Da li je kokain veganski? Zavisi koga pitate

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na MUNCHIES

Iako je veganka poslednjih pet godina, Kejtlin* ponekad vara. Jede med. Nosi kožnu odeću koju je sačuvala još iz vremena pre nego što je prešla na vegansku ishranu. Nedavno je kupila par novih cipela po bagatelnoj ceni, ali ih nije vratila kad je saznala da su pravljene od kože. "Možda ne odgovaram rečničkoj definiciji vegana", kaže mi ona. "Nisam savršena. Imam poroke kao i svi drugi."

Na veganstvo je prešla "nasuvo" jednog dana pre pet godina. Ispočetka je to bilo iz želja za gubitkom kilograma. Odrasla je na jugu na jelima koja su se zasnivala na mesu, tako da je jedne noći sa goveđih prsa prešla na ishranu potpuno zasnovanu na biljkama narednog jutra.

Nakon nekih šest meseci veganstva, počela je da čita i gleda video snimke koji su joj pružili više uvida u to kako se velike farme ophode prema životinjama. Pošle su joj suze na oči. Bila je to prelomna tačka, kaže ona; u tom trenutku je od veganke iz zdravstvenih razloga postala veganka iz etičkih. "Ocenila sam da bez mnogo muke mogu da jedem svašta a da time ne povređujem životinje", kaže ona. "Nije, dakle, postojao razlog da ih jedem uopšte."

Tri godine nakon što je postala veganka, promenila se i njena finansijska situacija. Otkrila je da može da priušti sebi luksuz eksperimentisanja sa rekreativnim drogama. I tako je odlučila da isproba neke stvari koje nikad ranije nije unela u svoje telo, uključujući kokain. Delovalo joj je kao da sme. Kako, pitala se, životinjama može da škodi uzgoj marijuane, psilocibin pečuraka ili koke — biljke od koje nastaje kokain — ili sintetizovanje MDMA-a, 2CB-a ili LSDa? Pa ne može, rezonovala je ona. Nije li kokain tehnički veganski?

"Verovatno racionalizujem stvari govoreći sebi da kokain sam po sebi ne mora da škodi životinjama, ljudima ili životnoj sredini, naročito ako se pravi legalno u laboratoriji", kaže mi ona. "Kad bi njegovo pravljenje bilo legalno, to bi moglo da se uradi bez svih onih negativnih stvari koje znamo da ga prate, zar ne? U nekom svetu iz mašte, mogli bismo da gajimo organsku, održivu koku i shodno tome kontrolišemo i odbacujemo sve one jake hemikalije neophodne da se izvuče aktivna hemikalija. Mogli bismo da regulišemo prodaju i uklonimo nasilje koje ga okružuje."

Ova fantazija je tragično udaljena od realnosti uzgoja kokaina i mreža koje podržavaju proizvodnju i potrošnju kokaina, realnosti sa kojom, Kejtlin priznaje, ona sa svog stanovišta nije sasvim upoznata. Dugovečna rasprava na temu je li kokain veganski godinama je predmet forumskih diskusija i postova na LiveJournal-u. To je zavodljiv i varljiv način razmišljanja koji zastupaju mnogi ljudi iz preseka skupova veganstva i upražnjavanja kokaina, iako je iznova i iznova osporen iz etičkih i ekoloških razloga.

"Ne znam — smatraju li se sumporna kiselina, kalijum permanganat, natrijum karbonat, kerozin, aceton i hlorovodonična kiselina veganskim?", pita me Kendra Maksvini. "Pored listova koke, to su sve hemikalije neophodne da bi se proizveo kokain."

Maksvini je profesorka na katedri za geografiju Državnog univerziteta u Ohaju, čiji se rad, uključujući region La Moskvitija u Hondurasu, bavi rasprostranjenim krčenjem šuma nametnutim džepovima Centralne Amerike preko uzgoja i trgovine kokaina. "Da li vam je stalo ili ne verovatno zavisi od toga da li ste prevashodno etički vegan, kom su važna sva živa bića, ili ste ekološki vegan koji smatra da hranjenje na bilo koji drugi način šteti planeti", objašnjava ona. "Ako ste ovaj potonji, onda ne, kokain nije deo vaše istinske veganske ishrane. Ako ste ovaj prvi, onda vam je to možda opravdano." Kokain se izvlači direktno iz biljke koke, njeni se listovi beru, melju, pretvaraju u prašak i agresivno mešaju sa bazom koja obično podrazumeva so limete i kerozin. Jedinjenje koje nastaje na kraju se filteriše i potom suši u kašu, a višak proizvoda baca u obližnje vodene površine.

Drugim rečima, postoji "ekološka šteta pri svakom koraku u proizvodnom lancu", kaže mi Liliana M. Davalos-Alvarez sa katedre za ekologiju i evoluciju Univerziteta Stoni Bruk. "Farmeri koke uzgajaju koku isključivo na strmim padinama zato što je to jedino mesto na kom mogu da je sakriju", kaže Davalos-Alvarez. "U meri u kojoj je to uopšte moguće izmeriti, uzgoj koke koristi više herbicida da bi očistila zemlju pre obrađivanja od drugih biljaka. Obrada se vrši u obližnjim priručnim laboratorijama koje ispuštaju otpad u vodene površine, ne mareći mnogo za blagostanje drugih u zajednici."

Istraživanje koje je sprovela Davalos-Alvarez bavilo se štetnim posledicama uzgoja koke u Kolumbiji po ugroženu životinjsku populaciju. To je ciklus u kom su životinje svakako deo kolateralne štete mreže koja namiruje globalnu potražnju za ovom drogom, kaže ona.

"Mreže trgovine koje su nekada bile specijalizovane samo za ovu jednu robu — kokain — sada trguju drvetom, zlatom i životinjskim svetom, lišavajući preostale šume Amazona i Anda njihovih životinja pa čak i uništavajući veoma obradive površine", kaže ona. "To što neki potrošači ubeđuju sebe da su njihovi izbori na neki način razumni u svetlu odsustva životinjskog sadržaja u kokainu predstavlja travestiju ekološke etike."

Ipak, kad im se predoče ovi argumenti, većina vegana koji koriste kokain sa kojima sam pričao relativno su nepotreseni, uključujući one koji sebe vide kao najprincipijelnije kad su u pitanju ostatak njihove ishrane i načina života.

Kejtlin je zbunjena, na primer, kad joj pokažem najnoviju polemiku protiv vegana koji uzimaju kokain. Ima nečega u tonu ove i drugih ostrašćenih tirada zbog kojih je sumnjičava. Ona se pita da li su oni koji uživaju u pokušaju obaranja ideje veganskog kokaina tek puko otelotvorenje zgađenosti društva prema veganima, koje samo traži novu priliku da kritikuje njihove navike.

"Da li za vegane važe neki viši standardi nego za sve ostale?", pita me ona. "Da li je to zato što su vegani tako strogi prema načinu na koji drugi ljudi jedu da moramo da ih procenujemo zauzvrat agresivnije, zbog svih tih različitih odluka koje donose?"

Arnold, dvadesetogodišnji student druge godine na Univerzitetu Džordž Vašington, vegan je godinu i po dana. On svoju ishranu smatra zaslužnom za preobraženje svog fizičkog izgleda — smršao je 40 kila, sišavši sa 100 na 60, i smanjio indeks telesne mase sa 37 na 23. Postao je toliko strastven u svojoj posvećenosti veganstvu da je nedavno počeo da razmišlja o veganskom aktivizmu.

On je takođe tokom života uneo u sebe veliku količinu kokaina, poverava mi se, koristeći ga rekreativno od treće godine srednje škole. On to ne smatra posebno veganskim, ali ne vidi ni neke moralne ili etičke prepreke za upražnjavanje kokaina. On upotrebu kokaina više poredi sa susretom sa drugim "neveganskim pojavama", kao što su mobilni telefoni puni konfliktnih minerala koje prave deca radnici u Kini — beskrajni lanac relativno neizbežnih etičkih neusaglašenosti koje ne doživljava kao prepreku njegovoj ljubavi prema životinjama.

"Veganstvo se više bavi odvikavanjem ljudi od određene hrane, odeće i zabave", tvrdi on. "Druge stvari kao što su droga i elektronska oprema nisu u primarnoj žiži."

On kaže i da nije pokoleban argumentima o narušavanju životne sredine. "Suština veganstva je u životinjama, na kraju krajeva", podseća me on. "Radim ja i druge stvari, vozim kola koja troše četiri litra na 15 kilometara ili pušim mnogo trave. Uvek će biti neetičkih posledica onoga što radite. To što ne jedem 200 ili više životinja godišnje meni je dovoljno i mnogo je korisnije za životinje i životnu sredinu nego suzdržavanje od pola grama koke."

Pretpostavka da je neznanje blaženo, da žmurenje pred nesavršenostima u lancima opskrbe može da oslobodi potrošače krivice, refren je koji stalno čujem od vegana koji svoju upotrebu kokaina ne doživljavaju kao dokaz licemerja.

"To vam je kao što neki alkohol nije veganski zato što u njegovoj proizvodnji na neki način učestvuju bešike životinja", rekla mi je druga žena, Makenzi. "Ono, ne želim da jedem životinjsku bešiku, ali ako je neka dotakla moje vino, mislim da mogu da živim s tim."

Ili uzmite Arona, dvadesetčetvorogodišnjaka iz Kvinsa: "Da mi neko kaže da moje omiljeno alkoholno piće sadrži nešto nevegansko, da li bih prestao da ga pijem? Ne. Moja logika verovatno nije savršena, ali neću jebeno prestati da upražnjavam stvari u kojima uživam."

Sve to prati i neodređeni osećaj nemoći a samim tim i uzaludnosti pokušaja da pružite otpor: "Ako prestanem da uzimam koku, sva ta sranja će se i dalje dešavati, tako da moj mali doprinos prestankom upražnjavanja neće ništa promeniti", napisala mi je jedna osoba. Džon Džozef Makgovan smatra da je taj konkretan rezon čista glupost. On je postao slavan pre tri decenije kao pevač legendarnog njujorškog hardkor benda Cro-Mags i postao jedan od najglasnijih zagovornika biljne ishrane kao puta do trezvenosti, u šta spada i knjiga koju je napisao pod naslovom Meso je za pičke.

Džozef (55) se prvi put navukao na sirovu hranu 1981. godine kad je počeo da radi u prodavnici zdrave hrane. Na kokain se primio 1987. godine, što je bio težak period za Cro-Mags, kad je počeo da se druži sa ljudima koji se rade i, posebno, fribejsuju.

"Nikad to neću zaboraviti", kaže dok govori o svom prvom iskustvu sa kokainom. "Prva stvar koju sam izgovorio bila je: Sada znam zašto se Brus Li radio kokom."

Prve noći kad je uzeo kokain, prespavao je kod poznanika u Floridi; taj poznanik je ukrao kokain od grupe ljudi koju je jedva poznavao. Sledećeg jutra su im upali ljudi od kojih je ukraden kokain sa dva AR-15, ispraznivši dva okvira municije u sobu u kojoj je on spavao. Meci su promašili Džozefovu glavu za svega nekoliko centimetara.

Ipak, to ga i dalje nije odvratilo od uzimanja ove droge; njegov uskoro nezasiti apetit odveo ga je na trnovit, nasilan put. On zavisnost od kokain smatra najnižim periodom svog života, plesom na pragu smrti. "Trebalo mi je dve godine i još nekoliko sličnih iskustava da kažem sebi: ‘ Hej, čoveče, moraš da se skineš s ove droge inače nećeš preživeti’", priseća se on.

Makgovan se tokom ovog perioda neredovno hranio, ali se i dalje strogo držao biljne ishrane. Ostajao bi budan tri ili četiri dana radeći se kokainom i fribejsom, nakon čega bi usledio period gubljenja svesti. Potom bi, kad bi se probudio, pio ogromne količine soka od pšenične trave u pokušaju da se "očisti".
"Mislim da je to jedini razlog zašto sam uspeo da sačuvam zdravlje", procenjuje on. "Kad jesam jeo, i dalje sam jeo organsku, biljnu hranu."

Džozef je na kraju uspeo da se iskobelja iz zavisnosti 1990. godine, ali njegova iskustva sa drogama usadila su mu osećaj besa prema svima koji upotrebu kokaina vide kao prihvatljivu prema standardima veganstva.

"Niste etički vegan ako podržavate uzimanje kokaina", kaže on.

Što se Džozefa tiče, postoje tri glavna razloga da postanete vegan: etički, ekološki i radi ličnog zdravlja. On smatra da je uzimanje kokaina neodrživo u sva tri slučaja.

"Pogledajte samo šta kokain radi životnoj sredini i veoma osetljivim ekosistemima i prašumama od kojih svet dobija kiseonik", kaže mi on. "Isto kao što krče prašume da bi napasali stoku, rade jezive stvari da bi uzgajali kokain koji će namiriti svetske potrebe za njim. Ako na to gledate sa stanovišta saosećanja, životinje umiru zato što piju tu zagađenu vodu. Ako na to gledate sa stanovišta ličnog zdravlja, šta koji kurac uopšte ima da unosite to sranje u sebe?”

Makgovan sa ubeđenjem govori o fikcijama u koje ljudi ubeđuju sami sebe kako bi opravdali ugrožavanje sopstvenih tela onako kao što je on to nekada radio.

Za njega je to prosto kad je u pitanju kokain: "To sranje nije vegansko, čoveče."

* Imena su promenjena da bi se zaštitio identitet izvora koji nisu želeli da pričaju o ilegalnim aktivnostima pod sopstvenim imenima.

Još na VICE:

Koliko se Srbija radi kokainom

Moj život međunarodnog krijumčara kokaina

Piće zaista stvara potrebu za kokainom, kaže nauka