Reklame
samosvest

Pitala sam prijatelje, porodicu i bivše šta to jebeno nije u redu sa mnom

Nedavno me je otkačio još jedan tip tako što je počeo da se pravi da ne postojim. To me je navelo da pomislim da li je problem možda u meni?

pisao Alison Stevenson
24 Maj 2018, 6:47am

Fotografija: Kim Newmone

Evo me, imam 29 godina, i singl sam koliko samo mogu da budem.

Za Uskrs me je otkačio muškarac sa kojim sam izlazila dva meseca tako što je odjednom počeo da se pravi da ne postojim. Kako mi se to, dođavola, i dalje dešava? I to od strane muškaraca starijih od 25, koji su, ono, zaposleni, situirani i sve što treba?

Počela sam da se pitam zašto mi se to uporno dešava i tako zapala u krizu. Iako se nisam osećala kao da nešto radim pogrešno, zapitala sam se da li je moguće da je, na neki način, problem ipak u meni? Da li je moguće da je moja percepcije mene same i mojih dela potpuno pogrešna i da sve vreme radim nešto što odbija ljude? Živim u ubeđenju da delujem kao stabilna i emotivno pristupačna žena, ali da li možda odajem utisak zastrašujuće neuravnotežene osobe?

Odlučila sam da stavim svoju debelu kožu na probu. Anketirala sam prijatelje, muškarce sa kojima sam imala seks, pa čak i svoju majku, i od njih zatražila da budu brutalno iskreni odgovarajući na jedno veoma prosto pitanje: šta, dođavola, nije u redu sa mnom?

Evo šta su neki od njih imali da kažu:

Džordan [prijatelj godinu dana sa kojim sam se nakratko smuvala, ali sada smo opet samo prijatelji]: “Što se mene tiče odaješ utisak odbojne osobe koja stalno osuđuje druge… na licu ti se sve vreme vidi ‘Mrzim sve’ i ‘zašto sam ovde’, a ponekad uopšte nisi ni zabavna. Nikad nisam video da u nečemu iskreno uživaš ili da si srećna.”

Džuls [bliska prijateljica od srednje škole]: “Istovremeno si samokritična i samouverena, ali možda oba potiču od nesigurnosti. Odlučna si, ali plašljiva i često isključiva, ali prema sopstvenoj ličnoj odgovornosti, ne prema drugim ljudima.”

Katarina [bliska prijateljica već osam godina]: “Mislim da su vibracije koje odaješ uživo mnogo drugačije od vibracija koje odaješ preko interneta[…] uživo, tvoje vibracije su 'ne tolerišem gluposti', ali si zapravo osetljivija i toplija od toga. Da sam tip koji se upario sa tobom preko neke aplikacije i potom krenuo da kopam po tvojim pisanijama, mislim da bi mi zasmetala količina šala na račun toga koliko su muškarci loši.”

Maks [Upoznali se preko Tindera i zabavljali oko dva meseca]: “Razmišljao sam o ovome… suviše si posvećena sopstvenom brendu? Zbog činjenice da (određene aspekte) svog ljubavnog života iznosiš u javnost, postojali su trenuci kad sam se pitao da li si sa mnom delom zbog članka/materijala.”

Met [Izašli nekoliko puta 2015. godine, a onda se on pravio da ne postojim. Ponovo smo se povezali kao prijatelji nekih godinu dana kasnije]: “Odaješ utisak prilično ‘normalne’ osobe sve dok ne smatraš da se neko ogrešio o tebe, tada umeš da budeš prilično zastrašujuća.”

Aleksandra [Bliska prijateljica tri godine i zajedno vodimo moj podkast]: “Imaš običaj da se polomiš oko likova koji to uopšte ne zaslužuju. Pokušaj da upoznaš nekoga i usporiš malo umesto da ga idealizuješ u glavi. Ne uskači naglavačke u novu vezu i dobro promisli da li će dotična osoba biti dobar partner i dobar par za tebe.”

Anita [moja mama]: “Moraš bolje da se oblačiš. Ne dopada mi se ništa što nosiš. Umeš da budeš vraški tvrdoglava, praviš se da uvek znaš šta je najbolje za tebe. A ne znaš uvek.”

Dakle, da li mi sve te stvari koje su ovi ljudi rekli o meni zvuče istinito? Iskreno, ne.

Međutim, kao što je objasnio Mark Liri, profesor psihologije i neuronauke na Univerzitetu Djuk, obično smo pristrasni kad je u pitanju percepcija o nama samima.

“Veoma nam je stalo do toga kakvi smo zapravo”, rekao mi je on. “Radije bismo sebe da doživimo kao stručne i moralne nego nestručne i nemoralne, pa onda sopstvena dela tumačimo na načine koji nam odgovaraju.”

“Ako pogledate stvari onoliko iskreno i bez garda koliko možete, i tad zaključite da drugi imaju netačnu sliku o vama, to je u redu”, dodao je on. “Ali mi često odbacujemo tuđa viđenja nas samo zato što nam se ne dopada šta ona govore.”

Dobro, u redu. Pogledavši kritike na moj račun sa što je manje isključivosti moguće, mislim da mogu da prihvatim nekoliko tamo navedenih mana.

Možda sam sklona tome da suviše osuđujem druge i mislim da bih mogla malo da smanjim agresivnost kad mi se ne odgovori pravovremeno na poruku. Možda sam malo suviše usredsređena na svoj posao, ili kako je to Maks definisao, suviše posvećena sopstvenom brendu. Pretpostavljam da malo prebrzo postajem emotivna, a moja mekša strana nije deo mene koji otvoreno pokazujem onlajn. U redu, priznajem vam sve to.

Međutim, i dalje ima stvari koje odbijam da prihvatim kao istinite. Kao, na primer, kad Džordan kaže da se nikad ne zabavljam, kategorički se ne slažem s tim. Nisam se zabavljala samo na glupim događajima na koje me je on zvao, gde je većina prisutnih bila mlađa od 23 (čekaj, jesam sad nastupila suviše osuđujuće?).

Ovo me dovodi do još jedne stvari o percepciji. I mi pristrasno doživljavamo druge, što znači da niko nikad zapravo ne može da zna bilo šta o drugima ili samom sebi.

Kao što je Liri istakao: “Utisak drugih ljudi o nama filteriše se kroz njihove sopstvene ličnosti i poglede na svet. Svaka osoba sa kojom imamo kontakt može da utiče na to da reagujemo neznatno drugačije jer reagujemo na to kakva je ona i na vrstu odnosa koji imamo sa njom.”

I tako sam za Džordana dosadna mrzovoljnica zato što me nikad nije video u okruženjima u kojima sam bila srećna. Moja majka misli da je moj modni ukus u oblačenju užasan, ali to je zato što kad god je posetim nosim svoju "baš me briga" odeću, jer koga pokušavam da impresioniram u kući svoje majke?

Šta sam, dakle, naučila iz svega ovoga? Mislim da je to da smo svi falični, emocionalno zaostali idioti svako na svoj mali, zabavni način i da nikad ne možemo biti do kraja svesni kako tačno, zato što svi percipiramo stvari drugačije. I to je u redu. Bila sam zapravo zadovoljna kad sam pročitala neke od ovih negativnih komentara o sebi, zato što je, da sve bude čudnije, to samo još više učvrstilo moj identitet. Mislim da je moj najveći problem sklonost da okrivljujem sebe — nešto što mislim da radi svaka večito singl osoba najmanje jednom, dvaput ili 80 puta u životu. Moja najveća greška je što se osećam kao nekakva nakaza ili autsajder samo zato što nemam stabilnu ljubavnu vezu.

Nakon ovoga, postoji nekoliko stvari koje želim da popravim, ali neću biti opsednuta povodom toga. Čini mi se da je najzdravije za nekoga kad tačno zna šta radi kako treba, ali i tačno zna šta radi pogrešno, ali voli sebe uprkos tome.

Pratite Alison Stivenson na Tviteru.

Tagged:
Saveti
Prijatelji
Porodica
Bivši partneri
percepcija