Seks, laži i filmske trake: Zašto seks na filmu nema veze sa životom

Zašo nas filmovi foliraju i lažu kada je reč o seksu? Gde je predigra i čemu brusevi i gaće, ćebad i jorgani? Šta je sa orgazmima i zašto su filmovi pravljeni samo za muške oči?

|
aug 12 2018, 6:30am

Scena iz filma kad je Hari sreo Sali.Fotografija: Skrinšot Jutjub

Prvi seks koji smo ikada videli verovatno je bio seks na filmu. Pa smo se, mentalno listajući padeže, zapitali, kome, čemu i zašto to ovaj čika i teta rade. I, dođavola, kakvo je to prijatno golicanje po preponama što nam se odjednom dešava? Dok su siroti roditelji verovatno mahnito tražili daljinski i prebacivali kanal ili nam rukama pokrivali zainteresovane oči. Vremenom smo valjda ukapirali da decu ne donose rode i ostali primerci flore i faune, i shvatili šta je to neko prndačenje uopšte, kako u teoriji, tako i u praksi. Tada smo najverovatnije epifanično skapirali i sledeću veliku istinu: filmovi nas lažu. Seks uopšte ne izgleda onako kako je predstavljen na filmu. Najveći deo seksa na velikom platnu i na malom ekranu ili je nakaradno preteran ili u potpunosti izmišljen. To jest, scene seksa na filmu očigledno su snimali ljudi koji u životu nisu imali seksualne odnose.

Naravno, filmovi su po definiciji fikcija, a ne dokumentarni program ili realističan prikaz stvarnosti. Uostalom, samo pogledajmo pobliže u scene koje prikazuju jurnjave kolima, sudske procese ili studentske žurke, odnosno vampire i zombije, te kauboje i svemirske brodove. Svako ko u filmovima očekuje nekakvu realnost je promašio i zanimaciju i temu. Slično je i sa seksom. Glumci i glumice se u erotskim scenama na filmu najčešće simulirano trljaju, dahću i uzdišu bez penetracije (iako ima mnogih i zanimljivih izuzetaka), a i veliko je pitanje da li uopšte želimo da vidimo stvarni seks na filmu. Na kraju krajeva, i hvala joj na tome, za ovo je zadužena pornografija. U bioskopu, svo to istinsko i realistično prcanje, trpanje, prskanje i znojanje obično je jedno neprijatno, a ne naročito popaljujuće iskustvo. Odistinska pumpačina, tandarenje i bambusanje na filmu, više je stvar poput klizanja noktima po školskoj tabli nego erotskog draškanja po bezobraznim komadićima tela.

Sa druge strane, ideje koje mnogi ljudi imaju ili stiču u vezi sa životom, pa i seksom, često jesu direktna posledica tih istih filmova i generalno popkulture. Čak i ako razumemo da je to sve pomalo doterano i stilizovano, jedan deo našeg mozga se svakako zapitkuje: Stotinu mu sladostrašća, zašto moj seks ne izgleda ovako? To jest, ovako dobro i do jaja? A u pitanju je mentalna greška u koracima, odnosno isto kao da ispite na Pravnom fakultetu polažemo na osnovu Filadelfije (1993) ili Erin Brokovič (2000), a vozački ispit služeći se scenama iz Pobesnelog Maksa (1979) ili Braće Bluz (1980). Zato je neophodno raskrinkati scene seksa na filmu kao jednu nakaradnu obmanu i opaku laž, odnosno ukazati na ključne tačke njihovog razmimoilaženja sa seksualnom stvarnošću i realnim erotskim iskustvom. I da, pritom se pre svega misli na mejnstrim filmove ili na holivudske blokbastere. A nipošto ne na nezavisnu, evropsku ili pak jugoslovensku kinematografiju, gde su scene seksa pre neka izopačena nelagoda, nego standardna i prozaična krevetna gimnastika iz Svete Šume losanđeleske.

Gde je nestala predigra?

Prva činjenica koja upadljivo izostaje iz scena seksa na filmu je – predigra. Jer, sudeći po mejnstrim holivudskim filmovima, predigra u seksu, pa čak i nekakav peting, samo su bespotrebno trošenje ili arčenje vremena i producentskog novca. Na filmu, niko nema ni interesa ni volje da se naročito njaka sa tom pripremnom drangulijom koja inače dolazi pre svakog pristojnog i realnog seksa. Pa se vreme koje protekne između prvog poljupca i prve penetracije meri doslovno sekundama. Okej, u filmovima obično postoje poduže sesije francuskog ljubakanja među partnerima, ali jedina stvar koja zapravo prethodi koitusu samo je pronalazak prigodnog mesta za naglo smeštanje glumčevog spolovila među glumicine noge. Dakle, predigra traje samo dok se u radijusu od par metara ne pronađe prigodan kauč ili pisaći sto gde otpočinje penetrativna akcija.

S tim u vezi, i ovo manično traganje za prikladnom ravnom površinom za seks takođe je jedan od karakterističnih holivudskih klišea. Jer u tim scenama, akteri oko sebe najčešće ruše sve skupo i vredno što im se nađe pod rukom i guzicom. Iako smo svi mi tokom seksa ponekad i sami srušili i slupali neku korisnu stvar, ovaj ludizam je pravilo kada je reč o seksu na pokretnim slikama. Niti u jednom filmu akteri ne kažu, "Ej, drugarice/druže, čekaj sekund, da sklonim, da raspremim, da pomerim, da odložim, ovo će mi trebati sutra i u životu". Ne, unaokolo se bacaju čaše i tanjiri, ruše se lampe i abažuri, padaju umetničke slike i antikvarne drangulije, ali i fiksni telefoni i laptopovi, sve radi tih par strastvenih i sladostrasnih minuta. Pa koga vi folirate i gde to ima? Da li smo to svi mi milioneri sa hroničnim bašmebrigizmom za te neke predmete i uređaje? Dok bi sva normalna ljudska bića usporila, sačekala ili uredno sklonila sve te stvari sa kreveta ili stola, vredno pokućstvo na filmu mora da se baci na pod ili počisti onim pokretom ruke iz lakta. Inače kao da strasti nema i da seksa nije ni bilo. Poput akcionih heroja što komotno bacaju pištolj koji je ostao bez metaka, filmski partneri u seksualnoj akciji odbacuju i ruše svu robu koja im predstavlja tucajuću prepreku.
Međutim, vratimo se na predigru. U seksualnoj stvarnosti, izbegavanje ili preskakanje predigre je ne samo neotesana i uvredljiva stvar, već i nešto što jebeno – boli. Za uspešan i prijatan seks, i ženama i muškarcima je neophodno bar malo produžene stimulacije, ili pak malo lubrikanta, ali te stvari jednostavno ne postoje na filmu. I sad, ako je već mazanje spolovila nekakvom tekućinom iz fioke nekako neromantično i ne miriše ga kamera, gde se dede ona prirodna lubrikacija koju predigra stvara? Ili nas to Holivud uči tome da žene hodaju unaokolo mokre, klizave i orošene kao tropske šume u monsunskom periodu, jedva čekajući da ih neko protrlja tamo dole svojim ukrućenim balvanom? Nakaradna holivudska nestrpljivost, frka i užurbanost, sa sve bacakanjem stvari unaokolo, jednostavno konstruiše jednu nerealnu sliku strasti i (vođenja) ljubavi. I doslovno kurcoboljno poništava sve važne teorijske i praktične preduslove za koliko-toliko uspešan seks.

Brusevi, gaće, ćebad & jorgani

Druga sumasišavša činjenica filmskog seksa je pojava da su glumci i glumice koji se prndače na celuloidnoj traci tako prokleto – obučeni. Zakopčani, zaodenuti, pokriveni, prekriveni, umotani u nekakav tekstil presveti. A ukoliko se ne odmah i do samog kraja ne prcaju ispod ćebeta ili jorgana, najčešće je slučaj takav da tokom seksa na filmu žene mahom nose brushaltere. A nije retkost ni da muškarci komotno furaju farmerke, bokserice ili bledolike spido gaće. Ovo je, naravno, posledica (auto)cenzure od strane filmskih delatnika, u strahu da im film ne dobije 18+ rejting koji će zatim onemogućiti klince da kupe bioskopsku kartu – a svi znamo da su pre svega klinci ti koji u hordama pohode bioskope. Zato se izdašna golotinja u mejnstrim pokretnim slikama danas pojavljuje samo u TV serijama, pošto kablovska televizija ne podleže inkvizitorskim zahtevima filmske industrije o (ne)prikladnoj količini gole kože.

Ali, mislim, stvarno? Da li to ljudi zaista rado razmenjuju svoje telesne izlučevine, ali nipošto ne i poglede na svoja gola tela? Drugim rečima, da li odistinski treba da poverujemo u to da odrasli muškarci i žene ne odbacuju svoj donji veš i ne bivaju totalni i raskalašni naturisti tokom svojih seksualnih odnosa? Dakle, da žene ne skidaju grudnjake dok se tucaju, kao ni da sve te žice, trake, korpe i kopče nimalo ne smetaju oslobođenoj seksualnosti tokom ovog intimnog čina? A inače ih obično skinu i čim zalupe vrata nakon što dođu sa posla? Ili da nekakav Miki Manojlović, svaka mu čast, zaista uspeva u tome da jebe preko gaća? A nekada čak i preko čaršava!? Seks na filmu tada deluje kao neka viktorijanska zajebancija gde se zlo & naopako pokrivaju članci na nogama ili pak noge od stola.

I sad, iako možda jeste nekako neukusno prikazati kako sise nedostojanstveno mlataraju i landaraju unaokolo tokom te seksualne ritmičke gimnastike pa, stotinu mu gravitacija, opet mora da postoji bar neka vrsta prikladne režiserske alternative? Neko kadriranje, neka montaža, nešto šatro pristojno i artistički vešto? Filmski režiseri su zapravo i najčešće isuviše lenji da iskadriraju uglove tako da stvari ostanu i seksi i realistične u isto vreme. I zato najradije prikriju celu tu seksualnu stvar pamukom, sintetikom i čipkom koje zapravo nemaju nikakvog smisla, bar kada je o realnom snošaju reč. Jedino pravo "čudo" Wonderbra grudnjaka je to što ga žene na filmu ne skidaju tokom seksa. Slično tome, koliko puta smo gledali erotsku scenu u filmu u kojoj se, pre penetracije, tip ni ne potrudi da skine svoje gaće? A ponekad i čitave pantalone? Mislim, da li dotični junak zaista proturi svoju muškost kroz onaj dugmetarski otvorčić na boksericama i krene da prndači svejedno? Potpuno nezainteresovan za sve izazove koje takva rizična i nadasve nelagodna odluka donosi sa sobom? Pa gde to ima, osim na filmu?

Svako odsustvo seksualne realnosti bolno je uočljivo i u činjenici da žene na filmu obično nose i savršeno usklađene brushaltere i gaćice, odnosno komplete (seksi) donjeg veša. Autor ovih redova se dobro seća svog iskrenog iznenađenja tokom prvog (i, naravno, nezavisnog) filma u kojem razodevena glumica nije imala gaćice i grudnjak koji su iste boje (bio je to Kids, 1995). Čekajte, zaista, crna gaća i beli brus? Zar je to uopšte moguće i dešava se? O da, i te kako jeste. Ovo je činjenica zbog koje nas, ako nam seksualne partnerke nisu modeli Viktorijinog sekreta (a i one su upitne!), čeka debelo razočarenje po spavaćim sobama. Neverovatno, ali istinito: nijedna devojka ili žena koju poznajemo ne fura komplete donjeg veša ispod svoje odeće neprekidno i stalno, jer za to nema ni volje, ni novca. Zamislimo donji veš devojaka na ulici, u autobusu ili na poslu, i slobodno se opkladimo da je to sve estetski raspareno. Usklađenost i kompletiranost grudnjaka i gaća više su izuzetak nego pravilo. Naravno, filmovi se iznova uporno ne slažu sa tom nekom realnošću.

Najzad, kada se ova seksualno fiktivna stvar (nadajmo se) svrši, pa se leži u krevetu potom, ta je precizna pokrivenost telesa jorganima takođe toliko tragikomično lažna. Koliko samo frustrira zdrav razum i zakone fizike što devojkama ćebad baš nekako prirodno pada preko grudi i prepona, a mužjacima samo preko prepona? Pa glumci onda satima, zadihani i oznojani, leže tako drveno i nakaradno pokriveni. I, konačno, i posle seksa, kada ustaju iz kreveta, oni se ogrću i opasuju čaršavom! Rečima mog advokata, valjda ljudi tada ustaju goli, ako nisu kretenski čistunci koji imaju napad morala i bioetike posle jebanja? Ovakvo ponašanje zaista zaslužuje i javnu osudu i suđenje u Strazburu. Možemo se jebati, ali nemojmo se zajebavati, moliću lepo.

Svršavanje posla

Još jedan veliki motiv u filmskom seksu je simultani orgazam između angažovanih partnera i drugova i drugarica. Jer, na filmu nema ama baš nijedne situacije u kojoj je seksajuća ekipa neusklađena kada je o tom, famoznom, orgazmu reč. Svršava se ili simultano ili nikako. A ukoliko (naravno) žena slučajno ostane nezadovolj(e)na, ovo je ili predmet urnebesne komedije ili teške ljudske drame. Dakle, seks na filmu izgleda ovako: malčice uzdaha i roptanja, i onda telesa unisono podrhtavaju u talasu orgazmičke ekstaze. A zatim se izvrndače na leđa i kolektivno odahnu, zadovoljno kotrljajući očima ka nebu. Ovo je jebena fikcija i mit koji komotno kreiraju baš svaki režiser i scenarista, jer su tako u mogućnosti. Osim, možda, genijalnog Vudija Alena koji je bio izjavio: "Jedini put kada smo moja žena i ja doživeli simultani orgazam, bio je kada smo potpisali papire za razvod braka."

Znači, uprkos životnoj i seksualnoj stvarnosti, 99% holivudskog seksa svodi se na svojevrsni orgazmički sinhronicitet. Kao da su scenario za sve te filmove, naopako, pisali Karl Gustav Jung ili panduracija (The Police). Ili kao da se radi o nekakvim sinhronim plivačicama u olimpijskom bazenu, a ne o običnim tucajućim ljudima poput Petra Petrovića sa uplatnice. Jer, u stvarnosti, ta se simultano svršavajuća stvar u krevetu – budimo iskreni – ne dešava gotovo nikad. Ali, koga briga što se na ovaj način stvaraju potpuno pogrešna i preterana očekivanja, zar ne, kada pred kamerom to deluje baš superiška, zgodno i seksi? A posve je drugo feminističko pitanje da li je gospođica ili gospođa glumica to simultano sladostrašće vešto – odglumila. Naime, zanimljiva, ali i otužna naučna istraživanja tvrde da čak 75% žena ne doživi orgazam tokom ili putem standardnog, penetrativnog seksa – kakav se po pravilu prikazuje na filmu.

Dobro, hajde, nekada se simultani orgazam možda i zadesi u stvarnom životu. Uostalom, nekada se nekome dogodi i sedmica na lotou, kao što se i kometa fakat pojavi na nebu na svakih 758 godina. Ali, taj se sveti gral od simultanog orgazma sigurno dešava mnogo i dramatično ređe nego što je to slučaj na filmu. I baš zato bi filmovi i mogli i morali da, bar s vremena na vreme, prikažu scenu u kojoj svršeni čova uloži jedno 5-10 minuta dodatnog napora (jezikom, prstima, dildom, krastavcem, čime god, iskoristimo maštu) kako bi svršila i orgazmički oklevajuća mu partnerka. Ili scenu u kojoj on džentlmenski strpljivo pušta da ona svrši prva – a zatim drži fige da će mu uzvratiti uslugu. Zar zaista ne bismo voleli da vidimo tako nešto na filmu?

Kada je o svom tom svršavanju reč, filmovi obično prikazuju i to da muškarci mogu komotno da nastave sa tandarenjem odmah nakon svog orgazma. A ukoliko nije reč o prepaljenim tinejdžerima koji ne znaju gde im je dupe, a gde peniška glava, ovo takođe porađa mnogobroj nerealističnih očekivanja među ženskinjama. Opet svi znamo kako to na filmu izgleda: dvoje inače preatraktivnih ljudi su bili završili sa svojom dinamikom vođenja ljubavi, ali se već par sekundi posle, iznova prihvate i dohvate, pa se ceo erotski ciklus u nedogled nastavlja bez naročite problematike i nelagode. A, mislim, nema biološke šanse da je dotični filmski junak i antičko mitski heroj zaista bio napunio svoje mošnice i rezervoar svoje želje, spermatozoidno spreman za novu turu seksualnog odnošaja. Nauka je uveliko pokazala da (mora da) postoji period odmora između ejakulacija, od par minuta do par sati, kao i da se telo tada pre svega napumpa hormonima koji čoveka učine – uspavanim.

Uprkos tome, na filmu su seksualni maratoni jedna sasvim uobičajena stvar. Nema previše kvikija u filmovima – seks ima da traje i da potraje! Baš što nema kao ni grčeva, upala mišića, potraga za vazduhom ili zamora materijala. Ljudi iz Holivuda komotno pljeskaju svoje genitalije jedno o drugo bez prekida, troše svoje polne organe kao džabe sapun u javnom toaletu, čisto da bi pokazali publici koliko se preterano vole i ostalo. Kao da se nalazimo u nekoj reklami za Duracell baterije, ovaj neprekidni rodeo u spavaćoj sobi traje po vasceli kalendarski dan, dok Zemlja ne optrči oko Sunca i duže. Noć je kratko trajala, a nama je trebala najduža na svetu, rečima filozofa Momčila Bajagića. Iako, u stvarnosti, nakon drugog ili trećeg puta, stvari postaju prilično neprijatne i za čiku i za tetu. Posle toliko seksa, polni organi bi im izgledali kao skvrčene špargle i sparušene zelene salate i kupusišta. Dehidratacija i iscrpljenost su sudbina, i sve ubrzo može da postane jedino jedna sveopšta patnja, a ne uživanje. Prema svim živim i neživim istraživanjima ljudske seksualnosti, prosečno prndačenje traje između 3 i 7 minuta. Ispuniti čitavu noć seksom znači prcati se jedno 60 puta za redom, što je već stvar za žanr naučne fantastike, a ne erotske drame ili romantične komedije.

Samo za muške oči

Filmovani seks najčešće je spravljen samo tako da raspali maštu – muškaraca. Režiseri, scenaristi, producenti i vlasnici filmskih studija i dalje su mahom muškarci, a ne žene. Što nužno znači i to da su scene seksa u filmskoj industriji namenjene tome da pre svega uzbude dečake i muškiće. Zato su tokom seksa muške gole guzice neuobičajeno retke, baš kao i krupni kadrovi njihovih facijalnih ekspresija. Ukoliko je žena tokom scene seksa smeštena dole, kamera je ptičje odozgo i isključivo na njoj. A ukoliko se junakinja osnažila da zajaše glumca od gore, kamera opet prati jedino nju iz žablje perspektive. I orgazmička faca koja je filmski bitna, opet je samo lice žene. Prisetimo se ako možemo, koliko lica svršavajućih muškaraca smo videli na filmu?

Međutim, možda najbolji primer za taj neki sveprisutni patrijarhat jeste prikazivanje lezbejki na filmu, kao što je npr. ona kultna scena kada su se Niv Kembel i Deniz Ričards ljubakale u bazenu u Wild Things (1998). Sve je to bilo organizovano samo za muške voajerske oči i za heteroseksualne fantazije samozvano jačeg pola. Pa čak i u Chasing Amy (1997), tom odličnom nezavisnom filmu Kevina Smita, Ben Aflek je bio "preobratio" lezbejku u strejt curu. Jednostavno, na filmu, žene koje bi inače trebalo da boli vulva za muškarce, rado prave nekakav erotski spektakl i šou kako bi vozbudile dečake. Uostalom, prisetimo se i samo zloglasno bezgaćne Šeron Stoun koja prekršta noge pred znojavim muškarcima u Niskim Strastima (1992). Pomamila je one muške detektive kao sumanute i prepaljene primate, i to je bila ta neka poenta cele scene. Koga briga šta ona tačno želi i misli o svemu tome? Ovo je osnovna, patrijarhalna i nadasve opasna holivudska matrica, prema kojoj žene i njihove seksualnosti služe samo zadovoljštini muškaraca, i ničemu više.

A isto je i sa masturbacijom žena, koja se na filmu takođe transformiše u nekakvu predstavu i paradu. Umesto da je posredi jedna posve lična i intimna stvar žene koja bi samo da draška genitaliju posle napornog dana. Na primer, u Američkoj Piti (1999) se ona prezgodna Čehinja svlači, ogleda i pipka, dok je tinejdžeri internetski gledaju i uživaju. A prisetimo se i simulacije orgazma Meg Rajanke u onom njujorškom deliju u Kad je Hari Sreo Sali (1989). Dakle, čak i kada su muškarci posve nebitni za fabulu radnje, filmovi nam poručuju da su žene tu samo da nam otvrdnu muškost i ništa više. Može li malo bolje od toga? Nemaju li žene to neko pravo na autonomnu seksualnost, bez naših gladnih očiju i slinavih gubica pride? I zar ne bismo voleli da to odistinski vidimo na celuloidnoj traci?

Lokacija, lokacija, lokacija

Lokacija je takođe velika tema filmskog seksa. Na pokretnim slikama, ljudi se prndače posvuda: na stolu, na tepihu, na parketu, na betonu, u kadi, u bazenu, na plaži, u šumi, na njivi, u autu, u vozu, u liftu, u javnom toaletu, u prokletom svemiru, ili na prokletom konju. A gotovo svaki od ovih prostora je i praktično i logistički problematičan. Tada na pamet pada scena onog "kultnog" seksa između Kim Bejsinger i Mikija Rorka u 9 ½ nedelja (1986) . Ali ne ono kada sebi u usta trpaju hranu iz frižidera, već kada se prndače na gvozdenim stepenicama u nekom raspalom haustoru, dok po njima iz vodovodno-kanalizacionih cevi poliva voda sumnjivog kvaliteta. Zlo i naopako.

Tipičan i paradigmatski kliše je, naravno, lift. Ako ćemo verovati Holivudu, neko se trenutno, evo sada, present continuous, jebe u liftu u zgradi u kojoj živimo ili radimo ili gde god čitamo ovaj tekst. Ako u zgradi nema lifta, neki građevinski inženjer ga crta, samo da bi ljudima podario omiljeno mesto za sudaranje genitalija. Naravno, nekad je seks u liftu smišljen da bi izazvao šatro komični momenat – raščupanu kosu i brus koji je izleteo iz ležišta kada se vrata za ostale nestrpljive putnike najzad otvore. Međutim, mnogo je češća situacija u kojoj su glumac i glumica u nekoj svađi ili se međusobno kuliraju pola filma, ali, kada se vrata lifta zatvore, dešava se neverovatna promena i dohvate se kao pomahnitali. Da li je do klaustrofobije, ustajalog vazduha, nalepnica sa reklamama, škrabotina ili nezaobilazne panike kada se stisne "Stop" dugme, ali liftovi služe kao magična i jeftina Vijagra koja po pravilu uzburka strasti, te očvrsne i ovlaži genitalije. Možda bi trebalo ugasiti celu industriju seks-terapeuta, jer je supružnicima koji se više ne jebu neophodan samo jedan savet: uđite u lift i provozajte se par puta gore-dole. U svakom slučaju, ako je verovati Holivudu, nema osobe na svetu koja se bar jednom nije pojebala u liftu.

Zatim, javni toalet. Iz higijeni nepoznatih razloga, ljudi na filmu vole da se prndače u javnim toaletima kao blesavi. I potpuno je nebitno gde se dotična nusprostorija nalazi – na nečijem radnom mestu, u školi, u ambulanti ili bolnici, u zgradi opere ili u kafančugi kraj puta, ma i u zloglasnom Toi-Toi, daj šta daš. I uvek će to biti najvatrenije i najstrastvenije mesto za seks na kugli zemaljskoj: samo udri igumane, i ne brini za mikroorganizme. I sad, naravno da keramičke pločice kraj fensi lavaboa i ogledala po celom toaletnom zidu u nekakvom Hajatu ili Hiltonu mogu delovati sasvim zgodno i prikladno za seksualnu tjelovježbu. Ali, u većini filmova to nije slučaj, već je posredi nekakvo od boga zaboravljeno mesto u kojem obitavaju jedino lutalice i beskućnici sa relaksiranim odnosom prema ličnoj higijeni. I zato, kome pri zdravoj pameti bi javni toalet uopšte bio popaljujuć i seksi (bar ako izuzmemo gejeve koji su mahom primorani na tu vrstu skrivanja i socijalne margine)?
Čak i ako su svi dotadašnji posetioci uredno pustili vodu i iskoristili četku, a spremačice se marljivo upisale na onaj papirić na vratima, toaleti uvek imaju taj neki neprirodni miris ili vonj između varikine, parfema ili sone kiseline, uz prateću vlažnost poda po kojem su dlake, papiri, maramice i ostalo. A neretko iz prikrajka vreba i neki junak koji se satima muči, grči i stenje u obližnjoj kabini. Režiseri i scenaristi su zaista blesava sorta ako ovakav mizanscen smatraju zgodnim za erotiku. Ili to prijemni ispit na filmsku akademiju polažu samo oni sa posebnim fetišem na vodovod, sanitarije, vodokotliće i toaletnu keramiku, ko će ga znati. Za filmski seks je važna je samo strast i vrelina trenutka, pa još bolje ako se odvija na hladnoj i prljavoj keramičkoj pločici ili na dlakavoj i ufekaljenoj dasci za WC šolju. "Da li je seks prljav? Samo kada se radi kako treba", vešto je poručio Vudi Alen, ali ovo je previše.

U tom smislu, filmovani seks gotovo uopšte ne referiše ka polno-prenosivim bolestima. Ništa herpes, ništa hlamidija, kakav hepatitis B i C, kakve stidne vaši i picajzle, a i HIV je decenijama postao nepopularan za film. Sve to polno-prenosivo je na filmu rezervisano jedino za dekadetne i nakaradne pojedince, alkose, drogoše i ostale pedere – ako u pitanju nije komedija gde se kolektivno sprdači sa tim. Iako je realnost iznova drugačija. Procene su da je u Americi i Evropi oko 20-25% ljudi zaraženo nekom polnom bolešću, što za Srbiju znači i vrtoglavu brojku od oko 1,5 miliona venerično obolelih građana. U tom smislu, bilo bi mnogo realističnije spomenuti taj fenomen bar za nijansu češće i odgovornije, umesto hroničnog odsustva zaštite i uopšte spomena bilo kakvog rizika.

S druge strane, među učestalim seksualnim lokacijama nalazi se i tuš kabina, koja bi po definiciji trebala da reguliše hroničnu nehigijenu seksa po liftovima i javnim toaletima, ili po šumama i gorama naše zemlje jebačke. Pa opet, na filmu nema ama baš nijedne odistinske, iskrene i stvarne scene tuširanja. Razmislimo samo. Da, postoje scene mirišljavih kupki u peni, sa svećama i laticama i ostalim izmišljotinama. Postoje i scene seksa unutar ili unaokolo tuš kabine. Ali nikada nema scene pravog, realnog tuširanja: nema sapunjanja, nema trljanja, nema šamponiranja, nema balzama, nema ispiranja, ništa od toga. Žene pod tušem – a uvek su to žene – samo žmurećki stoje pod tušem pod mlazom vode odozdo, s vremena na vreme prođu rukom po nenasapunjanoj kosi, tako bukvalno čekajući u nedogled. Naravno, dok se otpozadi ili zguza ne pojavi muškarac, pa se potucaju ili šta već. Seks pod tušem je zanimljiva (iako logistički i lubrikantski komplikovana) stvar, ali u kom trenutku na filmu se neko tamo zaista i istušira, umesto da stoji pod tušem kao seoski ludak na raskrsnici?

Kama malo sutra

Konačno, možda najupečatljivija budalaština seksa na filmu je cela ta gužva oko nerealističnih i posve vratolomnih seksualnih poza. Nema te stranice Kama Sutre koja u Holivudu nije pročitana i primenjena, koliko god bizarna bila. I ovo je, valjda, nešto na šta i najveći gutači holivudskog narativa mršte lice, cokću i lome prste. Zato što seks na filmu najčešće krši jebene zakone fizike, bar ako glumci i glumice u slobodno vreme nisu rumunske gimnastičarke ili cirkuzanti, a oni to obično nisu. To se leti po prostoriji poput Betmena, noge se turaju iza ušiju, prevrće se, obrće i vrti kao propeler, rasteže i razvlači van pameti i bola.

U redu, bar dve trećine filmova koji prikazuju šljapkanje telesa među ljudima, prikazuju ih u klasičnoj, misionarskoj pozi. Čika je gore, a teta je dole. Ovo je oprobana poza koju naprosto voli kamera, a i moralna policija i slični cenzori, baš kao i najuštogljeniji i najstidljiviji posetioci bioskopa, mogu da je progutaju lakše. Posebno ako su glumci pokriveni čaršavom, o čemu je bilo reči. Međutim, čim režiser poželi da pokaže nešto strastveniju verziju tamburanja ili skrivanja kobasice (obično prvi seks između protagonista), ulazimo u zonu anatomskog sumraka i uopšte potpunog ludila. Poze postaju sumanute i sumasišavše, odnosno potpuno nemoguće u stvarnom svetu.

Na ovaj način, Holivud želi da poverujemo da dvoje novih ljubavnika odistinski, spotano i bez ikakvog prethodnog dogovora i pregovora, zaposedaju jedno drugo kao da su u pitanju srednjovekovne sprave za mučenje. I da su seksualne poze kao što su Makaze, Propeler, Kolica za malter, Plug, Pauk, Leptir, Pritajeni tigar, Lotosov cvet, Vodopad, Kajak, Hidrant, Bušilica, Burgija, Katanac, Klackalica, Konjić za ljuljanje i slične budalaštine zaista realne među stvarnim ljudima, ako izuzmemo kretene koji im dodeljuju ove idiotske nazive. Sto odsto su mnoge od ovih poza izmišljene samo da bi izlomile laktove, noge, vratove i penise onih dovoljno odvažnih kretenoida da ih isprobaju kod kuće. I, hvala Darvinu i prirodnoj selekciji, time onemogućili da se rasplode i prenesu svoje glupave gene na potomstvo. Tantra, mantra i tandara-broć, neko hindu božanstvo zasigurno umire od smeha ako gleda kakve kamasutraške vratolomije ljudi izvode na (filmovima) Zapadu. Seks nije odabir sa police u prodavnici građevinskog materijala, ili pak flore i faune iz zoološkog vrta. Baš kao što ne treba biti olimpijski sportista ili cirkuski akrobata da bismo uživali u seksu.

Dakle, filmovi nas lažu. Ljudi na holivudskom filmu se tucaju bez predigre i bez zaštite, obučeni u bruseve i gaće, tokom i posle seksa se ogrću i čaršavima i jorganima, dok simultano svršavaju po liftovima i javnim toaletima. Ali, čemu nerviranje? Osim zbog činjenice uvrede zdravog razuma i sistematskog stvaranja nerealnih očekivanja? Da, kapiram, u pitanju su filmovi. Fikcija i magija. Ulepšavanje i stilizovanje stvarnosti po toj nekoj definiciji.

Valja se zapitati sledeće: Zašto filmovi konstantno i konzistentno prikazuju lažni seks, kada je i onaj pravi seks zapravo prilično super? Više realnosti znači i više, a ne manje erotike, magije i generalno sjajnoće. Uostalom, filmski seks bez predigre, preko gaća i sa brusom, posred šume ili javnog toaleta, zapravo i nije tako magičan, zar ne? Najzad, to što je seks na filmu nužno jedna stilizovana fikcija bez dodira sa realnošću ne znači da želimo da nas otvoreno obmanjuju i lažu bez trunke blama. Možda smo životinje, ali nismo magarci. I zato, ako holivudski film želi da spasi svoju dušu, krajnje je vreme da počne da prikazuje seks onako kako taj seks zaista izgleda.

Više na VICE
Vice Channels