smo se neveselo šalili kako bismo oca morali da vežemo i odvučemo na terapiju. Teško mi je da ne osetim krivicu zbog toga što se nisam odlučila za tako drakonsku intervenciju danas, dok čitam o ambulanti u Stenfordu čiji se pacijenti polako ali uspešno skidaju sa opioida od kojih su bili zavisni. Ili kad mi izvesni naučnik piše da „pacijenti na adekvatnoj terapiji antidepresivima imaju bolje šanse da prestanu da uzimaju lekove na recept – čak i oni među njima koji su na tim lekovima godinama unazad.“

Ipak, ključna razlika između tih pacijenata i mog tate je u tome što on nije nikad ni razmišljao o terapiji. "Ne može se svaki čovek naterati da radi oni što ne želi“, kaže Harkavi-Fridman. „Može se samo započeti razgovor i izraziti briga. Oni na to obično kažu, ma ne, sve je u redu, ali treba biti uporan. Takođe se može kontaktirati doktor te osobe. Oni nekad neće biti spremni da vam išta kažu zbog poverljivosti koju garantuju pacijentu, ali ništa ih ne sprečava da vas saslušaju.“

Te 2006, nisam želela da razgovaram od mogućnosti prekomerne doze ili samoubistva. Danas ipak am da se ti neprijatni razgovori ne smeju izbegavati. Osobe na lekovima, njihovi članovi porodice, i njihovi lekari moraju da nađu način da porazgovaraju o mračnoj situaciji koja možda vreba.