Deset stvari koje sam shvatio snimajući film o ljudima koji brane ljudska prava u Srbiji

Prva i najvažnija stvar koju sam shvatio je: reci istinu.

U ovom trenutku ljudskog postojanja, dovoljno je kazati da je ono što vidiš svojim očima istina i već si aktivista, branitelj ljudskih prava, a u nečijim očima i izdajnik, što da ne? Tako da, ako ste svom komšiji, svastici ili ćaletu objašnjavali koliko ljudi zaista izlazi na proteste svake subote – i vi ste aktivista. Eto, nije tako strašno.

Dobar deo jeseni proveo sam na stvaranju filma koji je na kraju nazvan „Izdajnici i patriote“ i u kom se pravi presek stanja u civilnom društvu i NVO sektoru Srbije. Film je napravljen uz podršku Instituta za evropske poslove u okviru njihove kampanje Ko brani branitelje. Osim ovog, ključnog pitanja, film pokušava i da razbije mnoge predrasude o nevladinim organizacijama i približi njihovu priču najširojjavnosti. I tu se nalazi druga stvar koju sam shvatio, a to je da u Srbiji postoji ozbiljno nerazumevnje ovih pojmova, tako da je prva asocijacija za branitelje ona ekipa iz Hrvatske koja ne voli Bajagu. A, kad već pominjemo Bajagu, što se ostalih stvari tiče: govora mržnje, verbalnih napada, fizičkih napada, rasizma i raznih ostalihvidova ugrožavanja lične egzistencije, naša javnost ima stav bam, bam, bam – neću ništa da znam.

Kroz portrete učesnika u filmu, prikazujemo kako je to živeti sa borbom za ljudska prava i sa svim stvarima koje takav život donosi. Za neke je to prozivanje u tabloidima da si jedan od ljudi koji žele da izvrše atentat na predsednika države ili izdajnik, za druge je otvoreni prelom, kontuzija ili privođenje na informativni razgovor a za sve je nošenje stigme. Tako, na primer, ako se neko bori za prava Roma i na njega će se preneti mržnja rasista. I tu je sledeća stvar koju sam shvatio, u pitanju su OSNOVNA LJUDSKA PRAVA, eno ima i deklaracija, a pošto smo svi ljudi, kada se neko bori za prava Roma, migranata ili LGBT+ populacije, bori se i za moja prava. I za tvoja.

Jedna od najvećih predrasuda i sledeće na spisku mojih mini-otkrovenja na putu stvaranja ovog filma je da niko ne ide u školu aktivizma. To nije nešto za šta se spremaš, aktivizam je nešto što ili imaš u sebi ili nemaš. Radi se o najjednostavnijim stvarima: da li ćeš ustati nekom u tramvaju, da li ćeš reći šta si video ili ćeš ćutati. Borka Pavićević, doajen (da li je prikladnije doajenka) i personifikacija Centra za kulturnu dekontaminaciju u aktivizam je ušla kao dramaturškinja, kao osoba iznikla iz avangardnih pozorišnih tendencija, koje svakako nisu ćutale o stanju u društvu ili u tramvaju. Ilir Gaši je pisao recenzije igara za blaženopočivši magazin Svet Kompjutera i u njih utkao iskustva sa tada aktuelnih protesta protiv Miloševića. Milena Vasić je pravnica i kroz svoj rad u komitetu pravnika YUCOM ušla je direktno, brzom trakom u najcrnje dubine ugrožavanja ljudskih prava. Demir Mekić, kroz radionice svog Teatra Potlačenih radi sa migrantima, učesnicima ratova iz devedesetih i, radeći na prihvatanju i pomirenju uči i o sebi i svojim egzistencijalnim pitanjima. Ines Lukač, trans-žena, je samim svojim izgledom i ponašanjem u maloj zajednici kakva je Novi Pazar od samog početka bila upućena na aktivizam. Sofija Todorović iz Inicijative mladih za ljudska prava, samo je oduvek nazivala stvari pravim imenom i nije želela da uzima zdravo za gotovo ono što se servira u medijima i tako se našla u aktivizmu.

Ljudska prava i ljudi koji se bore za njihovo poštovanje nisu ugroženi samo u Srbiji. U ogromnom broju država sveta izabrani su ili imaju jako biračko telo predstavnici autoritarnih desno orijentisanih stranaka. Ovo je posledica dugogodišnjeg srozavanja imidža politike kao struke, tako da danas niko iole normalan „ne želi da prlja ruke“ baveći se politikom. To je posao za neke mufljuze, ne za pošten svet. I tu su sledeće dve stvari koje sam shvatio razgovarajući sa ljudima u ovom filmu: ako ne želiš da se baviš politikom, ne želiš da se baviš sopstvenim životom. I, takođe, politika nije priča za neke sredovečne ljude u loše skrojenim odelima koji kroz maglu dunjevače i rolovane teletine izgovaraju floskule, opšta mesta ili poluistine. Politika treba da privlači mlade ljude, da bude zanimljiva i da otvara put u životne avanture. Rečju, politika treba da ponovo bude seksi, kako to jednostavnije kažu Lola Joksimović i Aleks Obradović iz CZKD-a.

Šta sam još shvatio? A da, mržnja nije usputna. Ono što me je najviše iznenadilo je da ne može baš sve da se stavi u film. Svi vidovi napada i pretnji koji su se dogodili učesnicima filma, ali i svim drugim aktivistima, nisu počinjeni u afektu već su plod temeljnog promišljanja kako u osmišljavanju tako i u izvođenju. I toga ima toliko da ne bi stalo u tri filma ove dužine. Količina fekalija lično isporučnih na kućni ili poslovni prag aktivista, gigabajti genitalija poslatih u inboxe i neverovatne reči uglavnom u kombinaciji psovka-član porodice-član aktuelne administracije SAD-a. Ja pokušavam da se našalim sa ovim, ali mi ne ide.

Kada snimate film o aktivizmu i ugroženosti branitelja ljudskih prava, ne morate da idete daleko po materijale. Samo bacite pogled na naslovne strane tabloida u kiosku i većina aktera našeg filma će vam uzvratiti pogled sa njih. Neki su tu jako dugo, poput Borke Pavićević i Ilira Gašija, i kroz njihove portrete shvatamo da pritisak na NVO sektor nije od juče, on je tu otkada postoji pluralizam u Srbiji, nekih sad već trideset godina. Neki su tu relativno kratko, poput Aleksandra Savića i volontera Da se zna! U Pride info centru i oni vide da postoje promene na bolje. Ne velike, ne trajne, ali postoje. Borka Vasić, romkinja i aktivistikinja koja se bori za osnaživanje žena i obrazovanje mladih u romskoj zajednici dala je možda najpotresniju ispovest i samo zagrebala površinu ispod koje se nalaze suštinski rasizam srpskog društva i nemogućnst za integrisanje Roma u njegov glavni tok.

Za kraj, shvatio sam da je ovo film koji beskonačno može da se snima i nikada ne završi, jer živimo u krajnje neslobodnom društvu, evo još malo pa 215 godina. Da ne pričamo sada o Milošu i Karađorđu i kako je proradila sekirica između kumova i broju političkih ubistava u Srbiji od tog trenutka pa do pre godinu dana, ali hajde da pričamo da je u ovoj godini izvršeno preko 90 napada na novinare, a u 2017 92 napada na novinare. Kao što sam većinu stvari maznuo od svojih sagovornika, a naslov filma od Borke Pavićević, tako ću i zaključak da joj ukradem. Pre nego što smo prihvatili pojmove kao što je human resources, ili po srpski ejč ar, postojala je konstrukcija ljudsko blago. Rečenični sklop koji se odnosi na društveni potencijal jednog naroda. Naše ljudsko blago se istanjilo, ako ničim drugim, ondamasovnim egzodusom u dijasporu. I, zato, kad sledeći put za slavskim stolom krenete u znanu kadencu „nemam ja ništa protiv da se oni bore za svoja prava, ali ajde prvo mi običan svet…“ setite se da postoje samo ljudi i da ako se neko bori za ljudska prava, on se bori za očuvanje ljudskog blaga.

I za sam, sam kraj: sve nas vidi svemirska policija.

Pogledajte ceo film "Izdajnici i patriote" u nastavku: