Reklame
Porodica

Sa koliko godina si suviše mator da živiš sa roditeljima

Pitanje koje je pokrenulo hiljade diskusija na Reditu.

pisao Allie Conti
09 Jun 2018, 2:12pm

Skrinšot CNN-a via Youtube

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.

Kad je prošlog meseca sudija primorao tridesetogodišnjeg Majkla Rotonda da se iseli iz roditeljske kuće na severu savezne države Njujork, bila je to apoteoza miliona popularnih članaka o tome kako mladi ne uspevaju se dovedu u red. Prema toj legendi, milenijalci su ili lenji, privilegovani narcisi opsednuti svojim telefonima ili nekvalifikovani džabalebaroši koji studiraju opskurne grane humanističkih nauka u zabludi da su natprosečno inteligentni. Ili oba. Oko trećina njih živi sa roditeljima i često se smatraju svilenim, infantilnim i opsednutim nostalgijom. Ali za razliku od, na primer, priče o dvadesetogodišnjem Britancu koji je morao ponižavajuće da sačeka spasilačku ekipu nakon što se zaglavio u dečjoj ljuljašci, priča o Rotondovima bila je zapravo prilično jebeno tužna.



Ipak, javnost kao da nije imala previše simpatija za dotičnog, uprkos dugom spisku dobro dokumentovanih ekonomskih faktora koji ljudima otežavaju da napuste gnezdo, kao što su dugovanje za otplatu studentskog kredita i ludačka visina stanarine. "Ne postoji ništa samo po sebi loše u vezi sa životom sa roditeljima kad ste već uveliko odrasli", rekao je Rendi Koen, koji je vodio kolumnu o etici za Njujork Tajms od 1999. do 2011. godine. "Pretpostavljam da je bes koji se javio zapravo sitničavi prezir bespomoćnih: ako ja moram da se mučim u tesnom stanu koji jedva mogu da priuštim zbog svog usranog posla, zašto ne bi i taj kreten?"

Neobično, ali jedan od retkih prominentnih glasova koji se sažalio nad Rotondom bio je desničarski teoretičar zavera Aleks Džons, koji mu je održao neartikulisanu tiradu o globalizmu, ali mu je makar poklonio 3.00o dolara na rastanku. Rotondovo pojavljivanje u InfoWars-ima bilo je istinski smešno —čovek je izložio svoju poslovnu ideju koja se sastojala samo od reči "tehnologija" i čini se da sve vreme pojma nije imao šta se oko njega dešava. Ali iako je to gostovanje omogućilo neke dobre citate i odlomke, nije dalo odgovor na fundamentalno pitanje koje je na kraju krajeva izazvalo toliko interesovanje za njegovo izbacivanje: u vreme kad skoro 40 odsto milenijalaca i dalje živi kod kuće, sa koliko godina si suviše mator da živiš sa roditeljima?

Pokrenuto je oko toga mnogo, mnogo diskusija na Reditu, ali ima vrlo malo iole naučnih anketa koje se čak i približno dotiču stavova Amerikanaca na ovu temu. Kad je brokerska firma TD Ameritrejd prošle godine intervjuisala na internetu oko 2.000 ljudi uzrasta između 13 i 26 godina, dobili su različite odgovore u odnosu na starosnu grupu. Mladi milenijalci — definisani ovde kao ljudi uzrasta između 20 i 26 godina — rekli su, u proseku, da je uzrast u kom bi im bilo neprijatno da i dalje žive sa roditeljima 28 godina. Tinejdžeri, s druge strane, činilo se da gravitiraju malo nižoj cifri, odredivši kao tu tačku bez povratka 26 godina. Lako je njima da kažu — obe grupe naginjale su odgovorima sa godištem koje je više od njihovog.

U mnogim drugim zemljama, živeti sa roditeljima dok ne stupite u brak uopšte nije nešto čega nužno treba da se stidite; u Italiji, na primer, kod kuće živi nekih 80 odsto osoba uzrasta između 15 i 29 godina, prema izveštaju Organizacije za ekonomski razvoj iz 2016. godine. "U raznima vremenima i državama, mlađi ljudi su to radili sve dok ne stupe u brak. Neoženjena ili neudata tridesetogodišnja osoba koja je otišla od kuće da živi sama bila bi doživljena kao da je sramno napustila porodicu", rekao mi je Koen.

Ali u Sjedinjenim Državama mi smo socijalizovani tako da mislimo da je naše finansijsko dostignuće direktno vezano za našu moralnu vrednost, čineći način na koji je TD Ameritrejd formulisao pitanje za anketu gotovo razumnim. Vratila sam se da živim sa roditeljima u mesecima između koledža i škole za postdiplomske studije da bih uštedela novac, a imam poznanicu sa koledža koja i dalje živi sa majkom a ima 29 godina. Moj osećaj je da se granica nalazi negde između ta dva primera, ali sam odlučila da zamolim neke eksperte da mi razjasne kad tačno to čitavo "osamostaljivanje" znači da morate da nađete svoje mesto pod suncem ili u protivnom pretrpite neke razvojne — da ne pominjem međuljudske — posledice.

Entoni Badiljo je dobio otkaz u Meril Linču tokom poslednje ekonomske krize i povukao se u roditeljski dom u Pensilvaniji. Danas je glavni finansijski planer u radionici po imenu Gen Y Planning, što znači da konkretno radi sa mladima, od kojih mnogi njegove usluge traže zato što žele da se odsele iz roditeljskog doma. "Teško je sazreti iz tog odnosa kad su vaši roditelji dominantna snaga, a vi dete", rekao mi je on. "Veoma je teško izboriti se sa tom situacijom. Moram u tim situacijama da postanem terapeut za moje klijente — da im pomognem da se sa tim izbore emocionalno."

Kako kaže Badiljo, ti ljudi obično potpadaju u tri grupe: oni koji su nedavno diplomirali, oni koji su nedavno dobili otkaz i oni koji žele da steknu neku prednost na početku karijere. On sve te ljude savetuje da sakupe tri do šest mesečnih neto plata i navuku kreditne bodove u vrednosti od 720 ili više. (A ako nemaju kredit, da ga podignu tako što će postati autorizovani korisnik na kartici roditelja ili tako što će izvaditi onu sa kojom se plaća unapred.) Bez obzira na to koji posao imaju, međutim, od svojih klijenata očekuje da ove korake preduzmu u okviru određenog vremenskog perioda.

"Ljudi praktično diplomiraju sa 21 ili 22 godine, a ja im dopuštam prostor od dve do tri godine", rekao mi je on. "Ali u stvari se trudim da ga svedem na dve. Kad su u srednjim dvadesetim, trebalo bi da već mogu da se osamostale."

U međuvremenu, za Haima Mera, profesora psihologije na Univerzitetu u Tel Avivu, pitanje sa kojim se suočavaju svi ti mladi ljudi ne svodi se toliko na brojku koliko na to da li patite od sindroma koji se zove Odrasla privilegovana zavisnost (AED). Ljudi koji to imaju, objasnio je on, ne pohađaju školu ili ne rade, a ipak troše novac, sve svoje vreme provode onlajn, često zamenjujući dan za noć.

"Pitanje nije sa koliko godina si suviše mator da ostaneš u roditeljskom domu, već šta to znači za normalno funkcionisanje te mlade osobe", rekao mi je on.

Ideja je praktično da možete da živite kod kuće kao odrasla osoba i da to onda bude zdravo ili da bude posledica toga što vaši roditelji ugađaju jednom disfunkcionalnom pogledu na svet. Ako zaista imate nešto što liči na poslovnu karijeru i zrelu društvenu egzistenciju, onda držanje za situaciju u kojoj vam je stanarina besplatna kao da vam život od toga zavisi možda nije vaš najgori potez — možda ste, na primer, u jednoj od tri grupe koje je opisao Badiljo.

Omer trenutno sa kolegom piše knjigu koja zvuči kao da bi pomogla Rotondovim roditeljima: govori o nenasilnom otporu u svrhu izbacivanja lenjeg potomka iz kuće. On je objasnio da je AED makar delom u porastu zbog verovanja da svako mora da izabere posao koji mu savršeno odgovara, a roditelji često nedovoljno popuštaju pred tim. Ali iako su onlajn mase okrivile samog Rotonda, a Omer izgleda da kao krivce izdvaja ljude koji su mu ugađali, važno je ne dozvoliti da vam individualni likovi u ovoj priči skrenu pažnju sa širih strukturalnih sila koje su nas uopšte dovele dovde.

Malkolm Haris, autor knjige Deca ovih dana: Ljudski kapital i stvaranje milenijalaca, Rotonda i druge poput njega vidi kao proizvod neoliberalnih politika čiji je cilj bio da ljude učine manje zavisnim od države a više od njihovih porodica. "Ogromna većina mladih odraslih ljudi koji žive sa neposrednom porodicom plaćaju stanarinu i ispomažu porodice umesto da parazitiraju na njihov račun, naročito u porodicama iz radničkih klasa ili koje su istinski siromašne", rekao mi je on. "Ovaj slučaj dobio je mnogo pažnje, ali on uopšte nije reprezentativan. Ono što bih imao da poručim za tih devet miliona mojih vršnjaka milenijalaca jeste da pogledaju malo kretanja prosečnih stanarina u poslednjih nekoliko decenija. Šta se dešava i zašto? Kad pogledate te činjenice, nemoguće je da pomislite da su za sve krive falinke pojedinaca."

Tagged:
VICE US
Millennials
Novac
Osnovni prihod
Odrastanje
Milenijalsi