Šta smo sve naučili iz prvog talasa predizbornih spotova

Ostalo je još dve nedelje do izbora za skupštinu grada Beograda. Broj prijavljenih lista je dvocifren, a manjak sredstava, pre svega kod opozicionih stranaka, znači da se skoro svi uzdaju u društvene mreže za širenje kampanjskih poruka. SNS je, ponovo, sveprisutna na svim kanalima komunikacije. Ako ste neka druga politička partija koja nema toliko para, a imate mnogo konkurencije (koja isto nema para), morate da pokušate da stvorite "viralni materijal" - nešto atraktivno, što će se organski širiti mrežama. Političke poruke same po sebi nisu nešto može da bude "viralno", tako da je potrebno praviti nešto kreativno, što na prvu loptu nije politički, ali sadrži taj aspekt u sebi.

Za sada, kampanja izgleda kao dve paralelne realnosti - u prvoj, SNS vodi ogromnu kampanju koja različitim porukama gađa različite delove glasačkog tela, dok se ostali međusobno bore da broj pregleda materijala koji otpremaju pređe 10 hiljada.

Ako ste ljudsko biće sa uređajem koji je priključen na internet, videli ste SNS promo spot. To je sigurno. Ono što nije sigurno je koji ste tačno videli, da li ste videli jedan više puta ili nekoliko po jedanput. U svakom slučaju, ako ste se našli na nekoj mreži, ako ste čitali neki portal ili gledali TV, videli ste neku od desetina različitih spotova, reklama, kratkih klipova kojima se SNS hvali postignutim, najavljuje nove kapitalne poduhvate ili proziva konkurenciju. Imate instagram profil gradskog menadžera Gorana Vesića koji obilazi radove, hvali uspehe ili zavodi red. Imate platformu "Beograd živi" koja sa visoko kvalitetnim panoramama Beograda snimljenim dronom inspirativno govori o tome šta Beograd jeste i šta će tek biti. Imate FB stranicu SNS na kojoj se predstavlja prvi na listi, Dr Radojčić, i gde se najavljuju metro, novi bulevari i nova autobuska stanica. Takođe, na istoj stranici imate i direktnu prozivku Dragana Đilasa, i to korišćenjem baš spota Dragana Đilasa. Na kraju, zbog greške nekoga ko se bavio menadžerisanjem Jutjub kanala, na društvenim mrežama imate i iscurele spotove uperene protiv drugih, manjih protivnika SNS.

I onda, pred svega ovoga, svih ovih materijala u kojima SNS hvali sebe i kudi druge (što je sasvim normalno), iz nekog razloga, imate i "Prestonicu nade".

Koliko god da ostatak kampanje izgleda sređeno, fokusirano i dobro producirano, toliko ovaj spot izgleda aljkavo, ružno i besmisleno. Dok ostatak kampanje promoviše budućnost grada kojim SNS želi da nastavi da vlada, ovaj spot je neka bizarna verzija retro loženja na devedesete. Prvo, sve izgleda lažno. Kostimi kao da su iz pornografskih klipova, situacije – kao što je izlazak novopečene mame u kožnjaku sa bebom iz bolnice – izgledaju toliko neuverljivo i u postavci i u izvedbi da sve liči na parodiju. Sam izbor autora numere – muziku je komponovala Leontina Vukomanović, a stihove Milovan Vitezović – stvara neku bizarnu fuziju novogodišnjih spotova "Pinka" i špice za "Srećne ljude". Bez obzira na političko opredeljenje, teško je gledati ovaj spot i ne prsnuti u smeh. "Najbolji momenat" je scena u kojoj dvoje vojnika potapšu tenk iz stalne postavke Vojnog muzeja na Kalemegdanu kao da je kućni ljubimac.

O stihovima kao što su belasa se, beo- grad na vodi, još mu sunce, Višegradska rodi bolje je reći što manje.

Video zastave Beograda koja se viori u "lupu" je jako fin. Zastava je velika, vetar je jak, boje su jednostavne.

I to bi otprilike bilo to. Cela kampanja, za sada, uglavnom je gomila video snimaka u kojima kandidat Đilas, monotonim glasom, obećava šta će uraditi. Priča šta sadašnja gradska vlast ne radi kako treba, obećava svoju verziju metroa i slične stvari. Kada nije on u klipu, tu su njegovi koalicioni partneri koji rade istu stvar. Čak se ni ova fensi zastava ne pojavljuje na početku videa – što bi barem na trenutak zavaralo gledaoca da sledi nešto mnogo atraktivno. Ne, svaki klip je kao lični vlog Dragana Đilasa i njegovih saradnika u kome on priča šta ne valja, šta bi on uradio i sa kim se sve rukovao kada je posetio štand svoje liste. Doduše, u tom klipu su makar fotografije obrađene i pretvorene u dinamični digitalni leksikon.

Naravno, produkcijske vrednosti zavise od količine uloženog novca, ali glavna stvar koja fali Đilasovoj kampanji do danas je manjak bilo kakve stvarne energije i optimizma. "Ništa ne valja, glasajte za mene", ali tonom koji više komunicira "eto, moram ja kad neće niko drugi" nego želju i veru u pobedu.

Sa druge strane, Narodna stranka Vuka Jeremića, u svojim advertajzing pokušajima da stvori viralni hit na mrežama, isekla je parče poznate scene iz "Poslednjeg kruga u Monci" u kojoj lik kog tumači Bata Stojković izgovori "marš u pičku materinu", i postavila ga u kontekst SNS aktivista koji građanima dolaze na vrata.

Da zanemarimo na trenutak pravni aspekt intelektualnog vlasništva (kao i to odakle SNS aktivistima spiskovi glasača), u sceni se pored pokojnog Stojkovića nalaze i pokojni Dragan Nikolić i brutalno ubijeni Dragan Maksimović, tako da je cinična eksploatacija emocija koju javnost ima prema ovim glumcima i više nego očigledna. Ali ovakvi potezi očigledno funkcionišu jer je video ubedljivo najpopularniji od svih materijala koje je koalicija oko Đilasa objavila od početka kampanje.

I nekim čudom, ovaj video nije najciničniji od svih koji su do sad objavljeni u kampanji.

Ta titula pripada SPS-u, Milhausu SNS-ovog Barta Simpsona. U seriji klipova, SPS priseća građane na sve što je izgrađeno u Beogradu za vreme SFRJ, pretvarajući se kao da ta partija ima bilo kakve veze sa tim periodom.

SPS se šlihta svom biračkom telu – penzionerima – stavljajući glumce starijih godina u spotovima u kojima se iznova nabrajaju neimarski poduhvati te generacije Beograđana. Naravno, devedesetih nema u spotovima. Naravno, nikakvih stvarnih postignuća SPS-a nema u spotovima. Naravno, na radnim akcijama tokom kojih je izgrađeno sve što se nabraja nisu učestvovali samo Beograđani. Ali selektivnim pamćenjem, i brendiranjem sebe političkog aktera koji nosi "nasleđe" perioda Jugoslavije, u stilu "povratka u budućnost" SPS šalje jako konkretnu i jasnu poruku: mi smo uz penzionere, penzioneri su uz nas.

Problem koji SPS može da ima je to što na internetu ovakvo trolovanje od strane partije na vlasti teško da može da prođe neprimećeno, ali s obzirom da oni jedini mogu da se po produkcijskim vrednostima takmiče sa SNS, i da će verovatno spotove plasirati i na televiziji, "Ponosni na Beograd" će biti jedna od uspešnijih kampanja tokom ovih izbora.

Sa druge strane, ako ja dobro razumem logiku ovog spota, pored pljačke i ratovanja devedesetih, SPS od sada mogu da smatram odgovornim i za Goli otok.

Stvarno, stvarno se trude. Kandidat za gradonačelnika, Dragan Šutanovac, non stop tvituje, lajkuje, šeruje. Stranica kači snimke konvencija, akcija, izjava. Svi daju sve od sebe, ali je očigledan manjak sredstava i još uvek pristuna haotičnost u poruci koju ova lista pokušava da pošalje. Priča se o nesposobnosti vlasti, o deponijama po Beogradu, napada se ministar Aleksandar Vulin iz nekog razloga iako se radi o gradskim izborima, ali "Oslobodimo Beograd" je otprilike na istom nivou kao i Đilasova kampanja. Produkcija je lošija, ali ima više energije, tako da se te dve kampanje potiru. U narednim nedeljama će verovatno svi opozicionari intenzivirati kampanju, pa i koalicija oko DS. Izgleda da svi jure slično glasačko telo, a i dalje nije jasno da li sve opozicione partije samo pokušavaju da uđu u gradsku skupštinu, ili stvarno veruju da je promena vlasti moguća.

Kopiranje uspešnih pop-kulturnih proizvoda ili prepisivanje stranih reklama u svrhe političke kampanje je uvek zanimljivo. I uvek je neuspešno. Lista "Šta radite bre", koja je svoje ime pozajmila od TV programa RTS-a, za okusnicu svoje dosadašnje kampanje je odabrala kopiranje Saut Parka, ne samo u formi, nego i u modelu.

Jedan lik, koji je kombinacija svih glavnih likova iz Saut Parka iznova se nalazi u situacijama u kojima na kraju uzvikne ime liste, da bi se onda kroz portal njegovih usta našli u "laboratoriji dobrih ideja" u kojima nam se populistički snovi ("ukinuti Info stan") predstavljaju kao konkretna rešenja. Na prvi pogled, ovi spotovi su zanimljivi i duhoviti, ali s obzirom na njihovu dužinu od dva minuta, gledalac ima dovoljno vremena da shvati da su situacije u kojima se lik nalazi izmišljene, da su problemi u spotovima prenaduvani i hipertrofirani - račun za struju je dupliran da bi se finansirali jelka i muzička fontana, taj račun se plaća u prostorijama Info stana, a komunalni policajci idu unaokolo i biju svakog ko se suprotstavi sistemu.

U kampanji u kojoj se vrlo često priča o temama koje nema direktno veze sa ingerencijama skupštine za čiji saziv se liste kandiduju, reklama "Pokreta obnove Kraljivine" u kojoj Predrag Marković, bivši predsednik Parlamenta, gotovo nepovezano priča o "kurjem oku" i "kraljevskom leku" predstavlja Pijemont advertajzinga.

Marković priča o svom kurjem oku, zbog kog se izvinjava snimatelju što ga ometa dok on snima Markovića koji priča o kurjem oku (?), koje u stvari nije stvarna bolest iako je pretekst za samu reklamu (??), i za koje postoji lek u svakoj apoteci, i samo treba da nakapamo malo (???), ali nikako ne treba da sečemo prst (????) i zbog toga nam treba Kraljevina na izborima za gradsku skupštinu grada Beograda?????

Većina lista očigledno kuburi sa manjkom sredstava i onda svi, od Ne da(vi)mo Beograd, preko Belog do Dveri-DJB pokušavaju da stvore materijal koji će organski postati popularan na internetu i pružiti im platformu da predstave svoje kandidature. Ti pokušaji su do sad uglavnom bili neuspešni, i zbog toga treba da se ugledaju na ovaj video. Ne, on neće verovatno dodati niti jedan glas listi čiji su ciljeva potpuna anti-teza ustavnom uređenju u kome živimo, ali evo, piše se o njemu jer je bizaran, besmislen i gledam ga opsesivno već dva dana.

Ostalo je dve nedelje do izborne tišine. Ako žele dobre rezultate, sve liste će morati mnogo da se potrude da privuku pažnju, jer ih em ima mnogo, em je SNS mnogo jači od svih zajedno. U "videu sa snimanja" spota Dveri-DJB, jedan od govornika se šali da će svi kandidati liste skočiti sa broda u Savu i plivati do Ušća. Koliko god bilo bizarno, to je upravo ono što je trebalo da urade. Kada nemaš novca, kuburiš sa popularnošću i koristiš društvene mreže kao jedino elektronsko sredstvo komunikacije, ekstremni "stantovi" su u stvari pravi način razmišljanja.