nedelja ponosa

Ana Brnabić: Neizmerno sam zahvalna partnerki na podršci

"Imamo samo ovaj jedan život i treba da ga proživimo slobodno, koliko god je moguće srećno i ne skrivajući se ni od koga".

pisao Magazin Ponos
08 Septembar 2018, 5:45am

Skringreb: VICE Srbija

U sklopu aktivnosti pred beogradsku Nedelju ponosa, objavljen je prvi broj beogradskog Prajd Magazina "Ponos". U njemu se nalazi i intervju sa premijerkom Srbije Anom Brnabić.

VICE Srbija prenosi intervju u redigovanoj i skraćenoj formi.

Magazin Ponos: Predstavljeni ste kao prva gej ministarka na ovim prostorima koliko vam je smetalo, a koliko imponovalo što se u tom trenutku u prvi plan stavljala vaša seksualna orijentacija u odnosu na sve druge segmente Vaše biografije?

Ana Brnabić: I pre nego što sam ušla u Vladu, moja porodica i prijatelji su znali kakva je moja seksualna orijentacija, kao što su, naravno, poznavali i moju partnerku. Bila sam svesna da će to biti deo moje biografije, ako to mogu tako da nazovem, koji će biti interesantan javnosti u Srbiji. Nije mi smetalno jer sam smatrala da se i tako Srbija menja i da će naučiti da prihvata različitost. Nadala sam se da će to pomoći nekim drugim ljudima da se osećaju "komotnije“ u svoj koži, da smognu hrabrosti da žive svoj život.

Bio mi je doduše izazov to što se o tome na samom početku govorilo mnogo više nego o mojoj profesionalnoj biografiji i kompetencijama koje su ipak jedine relevantne za posao za koji me tadašnji premijer pozvao da obavljam. Iako sam u to verovala, ipak moram da priznam da me je pozitivno iznenadilo to što je većina građana, čak i onih starijih i tradicionalnijih, to brzo prihvatila i stavila ad akta“ i uvek kada putujem po Srbiji ljudi me dočekuju prisno, bez ikakvih dobacivanja ili uvreda. Ono što nisam očekivala i što me istinski zapanjilo je to što sam od te takozvane "demokratske“, "evropske“ elite dobijala, a i danas dobijam, najveće uvrede i neprimerene komentare – među kojima se svakako ističu nazivi "homopremijerka“ ili pitanja tipa "imaju li gej osobe neki poseban tretman na robiji ili onako isto kao svima“.

Je li bilo situacija za ove dve godine u kojima ste se zbog svoje seksualne orijentacije osetili diskriminisano od strane svojih kolega na političkoj sceni?

Svakako. Da krenemo od toga da jedan deo koalicionih partnera nije glasao za program Vlade koji sam predstavila u Skupštini, a ni za moj tim, samo i isključivo zbog moje seksualne orijentacije. Izuzetno sam zahvalna i imam ogromno poštovanje prema SNS-u i svim njihovim poslanicima koji su, nesumnjivo i pored nekih svojih ličnih nerazumevanja i vrednosti, stavili to po strani i pružili mi šansu. Imali smo, kao što znate i u samom mom timu u Vladi neke sukobe mišljenja. I ja to poštujem, takve stvari i treba da se debatuju da bi se društvo menjalo, ali kada se radi o timu one ne treba da se debatuju u javnosti, već u samom timu.

Skoro pa svakodnevno trpim diskriminaciju od političkih neistomišljenika – teško da ima imena koje nisu upotrebili za mene, od homopremijerka, preko toga da ne znaju da li da mi se obraćaju sa gospodin ili gospođica, do toga da me zovu brate ili dečko, Pantela, sultanija... ali dobro.

Da li stvarno verujete da ste vi prva ministarka LGBT+ orijentacije ili ste samo prva autovana?

Nije na meni da dajem takve ocene. Svaka osoba ima odgovornost za svoj život. Ja želim da živim normalan, slobodan život, bez skrivanja. Razumem, ipak, da sam ja imala tu mogućnost i uvek imala podršku najbližih. Mnogo nisu u toj situaciji. Nemam nikakvih dilema da moja seksualna orijentacija ne treba da bude sakrivena, tim pre što sam sada javna ličnost.

Zahvalna sam neizmerno mojoj partnerki što je pristala da me u tome prati iako nikada nije želela da bude javna ličnost i po prirodi je povučena i ne voli da iznosi svoje lične stvari u javnost. Takva vrsta podrške koju sam ja uvek imala u svom životu pravi ogromnu razliku.


Šta biste posavetovali onima koji i dalje imaju problem da se "autuju“?


Imamo samo ovaj jedan život i treba da ga proživimo slobodno, koliko god je moguće srećno i ne skrivajući se ni od koga. Treba takođe da se borimo za ideale – slobode, poštovanja prema drugom ljudskom biću, poštovanja prema sebi samima. Treba da verujemo da svako od nas pojedinačno može makar malo da promeni svet, da ga načini boljim mestom za život, ako ne za nas, a onda za generacije koje dolaze iza nas.

Svako ima pravo da živi jedan normalan život, da voli koga želi da voli, bez stigmi i lavirinta laži. Da li ste gej ili strejt nije stvar izbora, već jednostavno toga ko ste vi. Kao što to da li ste rođeni beli ili crni nije stvar izbora. Svakako bih ipak zamolila i sve LGBT ljude da pokušaju da razumeju i ljude sa više "tradicionalnim“ vrednostima, da im ukažu poštovanje, da i oni imaju pravo na svoje mišljenje i stavove, i da ne moramo da se slažemo, dok god jedni druge poštujemo takvi kakvi smo.

Da li imate osećaj da svojim primerom hrabrite LGBT+ populaciju da "izađe iz ormana“?

Ne znam. Svako od nas – bilo pojedinačno, bilo kroz udruženja, organizacije civilnog društva, političke stranke, institucije, treba da radi svoj deo posla onako kako misli da može, da odgovara njegovom temperamentu i načinu komunikacije sa ljudima.

Ako sam makar jednoj osobi u Srbiji ili negde drugde u svetu pomogla svojim primerom da se oseća slobodnijom ili da lakše sebi i drugima objasni svoje emocije prema istom polu, onda je moj način "aktivizma“ uspeo. Trudim se da dam neki pozitivan primer u svemu što radim.

Nekad u tome uspem, nekad ne. Nekada ni sama nisam u pravu u svemu što radim i načinu na koji radim, ali to je sve normalno i deo stalnog odrastanja i saznavanja novih stvari.

Koliku odgovornost na poziciji na kojoj ste osećate zbog toga toga što se prava lgbt+ u Srbiji i dalje ne poštuju u onoj meri u kojoj bi to bilo neophodno za njihovu normalnu egzistenciju?

Iskreno verujem da se ljudska prava i slobode stalno osvajaju. Ona nisu jednom data ni zauvek garantovana. Promenom različitih okolnosti kroz istoriju, ljudi su stalno osvajali nova područja slobode i borili se za nova i šira prava. Tako je i danas. Na isti način na koji su se ranije generacije borile za osnovna politička prava, na primer pravo glasa, koja se nama danas podrazumevaju, danas se pripadnici LGBT zajednice bore za svoja prava.

Ja verujem u viziju Srbije kao društva jednakih šansi i mogućnosti za sve, bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi. Verujem da zajedno gradimo društvo koje je otvoreno, koje poštuje razlike, i koje daje jednake šanse svima. Moj način borbe je kroz davanje primera, upoznavanje ljudi sa jednom običnom osobom koja je, pri tome, i gej.

Nadam se da će ljudi tako usvojiti i razumeti da garantovati neka prava gej ljudima zakonom, kao što je, na primer, pravo na nasleđivanje, pravo da posetite svog partnera u bolnici kao i svaki drugi član porodice, nije ništa nenormalno ni strašno, već upravo suprotno – čin ljudskosti, a da će onda doći i sami zakoni. Ja u principu ne verujem da se nametnutim zakonima puno menja, ja verujem da ljudima prvo treba to približiti pa onda da svi zajedno stanemo iza tih zakona u najvišem zakonodavnom telu jedne zemlje – Skupštini.

Koji su po Vama trenutno najveći problemi sa kojima se susreću LGBT+ osobe u Srbiji?

Mislim da se suštinski problemi pripadnika LGBT zajednice u Srbiji ne razlikuju u velikoj meri od problema sa kojima se suočavaju u mnogo drugih zemalja, uključujući i neke razvijene zemlje. Tu mislim pre svega na punu otvorenost društva, na svakodnevno suočavanje sa različitim predrasudama o LGBT zajednici ili negativnim stereotipima. Nismo jedini koji se suočavaju sa pitanjima pune integracije LGBT zajednice u društvu ili sa izazovima (ne)ravnopravnosti pripadnika različitih manjinskih zajednica.

Ono što je važno je da smo kao društvo napravili veliki iskorak, od toga da je nemoguće i nedozvoljeno održati Paradu ponosa jer tadašnja republička i gradska vlast ne žele da je obezbede, do toga da na Paradi već više godina učestvuju najviši predstavnici republičke i gradske vlasti.

Šta planirate da sa pozicije premijera uradite sa tim u vezi?

Pre svega, verujem da svojim ponašanjem treba da sačuvam dostojanstvo i da dodatno ne tabloidizujem ovu temu, što verujem da sam uspela do sada. Mislim da sam svojim ponašanjem i stavom dala neki impuls promenama koje su počele da se dešavaju. Ali, verujem da ja lično, bez obzira na to što sam na poziciji premijera, nikako nisam i ne treba da budem jedina koja će zastupati promene. Važnije od mene su institucije. Uvek su institucije važnije od pojedinca.

Važno je, a to je i odlika savremenog, demokratskog društva, da se institucije kao što su Kancelarija za ljudska i manjinska prava, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, zaštitnik građana i mnoge druge, svakodnevno bore za unapređenje prava svih manjinskih grupa, uključujući i LGBT zajednicu.

Mislim da je važno što ja, kao predsednica Vlade, dolazim na Prajd ili neke druge važne događaje koje LGBT zajednica organizuje, ali da je mnogo važnije da institucije sistemski zaštite prava svih naših građana. Ukoliko to ne bude tako, imaćemo iste probleme ako neki naredni predsednik Vlade ne bude senzitivan za prava i potrebe LGBT zajednice. Zato su institucije važne.

U medijima se povremeno pojavljuju informacije o teškom životu HIV pozitivnih osoba u Srbiji, koliko ste upoznati sa tim?

Upoznata sam sa njihovim problemima i to ne samo iz medija, već i iz istraživanja koje sprovode naše zdravstvene ustanove. Znam da je socijalni i ekonomski položaj osoba koje žive sa HIV-om veoma težak.

Danas, zahvaljujući lekovima, HIV infekcija može se uspešno kontrolisati. Jako je važno to što su troškovi lečenja i praćenja HIV infekcije u potpunosti pokriveni sredstvima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Ali to svakako nije sve i nije dovoljno. Ima još mnogo toga što kao Vlada i društvo i možemo i moramo da uradimo.

Da li Vlada Srbije planira da na bilo koji način olakša život HIV pozitivnim osobama? Da li su u planu neke aktivnosti u vezi sa tim?

U julu smo usvojili novu Strategiju za kontrolu i prevenciju HIV infekcije za period od 2018-2025. godine. Cilj je da se unapredi kvalitet života osoba koje žive sa HIV-om. Sem toga, želimo da povećamo dostupnost usluga zaštite i zbrinjavanja za osobe koje žive sa HIV-om, uključujući smeštaj u dom i palijativno zbrinjavanje. Posebna oblast u Strategiji usmerena je na unapređenje i zaštitu ljudskih prava i smanjenje stigme i diskriminacije osoba koje žive sa HIV-om. Veliki su izazovi u ovom poslu, a među najvažnijim ciljevima svakako je i unapređenje terapije i tretmana osoba inficiranih HIV-om.

Pročitali ste predlog zakona o istopolnim zajednicama, kakvo je Vaše mišljenje o njemu?

Moja vizija Srbije je zemlja jednakih šansi za sve i jednakih prava pred zakonom, bez obzira na poreklo, status ili seksualnu orijentaciju. Ipak, podsetiću vas da ni sve zemlje Evropske unije nemaju istu praksu kada je reč o istopolnim zajednicama ili brakovima. Ta tema je često predmet polemike i u zemljama članicama EU ili u drugim zemljama, a i kod nas. To je dobro, jer kroz javni dijalog mi zapravo možemo da čujemo sve argumente za ili protiv. Duboko verujem da svi ljudi moraju imati ista prava, pa mi je tako nerazumljivo da istopolni partneri ne mogu da ostvare nasledno pravo, jer ne mogu da legalizuju svoj brak.

Šta se dešava kada jedan od partnera premine, a drugi ne može da ostvari pravo raspolaganja imovinom koju su dve osobe godinama zajedno sticale? Meni je to nerzumljivo kao osobi, nezavisno da li sam pripadnica LGBT populcije, premijerka, direktorka neke firme ili konsultant. Ali mogu da razumem da naše društvo nije spremno da otvara i ovo pitanje u trenutku kada su pred nama značajna pitanja koja moramo da rešimo zbog naše budućnosti.


Kada realno očekujete da bi ovaj Zakon mogao biti usvojen?


Ne želim da prejudiciram bilo šta niti da dajem bilo kakva obećanja ili rokove, ali moram da naglasim da u ovom trenutku naša zemlja ima drugih, jako važnih otvorenih pitanja koja moramo da rešimo u bliskoj budućnosti u korist svih građanki i građana Srbije. Sigurna sam da će u jednom trenutku i ova tema doći na dveni red, ali sada je trenutak da se fokusiramo na pitanja od, pre svega, nacionalnog značaja. Takođe verujem da će bolji životni standard građana, osnovni cilj naše politike, veće plate i penzije, veće mogućnosti za karijeru, sigurnost i perspektivu koju ljudi vide za sebe i svoje porodice, svakako smanjiti podele i animozitete u društvu pa će onda i rasprava oko ove teme biti mnogo konsktruktivnija i sa manje emocija i stereotipa, a mnogo više razuma i ljudskosti.

Kakva situacija bi po pitanju poštovanja ljudskih prava lgbt+ osoba trebalo da bude u trenutku kada budete odlazili sa vlasti kako biste mogli reći da ste zadovoljni onim što ste uradili u vezi sa tim?

Volela bih da biti LGBT nije više toliki tabu, a ni tema u javnosti. Da Prajd više ne bude tema o kojoj se razgovara sa puno polemike, već događaj kao i bilo koji drugi kada se održava neki koncert ili manifestacija. Da LGBT populacija, baš kao i svi ostali građani Srbije, u svojoj zemlji vidi budućnost, mogućnost za sreću i prosperitet, svoj dom.

Šta za vas predstavlja Parada Ponosa?

Dan kada pokazujemo da smo prevazišli mržnju. Kada pokazujemo da svako ima pravo da se šeta svojim gradom, svojom zemljom i da ima pravo da živi kako hoće bez da to ugrožava druge sugrađane. Ulaskom u politiku bilo mi je licemerno da kao prva otvoreno gej ministarka i sada premijerka ne dam podršku Prajdu i ne pošaljem političku poruku da šetnja ne treba da bude još jedna od stvari za podelu u našem društvu.

Za mene je to način da dam aktivan doprinos da se izborimo sa stereotipima i predrasudama. To je poruka da zajedno gradimo društvo koje je otvoreno, koje poštuje različitosti, koje uvažava različite stavove i koje neguje dijalog. To su vrednosti u koje verujem.