Japanska stvar iz osamdesetih je najbolja pop pesma na svetu

Prvobitno objavljeno na Noisey.

Kasno je uveče, kiša dobuje po prozoru – san ne dolazi lako na oči. Pepeo cigarete u šolji; odsustvo osećanja; sati prolaze u kontemplativnoj, melanholičnoj inertnosti. Jutjub predlaže spotove: preskoči, preskoči, preskoči, preskoči. A onda, kao da me gledaju Bogovi algoritma, pojavljuje se stvar: “Plastic Love” (poslušaj gore), japanske pop zvezde Marije Takeuči – besprekorna disko numera iz osamdesetih snimljena tako da popali sve sinapse u mozgu.

To je ona vrsta stvari koja, kad je prvi put čujete – kao što se meni desilo, pre par meseci – zvuči kao da je oduvek bila tu, marinirajući se negde u cerebralnom korteksu ili kao uspomena iz materice. Ova pesma je tvoj život, a ti si u pesmi – u ovom slučaju, sediš u tokijskom kvartu Kabukičo, usamljen i očajnički slomljenog srca, ali i pokrenut strastvenom željom za avanturom, žedan stimulacije i Asahija. Kao što kaže jedan komentar na Jutjubu: “Ova pesma me podseća na nešto što se nikad nije desilo”, kao da su “Plastic Love” zaostali delovi dnevničkog zapisa iz nekog prošlog života.

Ima nečeg očaravajućeg u pesmama koje služe kao moćni podsetnici, vodeći slušaoca na mesto kog se seća ili čak nikad nije posetio. Na primer: “Personality Crisis” od The New York Dolls (vrišteći, amfetaminski prozor u izduvne gasove Njujorka sedamdesetih); “We Magnify His Name” od Floorplan (lift koji se spušta ka Gospodovom stolu i najboljem noćnom klubu u Raju); ili “Boys of Summer” Dona Henlija (u kratkim, kratkim pantalonama na crvenoj sunčevoj svetlost pred sam njegov zalazak). Ovde, međutim, sa “Plastic Love” Takeučijeve, mi smo ranjeni, mi smo senka među neboderima:

Ovo su stihovi prve strofe pesme prevedeni na engleski, sirovi ali ispunjeni prizorima požude i konfliktnog sećanja na slomljeno srce od prošlog puta. “Ne brini!”, peva Takeuči, govoreći o “životu vampira dok čitav život plešeš u popularnim diskotekama”. Ali koliko god tekst bio poetičan – posebno se ističe “čak i ako ispustim čašu i odjednom mi se oči ispune suzama” – te reči ne morate prevoditi da biste razumeli srž osećanja koje mrmori tokom čitave pesme. Tu nema greške, “Plastic Love” je oda jednoj posebnoj vrsti usamljenosti: kad ste slomljeni, a ipak okruženi ljudima, izgubljeni u noći u fensi cipelama i haljinama; tražite ljubav pod blještavim svetlom dok na prstima kružite oko straha od vezivanja.

Jezik, naravno, ima nemerljivu vrednost. Reči nam omogućuju da radimo važne stvari s lakoćom, kao što je da naručimo pretencioznu kafu ili kažemo nekom odjebi, jebeni drkadžijo. Ali reči umeju da budu i potpuno beskorisne, nepotrebne; ili, kad je u pitanju muzika, neka vrsta štita uz čiju pomoć inače isprazna pesma postaje vredna zato što je opisala emociju, čak i ako to uradi sa dubinom Instagram mudrolija. I tako, sa pesmom kao što je “Plastic Love” u kojoj je lingvistika izbačena iz igre za sve koji ne govore japanski, osećanje – ili trenutak, ili situacija – koji su nadahnuli muziku izleće u prvi plan a planirano značenje ostaje da diše čisto kroz ton i zvuk – da živi.

Pošto ambijentalne ili elektronske pesme često nemaju reči, one često dočaravaju emociju samo zvukom (vidi Aphex Twin-ovu “Rhubarb” ili bilo šta od Vilijama Basinskog). Pop muzika je, međutim, drugačija; tekst zauzima udarno mesto i boji osećanje koje stoji iza pesme (Bitlsi su slavno ponovo snimili najveće hitove na nemačkom). Postoje izuzeci od tog pravila – čak i da peva na drugom jeziku, siguran sam da bi refren iz “My Heart Will Go On” Selin Dion odgovarajuće dočarao spori put od zaljubljenosti do romanse na velikom platnu. Ali, ipak: “Plastic Love” Marije Takeuči je ona retka stvar kojoj ne trebaju nikakve reči da savršeno opiše konkretno, definisano osećanje – požude, slomljenog srca, ljubavi, straha, avanture, gubitka, svega toga pomešanog u vrtlogu noćnog izlaska u grad.

Ona je, u ovom trenutku, moja omiljena pop pesma na svetu. Oskudni uvodni akordi govore o meditativnoj usamljenosti. Potom sledi pauza – svetlucanje noći puno obećanja, dočarano blagim zvukom klavira – pre pojavljivanja basa i njegovog katalitičke vožnje na kojoj ćete lebdeti po noćnom vazduhu zagađenom emocijama. U nekim trenucima, glas Takeučijeve je ljubavnica koja đuska u ćošku, krišom bacajući pogleda preko ramena; u nekim drugim, on su trenuci kad te oči skrenu pogled, sa osmehom na usnama koji govori: “Žao mi je”. U pitanju je romansa bez ikakvih sveća, usredsređena, umesto toga, na sva ona bezimena neistražena lica zone sumraka, poprskana požudom – rekvijem za sve ljude i njihov neotkriveni sonder.

Budući da je Takeuči iz Japana, a “Plastic Love” na japanskom, ne mogu a da ne pomislim na to da sam u Japanu dok je slušam. Ali u stvarnosti, mogao bih da budem bilo gde; a zapravo sam sam u svojoj sobi u gluvo doba noći, dok kiša dobuje po prozoru, pepeo cigarete u šolji, otvoreni video spotovi na Jutjubu: preskoči, preskoči, preskoči, preskoči. I ponovo kreće Takeuči: “Pleši na plastični ritam, sviće još jedno jutro”.

Rajana možete pronaći na Tviteru.