Film

Stoya, Lazar Bodroža i Dimitrije Vojnov: Kako se kalio "Ederlezi Rising"

Džesika Stojadinović Stoya osvojila je nagradu za najbolju žensku ulogu, Sebastian Cavazza za mušku, Lazar Bodroža za najbolju režiju, a Ederlezi Rising je poneo “Beogradskog pobednika” za najbolji film u nacionalnoj selekciji 46. FEST-a.

pisao Marija Ratković
03 Mart 2018, 3:33pm

Skrinšotovi iz filma

Ederlezi Rising je jedan od filmova za koje sam navijala od početka, od prvog sinopsisa, skripta pa i sada posle odgledane premijere u Sava Centru u okviru ovogodišnjeg FEST-a. Moje mišljenje je da će ovaj film biti game-changing iskustvo pre svega zbog upeglane estetike, odsustva kompromisa unutar low-budget uslova produkcije i naravno višeslojno napisane/režirane/odigrane žeske uloge, jer to je ono što ja gledam u filmovima. Iako još nema dogovora sa distributerima, mislim da je ovo film koji će se tek gledati.

U žiriju takmičarskog programa “Srpski film” predsedavao je reditelj Lordan Zafranović, a članovi Alen Sinkauz, Miloš Timotijević, Katarina Radivojević i Damjan Kozole procenili su da je Ederlezi Rising pokidao u nekoliko kategorija. Džesika Stojadinović Stoya osvojila je nagradu za najbolju žensku ulogu, Sebastian Cavazza za najbolju mušku, Lazar Bodroža je nagrađen za najbolju režiju a Ederlezi Rising je poneo “Beogradski pobednik” za najbolji film u nacionalnoj selekciji 46. FEST-a. Malo li je!

Popričala sam sa troje glavnih i odgovornih koji su od jednog razgovora među prijateljima, uz puno vremena, upoznavanja i novih prijateljstava došli do finalnog proizvoda koji se odjednom ukazao pred svima nama. Iako priča univerzalnu priču o (ne)mogućnosti ljubavi u SM odnosima u koje smo svi po malo uronjeni, tu je milion i jedna mala lokalna i interna referenca. Već su počele šale na temu da Nikada ni pošto ne smete deinstalirati Tifu, jer posle njega dolazi Alen, a ja sam potpuno beskompromisno vezana za tezu Nimani se saginjati neće. Naravno “they had me at Nimani”, pa je prvo što me je zanimalo naravno pitanje za Stoyu

VICE Srbija: Imala sam utisak da je uloga pisana za tebe, bila sam oduševljena kada si pristala da igraš. Šta te je motivisalo da prihvatiš ulogu Nimani? Šta je bio okidač?

Stoya: Moj prijatelj Nikola Tamindžić, fotograf i autor knjige Fucking New York, pitao me je da li bih radila srpski naučno fantastični film. Bilo je jednostavno. Volim nove stvari. Ranije sam već posetila Srbiju i pomalo mi se svidelo. Već po osnovnom sinopsisu videla sam da su autori bili precizni i da je sve razrađeno do detalja. Moja reakcija je definitivno bila impulsivna, ali mislim da je sve ispalo okej.

Možeš li da uporediš ženske uloge u porno industriji sa ulogom ženskog android roba koja je tu da ispuni sve fantazije?

Stoya: Više me zanima poređenje “oslobođenja” Nimani i načina na koji ljudi sa mnom ponekad pričaju o mom poslu. Postoji puno nerazumevanja u vezi sa mojom karijerom. Još uvek ljudi pretpostavljaju da se prodajem, da sam eksploatisana više nego bilo ko unutar kapitalizma. A u stvarnosti sam, zajedno sa još jednom glumicom ko-osnivačica porno kompanije koju ona sada u potpunosti vodi, a ja radim na osnivanju druge. Mi radimo super stvari. U proteklih nekoliko godina, većinu scena sam sama režirala, kontrolišem procese montaže i marketinga i uvek biram sa kim ću da snimam. I sada zaista retko radim scene sa fikcionalnim narativom.

U filmu Ederlezi Rising vidimo koliko je kompleksan proces emancipacije. On nije u potpunosti u rukama čoveka, a master-slave koncept ropstva je nešto na čemu se zasniva naše društvo u svim svojim segmentima od vlada do multinacionalnih kompanija. Gde vidiš mogućnosti stvarne emancipacije žena?

Stoya: Jedina mogućnost emancipacije žena je emancipacija za sve. Nema istinske slobode ukoliko se prava odnose samo na određene demografske grupe, a ne važe za sve. Ili još uvek ne važe za sve.

U jednom trenutku Nimani me podseća na Lizistratu, starogrčku komediju o misiji žena da prekinu rat tako što će ukinuti seks, jer je jebanje jedino što muškarci stvarno žele. Da li je strategija generalnog štrajka ili radikalnog ukidanja seksa jedini način da se resetuju odnosi moći u falocentričnom društvu?

Stoya: Obožavam Lizistratu. Bila bih jako sjebana i napeta da mi moramo da imamo seks štrajk. Morala bih da se zaključam u pojas nevinisti i dam drugarici ključ. Šalu na stranu, muškarci nisu jednostavna bića, imaju kompleksnu strukturu želja i mislim da je važno to imati na umu. I ja moram stalno da se podsećam na to. Volela bih da na ovo pitanje imam odgovor I jedna od mojih želja je da film inspiriše više razmišljanja i diskusija na ovu temu.

Koja nam pitanja donosi Ederlezi Rising?

Stoya: Svako pitanje koje pokrene nekog da razmišlja posle odgledanog filma je pravo pitanje. U tome je lepota umetnosti – svako ima svoje iskustvo. Mada, možda bi bilo zanimljivo misliti o pravima robota – bilo bi lepo kad bismo uspeli da izbegnemo opresiju nad veštačkom inteligencijom kad to dođe na red.

Šta za tebe znače nagrade koje je ER dobio na Festu, i posebno nagrada za najbolju glumicu?

Stoya: (na srpskom) Veoma sam zahvalna. Izuzetno sam srećna. Zaista se osećam divno zato što je moj rad u filmu prepoznat i to je zaista velika čast. Ova noć je bila potpuno neponovljiva. I užasno sam ponosna na Seba, svog partnera u filmu, na Lazara i naravno na celu ekipu.

Dimitrije, kada sam pročitala scenario moj prvi komentar je bio – o pa ovo je drama u svemiru. Izabrao si savremenu adaptaciju bajke o Pinokiju ili Pigmalion. Koje aspekte ER dodaje u taj narativ? Šta te je inspirisalo da iznova ispričaš ovu priču?

Dimitrije: Reč je o adaptaciji kratke priče Zorana Neškovića tako da moram priznati inspiracija je proistekla iz njegovog teksta. U njemu sam prepoznao mogućnost da iskoristim naučnofantastičnu okolnost kao katalizator za jednu melodramsku priču. I u tom pogledu, ovo je baš old school naučna fantastika jer uzima jedan "novum" i kroz njega posmatra promenu u međuljudskim odnosima čiji je on katalizator. To je bilo prisutno i kod Neškovića i preneli smo to i u film. Moje opsesivne autorske teme koje se mogu prepoznati u svemu što sam do sada radio, nezavisno od žanra i miljea u koji je priča smeštena, jesu teme mačo narcizma i odnosa dominacije. Tako su i ovde te teme dosta prisutne. Činjenica da se odnosi likova mogu gledati kao refleksija bajki ukazuje da smo načeli nešto arhetipsko.

Jedan od glavnih motiva u ER su intimni i odnosi moći unutar razvijenog kapitalizma. Da li je bilo kakva emancipacija moguća u uslovima korporativnog kapitalizma? Koje su mogućnosti prevazilaženja tragičnog ishoda?

Dimitrije: Nažalost, plašim se da su mogućnosti prevazilaženja tragičnog ishoda minimalne i o tome govori ovaj film. Strukture bazirane na dominaciji su višestruke i isprepletene pa su samim tim i ciljevi kojima stremimo krajnje komodifikovani. Ključno pitanje našeg doba je pitanje identiteta u kome je čak i odluka da se ide protivno očekivanjima zajednice postala komodifikovana i ofucala se kroz komercijalizaciju kulture konflikta. U tom pogledu, mislim da je kapitalizam danas jedino što postoji u našoj imaginaciji i da je on zapravo fetišizovan sa svih strana. Štaviše, mislim da je od Marksa do danas najveću fetišizaciju kapitalizma napravila upravo leva misao.

Najveću fascinaciju kapitalizmom sam doživeo upravo čitajući Marksa, a najveći otpor sam razvio onda kada sam morao da funkcionišem po njegovim principima i opstajem na tržištu. Otud Ederlezi Rising govori o krajnjem stadijumu kapitalizma. On se dešava u okolnostima kada junacima vlada jedna korporacija iz saveza socijalističkog Istoka, ona u sebi nosi nešto od savremenih korporacija opterećenih pravilima i efikasnošću ali i nešto iz imaginarija jugoslovenskih firmi sedamdesetih gde ideš po svetu, praviš keš i ponašaš se kao da si moralno superioran jer dolaziš iz samoupravljačke zemlje. Tako naš junak, radi za vrlo striktnu korporaciju i ide u kosmos da u jednoj galaksiji instalira severnokorejsku Džuče ideologiju.

ER je ispričana iz muške perspektive, iako se bavi emancipacijom Drugog –androida sa ženskim likom. Da li ER donosi introspektivni izazov kada na komičan način čini vidljivim pitanja edipalnih odnosa, muške ranjivosti ili nemogućnosti da se izađe iz patrijahralnih okvira? Da li si u toku rada na ER morao da se obračunavaš sa sopstvenim seksualnim i fantazijama o moći?

Dimitrije: Kad je reč o seksualnim fantazijama, ovo nije film o tome. Kada budem pravio film o seksualnim fantazijama tema će biti nesposobnost junaka da zapravo fizički uradi ono što je naučio iz kolektivnog seksualnog vaspitanja kojim se bavi pornografija, odnosno temom da je ranije pornografija bila imitacija seksa, a danas je seks imitacija pornografije. Premisa tog filma bića sledeća - junak posle sextovanja na Tinderu treba da se prvi put sretne sa partnerkom i postaje anksiozan jer shvata da ne može da ispuni ono što joj je pisao, i pita se šta će biti ako ona to bude želela da realizuje. Seks je u ovom filmu tretiran kao ono što u našem dobu vidimo kao krajnji horizont međuljudskog odnosa, i kao krajnju tačku dominacije, a zapravo kada se do te tačke dođe jasno je da to nije ni približno krajnja instanca.

Ovo je priča o korporativnom svetu u kome su muškarci uredili sve prema svojim željama a onda su odlučili da oslobode žene kako bi se one ponašale ne malo zanimljiviji način dok se neumitno uklapaju u njihovu viziju.

Međutim, ono što junak dobija je "oslobođena" žena koja svoju slobodu vidi kao mogućnost da se konačno ponaša kao muškarac i da umesto muškarcu služi korporativnom idealu. U tom smislu je jako važno da je ženski lik - android. Naime, u periodu političke korektnosti, ljudi se ustežu u odnosu prema drugim ljudima, ali prema mašinama još uvek nemamo obzira. Ali u dubini duše, mašine ponekad više volimo nego ljude, zar ne? Ponekad kad nešto ne radi na telefonu i kompjuteru pa mu se od besa obratimo, u očima vidimo veću čežnju i nemoć nego što pokazujemo pred ljudima. U tom smislu, meni je zanimljiv detalj da Milutin, iako Srbin, nikada ne prebaci Nimani da govori na srpskom iako bi to robot njenih performansi mogao.

On nju tretira kao mašinu, kao što većina Srba nikada ne prebaci svoj operativni sistem na srpski. A onda kad se veže za nju, engleski jezik gleda kao na njenu osobinu. Otud je zanimljivo pitanje, da li bi njihov odnos išao drugim putem da je Milutin odmah setovao na srpski koji mu je ipak maternji jezik i na kom je verbalno uverljiviji. Stoga za mene je kao autora veliki kompliment što je cela publika podelila MIlutinovu neurozu i ovu suštinski transhumanističku priču pročitala kao ljubavnu melodramu. Kada sam pogledao film "Ona" Spajka Džonzija, rekao sam da će jednog dana to biti "Kazablanka" našeg doba i da nikome to neće biti neki weird SF. Mislim da je sada to vreme došlo i recepcija "Ederlezi Risinga" to pokazuje. Ono što je preostalo su kapitalizam, ljubav i dominacija, fizičko obličje protagonista je samo formalnost koja ne utiče na suštinu priče. I naravno ideologija Džuče, besmrtnog Vođe Kima.

Kako vidiš budućnost? Na više mesta u filmu se pominju zakoni Asimova koji štite ljude od robota, ali ko će nas sačuvati od nas samih?

Dimitrije: Čovek je biološki tako koncipiran da mu je opstanak na prvom mestu. Stoga ja ne sumnjam da će nas nagon sa samoodržanjem pre očuvati od bilo koje ideologije ili društvenog ustrojstva.

Šta Ederlezi Rising donosi novo u srpski film?

Dimitrije: Donosi dve stvari koje nedostaju našem filmu - studioznu ljubavnu priču i pogled u budućnost. Ali iznad svega, donosi joj jednog jako uzbudljivog novog reditelja - Lazara Bodrožu.

Lazare, tvoja ambicija je bila da napraviš prvi srpski film u svemiru i svakako pomeriš neke granice. Kao reditelj, koji je bio tvoj osnovni izazov u radu na ER?

Lazar: Rad na filmu je za mene bio skok u nepoznato i to ne u nekom zanatsko-tehničkom smislu već baš u kontekstu autorskog istraživanja. Od starta me je motivasila ideja promene paradigme, ideja pravljenja naučno fantastičnog filma u našoj kinematografiji koja je vrlo uspešna u "žanru" socijalne drame i crne komedije, što je potpuno drugi svet. Ali glavnu motivaciju sam izvlačio iz saradnika i dragih prijatelja sa kojima sam radio na filmu. Režija je vampirski posao (smeh).

ER je minimalistički žanrovski film koji nas krupnim kadrovima u potpunosti uvlači u klaustrofobiju intimnih odnosa. Možemo li intimnost posmatrati izvan 4 zida, čak i kada su to zidovi svemirskog broda?

Lazar: ER je zamišljen kao vizuelno ekspresivni film koji je u naponu svoje snage živopisao Kosta Glušica uz pomoć cele svoje ekipe kamere i rasvete. Dinamičnom igrom svetla, Kosta je uspeo da dodatno ispuni i "nabije tanziju" u distopijsku scenografiju Aljoše Spajića. Na taj način se vizuelno povezalo sa emotivnim i dobili smo izuzetno estetizovane pasaže u filmu koji imaju veliki emotivni naboj. Intimnost postoji svuda oko nas, kao i zidovi, makar oni bili i scenografska blenda.

Budućnost po ER nam donosni normalizaciju devijantnih oblika ponašanja kao što je silovanje, ali i potrošačkog koncepta intimnih odnosa. Debate o robotima za silovanje su stvarne i da li je ER tvoj komentar na razvoj ovih sadašnjih tendencija? Koja je tvoja ideja budućeg razvoja ljudskih odnosa?

Lazar: Devijantno ponašanje je već normalizovano, prosto živimo u takvom svetu... U ER univerzumu devijantno ponašanje je samo anticipirano i legalizovano u interakciji sa veštačkom inteligencijom. Silovanje u filmu je jedan od najbitnijih plot pointa ali se film ne "vrti" oko toga. Upravo ta mučna scena silovanja dokazuje koliko nam je ustvari distanciranje od naturalizma i odlazak stilizovanu naučnu fantastiku pomogao da neke emotivne, dramske postupke publika doživi sa mnogo više težine nego da su izvedene u nekom realističnom ključu. I mislim da tu leži moć filma kao "velike iluzije", jednog konstrukta, gde kroz sintetizaciju dolazimo do jakog emotivnog impakta, a ne tako što naturalističkim postupcima pokušavamo da imitira realne emocije.

Iako se dešava u budućnosti u kojoj vladaju nadnacionalne kompanije, ER nije tehnofoban film. ER kroz estetiku i razradu nosi univerzalne ideje odnosa koje su čak pomalo retro. Možemo li u budućnosti izmisliti novo ili je ona samo repeticija i nadogradnja postojećih narativa.

Lazar: ER je retrofuturistički film, pa je i naš odnos prema tehnoogiji i dizajnu bio skoro pa sentimentalan, jer evocira estetiku budućnosti iz sedamdesetih i osamedesetih. Meni je posebno drago što smo estetiku socijalističke "teške industrije" spojili sa uobičajenom SF stilizacijom i dobili taj distopijski ton.

U čemu je ER revolucionar, gde je nada? Kada će biti bolje?

Lazar: ER nije revolucionar, to je samo mali, emotivno nabijen, dobro upakovan globalni proizvod. To je bio cilj, to smo postigli. Ja sam kratkoročni pesimista, pogotovo na svakodnevnom nivou, ali već kad se moja očekivanja oroče na malo duži period ( mesec, dva...) već postajem optimista. Uvek je bolje vreme koje "dolazi posle" tu ulažem sve svoje nade.

Dobro, a kad dobiješ nagradu za režiju na najvećem festivalu u nas?

Lazar: Divno je dobiti ovakvu podršku na lokalu, i priznanje od žirija kojim predsedava notorious Lordan Zafranović. Najznačajnije od svega je što je Stoya prepoznata kao veliki talenat i ozbiljna glumačka zvezda. Ona je najveće otkrovenje ovog filma i ovogodišnjeg Festa.

Slažem se ili što bi mladi rekli #trudat Za kraj imam samo jedan stari citat Dimitrija Vojnova. "Snovi dobrih dečaka (i devojčica) se ostvaruju."