Šezdeset godina od minhenske tragedije: dan kada je vreme u Mančesteru stalo

Šestog februara 1958, Mančester Junajted imao je čitav svet pod svojim nogama. Surov životni obrt udaljio ih je na deset godina od tada zacrtanih ciljeva.

|
Feb 6 2018, 8:23am

Kažu da u jednom uglu Old Traforda stoji sat. Na tom satu piše datum – 6. februar 1958 – i mesto. Minhen. Kažu da je taj sat stao u 3:04, i da se više ne pomera.

Da li se stvarno ne pomera, ne znam. Nisam bio. Ako guglate malo pažljivije, videćete da te kazaljke ipak idu svojom standardnom rutom, i mnogi kažu da je taj mit o „smrznutom satu“ upravo samo – mit.

Ali svaki mit u sebi ima element istine. Možda se i kazaljke zaista pomeraju na tom starom časovniku. Ali vreme... Vreme je definitivno stalo tog 6. februara 1958. u 3:04 popodne. Barem u Mančesteru. I Minhenu. I Beogradu.

Šestog februara, 1958. godine ekspedicija Mančester Junajteda vraćala se iz Beograda sa osmesima na licima. Nakon dva susreta i pet postignutih golova, „Bezbijeve bebe“, izuzetno mlad i talentovan tim „crvenih đavola“ koji je selektirao trener Mat Bezbi, eliminisala je Crvenu Zvezdu u četvrtfinalu Kupa Šampiona.

Zvezda je pružila dostojan otpor – 14. januara na „Trafordu“ crveno-beli su poveli golom Lazara Tasića u 35. minutu, ali su u drugom poluvremenu Bobi Čarlton i Edi Kolman okrenuli rezultat u svoju korist. U Beogradu, 5. februara na stadionu JNA pred 52 hiljade gledalaca, viđen je pravi spektakl – veliki Vladimir Beara je čak tri puta vadio loptu iz mreže u prvom poluvremenu. Zvezda je uzvratila sa svoja tri blic-gola početkom drugog poluvremena (dva je postigao Bora Kostić, jedan Tasić), ali snage za potpuni preokret nije bilo. Junajtedu se smešio Milan u polufinalu, a Zvezdi je ostalo da se fokusira na domaće prvenstvo.

Ekipa Zvezde daleko da je bila loša. Rajko Mitić, čovek po kojem današnji stadion crveno-belih nosi ime, bio je u ulozi kapitena. Na terenu je bio i Dragoslav Šekularac, drugim rečima, čak dve Zvezdine zvezde igrale su u ovom dvomeču. Vladica Popović, budući osvajač titule svetskog prvaka u Tokiju, takođe je prisustvovao. Boru Kostića, legendarnog strelca, Lazara Tasića i Vladimira Bearu već smo spomenuli.

Ipak, ta generacija „Junajteda“ bila je nešto posebno. „Bezbijeve bebe“ jurile su 1958. treću uzastopnu ligašku titulu – u dve pređašnje šampionske sezone, prosek godina im je bio 21 i 22. Ono što je takođe bilo unikatno za ovaj sastav je taj što su udarne igle, pre svih Bobi Čarlton i Dankan Edvards, bili „domaći momci“, odgajani od tinejdžerskih godina u omladinskom pogonu „crvenih đavola“. Edvards, kojeg su saigrači iz milošte zvali „tenkom“, bio je zadnji vezni koji je jednako efektno umeo da lomi koliko i da kreira. Debitovao je za seniorsku reprezentaciju Engleske kao devetnastogodišnjak i za vrlo kratko vreme uspeo da skupi osamnaest natupa.

Sudbina je, eto, na najsuroviji mogući način odredila da tu željenu titulu, kao i potencijalno prvi evropski trofej, uzme neko drugi. Junajted je dan nakon utakmice imao let nazad kući preko Minhena, gde su kratko stali da dopune gorivo. Blagi tehnički problemi otežali su ponovno poletanje aviona – pilotski tandem Džejms Tejn-Ken Rejment dva puta je pokušao da poleti, međutim oba puta završena su neuspehom. Dežurni mehaničar savetovao je pilote da ipak prenoće u Minhenu, što je kapetan Tejn, bivši RAF-ov vojni pilot, odbio. Noćenje bi ugrozilo dalji raspored, pa je ipak našao alternativno rešenje i pokušao i treći put. Nažalost, to nije bila najbolja odluka.

Naime, između drugog i trećeg pokušaja na pistu je napadalo nešto snega, koje je otežalo ubrzanje neophodno za uzletanje. Avion jeste dostigao određenu brzinu, ali bljuzga koja se nahvatala na točkovima učinila je da letelica nikad ne postigne željenih minimalnih 220 kilometara na čas. Pred sam kraj piste avion je uleteo u nešto deblji sloj snega i kada je brzina pala na 194, pilotima je bilo jasno da sada niti mogu da stanu, niti da uzlete – a pisti je došao kraj. Avion je produžio, probio ogradu i udario krilom u kuću šestočlane porodice koja je živela blizu. Nos je pogodio drvo, a telo aviona malu garažu u kojoj se nalazio kamion sa zalihama benzina i rezervnim gumama. Kamion je eksplodirao i vatra je zahvatila avion.

Od siline udara, dvadesetero putnika, od kojih su sedmorica bili fudbaleri, na mestu je poginulo. Bili su to Džof Bent, Rodžer Birn, Mark Džons, Dejvid Peg, Tomi Tejlor i Lajam Vilen – Vilen, koji je neposredno pred uzletanje izgovorio sada već nažalost čuvene reči kako mu „ovo liči na smrt, ali ja sam spreman“. Ostatak žrtava činili su treneri, novinari, prijatelji kluba i avionsko osoblje.

Možda je i najtragičnija priča ona o Dankanu Edvardsu, za čiji su se život lekari borili još ravno dve nedelje. Edvards je dovežen u bolnicu sa nekoliko slomljenih rebara, višestrukim prelomima nogu i drastično oštećenim bubrezima, ali su doktori verovali da on ipak može preživeti. Optimizam je posustao kada su bubrezi otkazali, i Edvards je preminuo u ranim časovima 21. februara. Tako je na tužan način skončao igrač za kojeg je Bobi Čarlton rekao da je bio jedini pored kojeg bi se on osetio fudbalski neznatnim.

Golman Hari Greg bio je jedan od onih koji su preživeli prvi udar. Greg je, kada se dozvao pameti, uspeo da se iskobelja iz olupine, ali je osim toga uspeo i da spasi nekoliko putnika. Zahvaljujući njemu, minhensku tragediju uspela je da preživi Vera Lukić, njena jednogodišnja ćerka Vesna, kao i nerođeni sin kojeg su kasnije nazvali Zoran. Gospođa Lukić, supruga vojnog atašea pukovnika Veljka Lukića koji je službovao u jugoslovenskoj ambasadi u Londonu, inače nije volela letenje i želela je da do britanske prestonice dođe vozom. Srećom po njih, Greg je, kao i u mnogim utakmicama pre i posle ovoga leta, bio na visini zadatka.

Čarlton i Bezbi, kao i još nekoliko fudbalera među kojima je bio i napadač Denis Vajolet, strelac prvog gola u revanšu na JNA, su takođe uspeli da se spasu. Klub je očekivano izgubio od Milana u polufinalu, ali ne bez časnog trijumfa na Trafordu sa 2-1. Desetkovani tim stigao je i do finala FA kupa, gde je izgubio od Boltona.

U narednih deset godina, Bezbi je polako obnavljao ekipu i pravo novi, veliki šampionski tim – ovoga puta sa škotskim centarforom Denisom Loom i mađioničarem iz Belfasta Džordžom Bestom na desnom krilu. Ravno deceniju i par meseci nakon Minhena, „đavoli“ su, predvođeni sada iskusnim Čarltonom, stigli do finala Kupa Šampiona na Vembliju i tu isprašili Euzebijevu Benfiku sa 4-1. Bio je to prvi put da je neki engleski klub poneo naslov najboljeg na starom kontinentu.

Crvena Zvezda nikada nije zaboravila svoje protivnike iz te februarske noći. Dragoslav Šekularac pamti kako je strašne vesti saznao kada je 6. februara izašao iz bioskopa – noć pred nesreću, „Šeki“ je izveo Tomija Tejlora i Bobija Čarltona na večeru u hotelu „Metropol“. Druga Zvezdina zvezda je u godinama koje su sledile bio redovan član delegacija koje je naš klub slao u Mančester na obeležavanje godišnjica, i kaže kako bi ga ser Bobi redovno pitao kako stoje stvari u Zvezdi i kakvi igrači tamo danas igraju.

Najinteresantnije je pročitati da je dugo vremena Šekularac za nesreću donekle krivio – sebe. Da je, kako on kaže, postigao četvrti gol, stara pravila po kojima se nije važio gol u gostima naložila bi odigravanje majstorice na neutralnom terenu. Taj meč bi se odigrao u Italiji, i ekspedicija Junajteda ne bi morala kući preko Minhena. Šekularčeva „krivica“ je u ovom slučaju jasno nepostojeća, ali verujem da ga svi razumemo. Ni njemu nije bilo lako u to vreme.

Vladica Popović je u intervjuu za klupski Jutjub kanal Crvene Zvezde ispričao kako se seća te generacije Junajteda kao velikih igrača i velike gospode, i kako veruje da je taj tim, koji je osakaćen na minhenskoj pisti, imao izuzetan potencijal da postane jedan od najvećih ikada.

Sudbina je uredila da se Junajted, šezdeset godina nakon minhenske tragedije, ponovo poslom nađe u Beogradu. Mladi fudbaleri najtrofejnijeg engleskog kluba gostuju u okviru eliminacija omladinske Lige Šampiona srpskom predstavniku Brodarcu, i tim povodom delegacija kluba, koju predvodi šef omladinskog pogona i nekadašnji zadnji vezni „Fergijevih beba“ Niki Bat, biće gost na prijemu u britanskoj ambasadi. Nakon toga, Bat će zajedno sa mladim fudbalerima tačno u petnaest časova i četiri minuta, položiti venac kod stadiona JNA.

Šezdesetogodišnjica nesreće biće obeležena i u Mančesteru i u Minhenu. U Mančesteru će u ceremoniji učestvovati Čarlton i Greg, kao i velikani Junajteda poput ser Aleksa Fergusona i drugih. U Minhenu, oko dve hiljade navijača doputovaće zajedno sa nekadašnjim desnim bekom i današnjim ambasadorom kluba Denisom Irvinom da oda počast žrtvama iz 1958.

Minhenska tragedija odnela je dvadeset i tri života, i Junajtedu je trebalo deset godina da se potpuno oporavi. U decenijama koje su nailazile, klub sa „Old Traforda“ postao je sinonim za moderni, atraktivni premijerligaški fudbal. Igrači poput Marka „Sparkija“ Hjuza, Erika Kantone, Dejvida Bekama, Pola Skolsa, Ruda van Nistelroja, Kristijana Ronalda i drugih stekli su svetsku slavu noseći crveni dres „Đavola“, sve pod budnim okom fenomenalnog Aleksa Fergusona koji je u dvadeset šest godina na klupi Junajteda osvojio trideset i osam trofeja.

Klub, međutim, nikada nije zaboravio živote koji su nestali u plamenu avionskog trupa na pisti minhenskog aerodroma Rim. I zato taj sat u tom uglu Old Traforda, koji svakoga dana u tri sata i četiri minuta popodne podseti namernike na to kako je jednom bio jedan tim, još uvek stoji nepromenjenog datuma.


Više na VICE
Vice Channels