Sve što smo naučili iz prve transplantacije penisa u SAD

U maju prošle godine šezdesetčetvorogodišnji pacijent koji je preživeo rak operisan je kako bi povratio svoj život. Tomasu Meningu, stanovniku Masačusetsa, odstranjen je veći deo njegovog polnog organa nakon što su mu lekari postavili dijagnozu raka penisa. Zato je bio posebno uzbuđen što je korisnik prve ikada transplantacije od nekog bolesnog davaoca u Sjedinjenim Državama. "Želim da ponovo budem ono što sam bio", izjavio je za Njujork Tajms Mening ubrzo posle zahvata.

Tim od 30 doktora i pomoćno osoblje koji su lečili Meninga nadaju se da će on biti prvi od mnogih pacijenata koji će dobiti transplantaciju penisa. Zahvat nije strogo neophodan za preživljavanje pacijenata, ali može da ima ogroman psihološki i fizički uticaj na muškarce koji su izgubili deo ili cele genitalije u fizičkim povredama — ili u ratu, u slučaju veterana. Danas, godinu dana posle prvog zahvata, Meningovi doktori imaju jasniju sliku o specifičnim potrebama pacijenata transplantacije penisa za to kako će se takvi zahvati obavljati u budućnosti. Jedan član tima predstavio je njihove nalaze na Američkoj konferenciji o transplantaciji, održanoj u maju u Čikagu, i nedavno objavio članak u žurnalu Anali hirurgije.

Uspeh zahvata kao što je Meningov pokazao je hirurzima da mogu da vrše složene transplantacije kao što su one lica, ruku i šaka — zvane Vaskularizovane kompozitne alotransplantacije (VCA), koje podrazumevaju presađivanje višestrukih složenih struktura kao što su delikatni nervi i krvni sudovi, koža, mišići i ponekad kosti, tako da oni rade u sadejstvu sa postojećim tkivom davaoca. Sada se njihove glavne brige sele sa apstraktnog ( možemo li mi ovo?) na konkretno i logističko ( kako to da uradimo?). "U ovom trenutku neke od rasprava nisu da li mi to možemo da uradimo ili ne, već šta su tehnička pitanja, ko su odgovarajući pacijenti i kako platiti zahvate", kaže Diken Ko, vanredni profesor hirurgije/urologije na Harvardskoj školi medicine i jedan od vodećih hirurga u timu koji je lečio Meninga.

Ko i njegov saradnik Kertis Setrulo Mlađi rade na pripremi pacijentovog imunog sistema tako da ima manje rizika od odbacivanja bez potrebe za stalnim imunosupresivnim lekovima, kao što je trenutno neophodno svakome ko prima transplantaciju danas: tehnika po imenu imuna indukcija tolerancije koristila bi matične ćelije da praktično re-edukuju imuni sistem primaoca kako da prepozna presađeni organ kao sopstveni (umesto kao strano telo koje treba napasti, što dovodi do odbacivanja), omogućujući da se ovi zahvati izvode na mladim, zdravim ranjenim vojnicima i deci bez potrebe za opasnim imunosupresivnim lekovima, kaže Ko.

Drugi izazov je prihvatanje pravih pacijenata za transplantaciju. Mnogi ljudi su kontaktirali Koov i Setrulov tim pre i posle Meningovog zahvata u nadi da će primiti transplantaciju, ali to nije nužno prava intervencija za svakoga — nekima više odgovara rekonstruktivni hirurški zahvat (koji podrazumeva rekonstrukciju delova tela sa tkivom uzetim sa drugih mesta na telu iste osobe) ili im je možda potrebna medicinska, hirurška ili društvena podrška umesto transplantacije. "Moraju da dožive katastrofalan gubitak, da budu pomirljivi, da razumeju zahvat koji će na njima biti izvršen, da budu dovoljno zdravi da u potpunosti shvate dobre i loše strane zahvata", kaže Ko. Zato što je svaka povreda jedinstvena i može da ima različite fizičke i psihičke posledice, multidisciplinarni tim procenjuje potencijalno učešće svakog pacijenta.

Što se tiče toga kakva konstelacija osobina čini pacijenta idealnim primaocem, doktori i dalje pokušavaju to da utvrde. Prema studiji iz 2010, primaoci transplantacije penisa moraju da razmisle da li korist (sposobnost da piške stojeći, na primer, ili povratak seksualne funkcije) nadmašuje rizik (mogućnost infekcije ili odbijanja, biti među prvima koji su primili eksperimentalni zahvat, dug proces oporavka, još fizičkog bola posle fizičke povrede koja je pacijenta i načinila kandidatom za zahvat). Drugi stručnjaci su detaljno opisali emotivne posledice transplantacije penisa, koje mogu da se tiču pitanja telesne slike o sebi, kao što je želja da se bude celovit ili muževan.

Mogući faktor komplikacije: preterana izloženost medijima. Profesor Ko procenjuje da je priču o prošlogodišnjem zahvatu objavilo više od 50 medijskih kuća širom sveta. To je navelo više potencijalnih kandidata da stupe u vezu sa timom. Ko misli da je većina tih reportaža bila "izuzetno primerena i profesionalna", naročito budući da je tema tako delikatna — hirurški tim i sam Mening bili su pripremljeni za to i svakako su spremni za medijsko pokrivanje budućih zahvata — ali on želi da bude siguran da to pomaže hirurzima u postizanju njihovog cilja pomaganja pacijentima. "Moramo da budemo oprezni kad je u pitanju percepcija javnosti o transplantaciji seksualnih organa… Mislim da ljude brine senzacionalizam na temu onoga što smo uradili", kaže Ko, dodajući da su ljudi zaključili da je davanje i zamenjivanja penisa jedne osobe sa drugom "prilično zanimljivo… sasvim sigurno je izazvalo pozornost. Mi želimo da dođemo do naučnog napretka, da pomerimo stvari napred na odmeren ali primeren način." (Usputna opaska, budući da je ova vest postavila pitanje o tome da li pristanak da budete davalac organa automatski znači da ste potencijalni davalac penisa: hirurški tim vodi poseban razgovor sa porodicama potencijalnih davalaca kako bi bili sigurni da se oni sa tim slažu.)

Što se Meninga tiče, članak iz žurnala ističe da se samopouzdanje pacijenta popravilo, da je sposoban da mokri stojeći i da je povratio određenu erektilnu funkciju. Kou nije dozvoljeno da komentariše više o njegovom statusu.

Naravno, jedan zahvat može samo u ograničenoj meri da poduči nečemu hirurge, naročito kad je zahvat sam po sebi toliko složen a priroda povreda može da bude toliko raznolika. "Svaki muškarac koji zadobije nekakvu tešku povredu, bilo da se radi o saobraćajnoj nesreći, opekotini, fizičkom udarcu ili raku, kao u slučaju našeg pacijenta, svako na kraju ima neki drugačiji defekt", kaže Ko. "Kad uradite jednu transplantaciju, to ne znači da će sledeća biti lakša ili prostija samo zato što ste jednu već uradili. To je stalni proces učenja."

Mening vrlo verovatno neće biti poslednji Amerikanac kome je presađen penis. Profesor Ko i njegovi saradnici procenjuju potencijalne kandidate kako im se oni obrate, ali još nemaju vremenski rok za obavljanje sledeće transplantacije. "Čekamo da se nameste prave okolnosti kako bismo krenuli dalje", kaže on. Oni pažljivo proučavaju i Meningove dugoročne podatke da bi odredili šta mogu da urade bolje sledeći put. "Ova oblast je dobila takav zamajac i ima toliko briljantnih stručnjaka da želimo da se rad u njoj ne prekida i da nastavimo da pomažemo pacijentima."

Još na VICE.com:

Kako sam polomio penis

Devojke nam pričaju o njihovim iskustvima sa mikropenisima

Lik sa bioničkim penisom mora da pregura dve nedelje erekcije da bi najzad izgubio nevinost