Hostgejtor M. Dotkom, najzad bez porno tetovaža na licu

Pre dve godine, pisala sam o Biliju Gibiju sa Aljaske koji je postao malo do umereno poznat pošto je prodao dvadesetak parcela na svom licu porno kompanijama kao reklamni prostor. Iako je podsećao na napaljenog zlikovca iz filmova o Betmenu i plašio starije gospođe kad uđe u radnju u Ankoridžu, Hostgejtor M. Dotkom (ime prodao 2010.) želeo je da objasni kako je u suštini OK lik; bubreg je donirao potpunom strancu na kog je naleteo onlajn, još pre nego što se pretvorio u živi bilbord.

U vreme tog intervjua, Gibi/Dotkom je opisao kako su ga siromaštvo i duševne bolesti dovele do toga da mu na licu piše Dr. FR3AK.COM, PORNFIDELITY.COM, i još štošta. Našu publiku ganula je njegova priča, pa su donirali 6,600 dolara da bi Gibi laserski uklonio svoje tetovaže u nadi da će jednog dana ipak moći da se stabilno zaposli i tako izdržava svoju porodicu.

Gibi mi se neočekivano javio prošle nedelje i obavestio me da je kampanja uspela – uklonio je sve tetovaže sa onih delova lica koji se ne mogu pokriti kapom. Ime mu i dalje zakonski glasi Hostgejtor M. Dotkom, i dalje namerava da skine reklame i sa ruku, ali već sada zvuči neuporedivo srećnije nego u vreme našeg prethodnog razgovora.

VICE: Koliko si puta išao na laser, i koliko te još čeka?

Hostgejtor: Da vidim, koliko ih je bilo… negde između 20 i 30, rekao bih. Što se lica tiče, ne znam koliko još tačno treba da skinem, nikad mi ne daju tačan broj jer koža kod svih reaguje drugačije. Ali mislim da je još malo pa gotovo.

Ljudi te više ne gledaju kao da nisi normalan?

Ne kao nekad. To je ogromno olakšanje, bilo mi je strašno neprijatno kad god bih morao da uđem u prodavnicu, svi bi me gledali kao da sam lopov ili ubica, a meni to ni na kraj pameti nije bilo. Sad više nema stresa u šopingu ni na ulici.

Sećam se da tvoja ćerka nije htela da ukloniš tetovaže jer te se samo takvog sećala. Šta sad misli o tome?

Sad je sve OK ali u pravu si, u početku je bilo „Što ih skidaš, neću da ih skidaš!" Ljutila se, ali sad je ipak kul. Vodim je na ekskurzije, što je mnogo lakše bez tetoviranog lica. Ko zna kako bi me roditelji gledali da sam onakav otišao.

Išli smo u zoo vrt, i da gledamo Krcka Oraščića, i u muzej… Vodim je u park, na izlet, na svakakva mesta. Osam joj je godina, sad će treći razred.

Kažeš da si našao posao? Kako je to išlo?

Kad sam imao tetovaže bio sam strašno depresivan zbog stresa i osude društva. Kad je došlo dotle da sam počeo da razmišljam o samoubistvu, uplašio sam se i otišao na jednu kliniku ovde kod nas, gde su mi otkrili bipolarni poremećaj. Počeo sam da pijem lekove i da idem na terapiju i sve tako to, i mnogo sam se bolje osećao.

Pošto nikad nisam bio osuđivan, klinika mi je ponudila posao. Raznosio sam dokumenta od jedne do druge ispostave, a posle su me unapredili na mesto savetnika za podršku. Pričao sam drugima o svom iskustvu sa bipolarnim poremećajem ličnosti, pomagao im oko njihovih problema. Jedno vreme sam to radio, i sad su me unapredili na mesto menadžera.

Kakav je to posao, šta tačno radiš?

Radim sa duševno obolelima, pomažem im da nađu smeštaj, jer je dosta njih beskućnika i tako to. Pomažem im da se prehrane po narodnim kuhinjama, zakazujem im kod doktora, idem im po lekove… nekad moram da ih vadim iz zatvora ili ludnice, pa pokušam da im nađem mesto u centrima za brigu o obolelima. Bolesnima uvek dobro dođe pomoć sa zdravstvenim sistemom, a i sa okolinom generalno.

Šta dalje planiraš?

Čekam da skinem ovo što mi je ostalo na rukama i na vratu i na temenu – to je sledeći korak. Ako to uspem, mogu dalje da napredujem u firmi, a hteo sam i da završim školu, možda posle postanem nekakav savetnik za nešto, za zdravstvo ili za narkomaniju. Bilo bi lepo da izgledam onako profesionalno, znaš, bez tetovaža na rukama i vratu i to.

Šta danas misliš o tetovažama? Da se tvoja deca istetoviraju, da li bi ti smetalo?

Čudno je to, meni lično smetaju ali na drugima mi izgledaju kul. Jedino ako bi hteli baš na licu, rekao bih im „Nemoj molim te, evo ja sam probao pa se pokajao." Ali drugde gde god hoće, sasvim mi je OK, rekao bih im samo da paze šta izaberu da im se uradi.

Pogledajte i film Ispod betona